Бранислав Јевтић: Љубав на грађанерски начин

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp
glasanje-izbori-glasacka-kutija-glasacki-listic-1-830x553

Предизборно захуктавање још није почело, али се увелико осећа врење, а богами и трење.

По свему судећи, власт се још задуго неће макнути са трона, посебно кад се узму у обзир две чињенице. Прва, Вучић је успео у тактици коју практикује од самог почетка, а то је да првенствено ради на потпуном одстрањивању конкуренције. Друга, ако уопште и постоји искрена опозиција у најмању руку се може назвати килавом. Она најдеструктивнија је негативна опозиција која врви од контраопозиционара. У преводу то би значило да они само одмажу то јест учвршћују позицију. То није никакво метафоричко унијаћење већ буквално вазалство, а оно иде до те мере да просто изискује да употребимо младалачки израз кринџ који погађа сваког иоле нормалног посматрача те плејаде кетмана, спавача, зомбија, камелеона и осталих санђама.

Срећа па су медији толико вредни те се свака сензација задржи у памћењу колико и кисела вода на отвореном. Већ је давна прошлост донедавни предмет спрдње Горан Марковић који хтеде да измести Београд, а да остави споменик Стефану Немањи, или беше обрнуто. Било како му драго, редитељ на бироу рада и даље поносито и дигнута чела револуционари. Ту се могу побројати још многе јадне кречане попут Драгана Великића, који би још мало да у Бечу столује као екселенција. Једини који то не тражи, ваљда да не освежава памћење народу какве је све баханалије и штете по државу правио за време мандата на Кипру је Басара. Зато он храни националним специјалитетом кога стигне у Куриру, и како би скренуо пажњу са свог прелетачког карактера, мало-мало па помене преподобнога му Ђинђића, који на његову жалост није стигао да постигне рекорд у задуживању и распродаји земље. Чисто да нам не промакну још перфидније маскирани стари конвертити који нас сваки дан обрадују неким новим неологизмом као да те исте кованице не датирају још из прастарих пленума. Те раге из Брозове политичке ергеле просто су неуништиве, уз наравно прилив нове свеже пунокрвне југопатофилне ждребади. Ту ће тражити ухлебље и нови-стари контраопозиционари попут Сергеја Трифуновића, Марчела, Видојковића, Димитрија Војнова… и толиких случајних Срба. Умало да заборавимо и синдром «да сам ја нетко». Један од таквих ниткова је Стеван Филиповић. Шејтанов сатник недавно се острвио на Новака. Ајде што се ухватио за Ђоку, али како оста жив кад је лупио да је Свети Сава квази-Србин тј. претеча аутошовиниста. «Да сам ја нетко» би хтео, може бити, да га ословљавамо са Свети Стеване. За њега је и Карађорђе аутошовиниста. Стевану нејаком очигледно је балван у оку династија Карађорђевић, те баца и дрвље и камење на све који српство недвосмислено представљају, као учитељица му чувена сокачара фрау Биљана Србљановић, но то је већ обратна прича. Обратна јер као што опозиција има контрарекламу, тако и власт уме да превиди своју надмоћ и истури погрешне вазале у први ред. Једна од њих је и та џафтара најсрбијанскијег презимена. Подсетника ради, својевремено док Новак није био биљојед, она га је оплевила у једном чланку како је он највећи сељак и како сви треба да га се стидимо уместо што правимо икону од њега. Наиме, пред турнир у Паризу, Новак је искористио слободно време и отишао на позив пријатеља у једну кафаницу, слатко ручкао ћевапе и слушао трубаче. За њу је то био врхунац примитивизма, брука и срамота. Остаће нејасно како је могао ико то да одвали за некога ко има могућности и прилике да једе од јастога до птициног млека, па зашто не би и ћевапе којих се поред лепоте наших жена, наравно, прво сете људи који су посетили Србију. А ево и зашто: зато што је она заправо одувек била не дезоријентисана и неодлучна, већ фрифидна особа, као што је уосталом и јалова скрибоманка и плагијатор, и у том конкретном случају њојзи беше криво што Новака од краљице до обичне скитнице сви готиве, и прихватају га и као краља и као обичног човека, а њу ни параван-муж из Париза, а ни караван-опозиција из круга испрано-жуте двојке. Чим је престала да буде брада свом француском амбасадорчићу, а где ће него у вазале код нашег Краља Сунца лично. Ова клин-чорба наравно да би била безукусна ако у њој нема највеће мирођије Мухарема Баздуља. Његов спектар занимања је недогледан, па је тако постао редовни политички аналитичар по свим важнијим медијима, с тим што не да нагиње ка Краљу Сунцу већ се поприлично загрејао да у сваком погледу све више напредује. Када се све узме у обзир, било би неправедно предизборну стрку и ова силна престројавања назвати као што стоји у наслову текста, већ тек за нијансу га дотерати у Љубав на сељачки начин.

Ово што би речено, нека ми не буде замерено, јер истина је сасма проста, као што је и Јованизама никад доста.

 

 

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp
Најновије

Запрати нас