Надајући се Божјој милости, како за сваког човјека, тако и за Муамера Зукорлића, а читајући у исто вријеме ову поплаву некусних елегија за покојним бившим муфтијом, гдје се поједини Срби – авај – бусају у груди и чупају косе што „ми не имадосмо неког таквог“, не могу а да не осјетим неку врсту гађења према таквом, суштински притворном и лажном изражавању саучешћа у сајберпростору.
Једноставније речено, манир ових сајбер-нарикача се у суштини своди на то – што више гована пролијем по себи и свом народу, јаче ћу исказати поштовање према покојнику и његовом народу.
Али, зар се не може исказати поштовање и чак дивљење према некоме, без да понизимо себе?
Зар је немогуће рећи – „Тај човјек је сјајан“ – без додатка – „а ја и ми смо нико и ништа“?!
Наравно да је могуће. Али има један проблем.
Онима који се пројављују као сајбер-нарикаче, то није довољно интензивно.
Не пуца као гром.
Камен не гори, а вал се не пјени.
Превише је – реално.
А они би хтјели да то звучи – као земљотрес. Ураган.
Због чега?
Одговор није тешко наћи.
У сржи свега заправо није никаква жеља да се искаже било какво поштовање ни према Муамеру Зукорлићу, нити саучешће његовој породици, а понајмање поштовање према његовој етно-религијско-политичкој заједници, већ искључиво тежња ДА НАРИКАЧА ОСТАВИ ШТО ЈАЧИ УТИСАК НА ЧИТАОЦА, свједочећи да су њене „виртуалне сузе“ врелије од свих осталих. Нарикаче у томе не примјећују да у жестини исказивања свог тобожњег „сузолиптања“ надмашују чак и чланове породице покојног Зукорлића, који су емотивно али и уздржано испратили покојника.
Циљ саучешћа би требало да буде да – ако већ осјећаш нешто поводом нечије смрти – да то и искажеш његовим ближњима; ако и ти тугујеш, да им то кажеш и на тај начин подијелиш са њима њихов бол. Да им барем за један фотон олакшаш немили терет који им је потпуно неочекивано пао на плећа..
Сад – колико ће Зукорлићевим потомцима помоћи у њиховом болу то што ће се неки облик живота, залутао у редове Срба, јавно посути кантом гована понижавајући свој народ и његове одличнике, покушавајући да на тај начин глорификује Зукорлића? – Нешто не вјерујем да ће им то ишта значити.
Једном ријечју – настојање да уздигнеш другога тако што ћеш себе понизити, неће узвисити тог другога.
Тако ћеш само себе понизити, а њиме се практично нећеш ни бавити.
Ко о чему – овакве виртуалне нарикаче се заправо стално баве САМИМА СОБОМ, а не покојником. Покојника и његову смрт само користе – парадоксално – да би себе узвисиле најгласнијим нарицањем.
Потпуно неискреним наравно.
Зукорлић је био интелигентан човјек и њега ово нарицање никада не би преварило.
Да сајбер-нарикаче имају барем мало истинског поштовања, барем према његовој интелигенцији, не би га испраћале на овакав, глуп и провидан начин.
Ромен Луис, фејсбук
