Сањо сам чудан сан. Као све ми исти људи и Вућић и патројах, све исто, али средњи век. Србија лидер у региону, Вучић цар свих Срба и Старе Србије. Ја сам бијо неки мучени војвода. И неки састанак беше, седница савета за нацијоналну безбеднос, тако нешто… Ту цар Вучић каже да је бацијо око на део Француске, да је то стара српска земља јер смо ми Срби наааај старији народ и да нас упућива у бој да у славу Бога ми отнемо те земље, оћу рећи да их вратимо у окриље.
А МИ СЕ ТЕК ВРАТИЛИ! ИЗРАЊАВАНИ, УМОРНИ, ДВОРИ МИ У ШИБЉЕ ЗАРАСЛИ, ТРИ ГОДИНЕ БИЛИ У ОПСАДИ ДУБРОВНИКА! Моји ме керови напали, умало ме непоцепаше! Заборавили ме…
Незнамо ни штаћемо са толиком земљом, само знамо да он оће да се богати! Али, то можемо у себи да знамо, тако је то било време тад. Људска права су дозвољавала да ти у себи мислиш шта оћеш, али шта Цар нареди то је амин. Међутим, један барон је се побунијо јер неможе више да контролише поседе и самим тим је увредијо Цара јер доводи његове одлуке у питање. И Цар само сочима овак…немогу сад да напишем, али сочима овако на стражу, они уватише барона, оковаше, изведоше га на тарасу и натакоше га на копље дугачко кроз дупе дизвиниш и забодоше на капије двора да га кљуцају вране ту. Ми се остали одушевили мудрости гозподаровој и кренемо да лупамо штитовима и мачовима и вичемо:
ЖИВЕО ЦАР!
ЖИВЕО ЦАР!
ЖИВЕО ЦАР!
И тако је усвојена одлука часком да се крене у рат за свету србску земљу Француску. (у тим сам рату ја погино нажалос, обалили ме скоња, тукли са буздованима и боли са копљима и ондак ме изгазијо коњ осталаје само жалостна смеса од мене)
Ондак смо прешли на црквена питања, патријах је нешто предлаго цару, они су се договарали, ми смо само потврдно климали са главама и крстили се и викали Богу хвал…КАД ГРУНУ НА ВРАТА САМО БААААМ!
Упаде нека жентурина и виче није мој патријах издо си Цркву Светог Саву краља Мануила Драгутина и нешто крешти…ми се првом збунили и избечили, онако, остали без текста. Патријах гледа бело и ту Цар смирено приупита саветника:
-Које ова сељанка?
-То је, честити Царе, Славица. Неки је називају правом Србкињом, неки вештицом или чак кажу да је нека феминиста, ја незнам шта то значи.. Слободномислећа, веле. Нико незна штаје и које, титуле нема, али има та нека нова наука психијатрија и закључивам да није вештица, само је сирота лудача.
-Какогод, каже цар. Оправите ломачу и сажежите је. Само јој изшчупајте језичину брезобразну да прикујем за црквена врата као таписерију какву, па ако опет нека помисли да се петља у мушке ствари, да зна да ће њојзин језик следећи ту да виси. Знасе деје жени место!
(јер у то време се знао ред, жена несме ни мужу да приговара штогод, а деоли патријаху сачувај ме Боже!)
Ми се опет одушевимо мудрости господаровој и лупамо штитовима и вичемо:
ЖИВЕО ЦАР!
ЖИВЕО ЦАР!
ЖИВЕО ЦАР!
И од те буке, урлања, звецкања мачева, штитова и Славициног запомагања са ломаче пробудим се, па сад размишљам… Неби волијо да ме изгазу коњи у Француској, али волијо бих да једно недељу дана буде та Србија коју поједини призивају, само да видим како ће ти исти који све смеју сваком да кажу (на Фејсу и Твитеру) да висе на зиду са копљем у гузици док им вране одкидају уши и како ћемо да се грејемо на Славице што се петљају у одлуке патријаха…
ЖИВЕО ЦАР!
ЖИВЕО ЦАР!
ЖИВЕО ЦАР!
Извор: Неки од Фејсбук профила Николе Петровића
