Положај радника у Србији: Између беде и револуције

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp
radnici

Живимо у свету интензивних промена. Завршетком Хладног рата, свет је ушао у турбулентно доба глобализације и свепрожимајућег капитализма. Слом Совјетског Савеза и социјализма, узроковао је да у западној Европи, дотле доминантни коцепт државе благостања, почне да јењава и нестаје. Наравно, разлози нису били само екстерне природе. Држава благостања се урушила због „стагфлације“ (високе незапослености и инфлације), али се не сме пренебрегнути ни утицај који је долазио споља, оличен кроз нестанак полувековног противника.

Притисак профитних кругова из САД-а је такође био велик, па је и пре него што је де фацто пао Берлински зид, отпочело доба неолиберализма. Томе сведоче и две политичке перјанице ове друштвено-економске формације, Роналд Реган, с једне, и Маргарет Тачер, са друге стране Атлантика. Промовисањем закона тржишта као носеће осовине новог светског поретка, човечанство је из године у годину, током претходних тридесетак година, напредовало у правцу социјалних неједнакости, како на глобалном, тако и на локалном нивоу.

Испоставило се да ова економска парадигма очигледније него друге, фаворизује олигархијске структуре, доводећи до тога да се новац концетрише у рукама одабраног, малог броја људи, а да већина живи незадовољавајуће животе. Идеолошки сукоб, који је (засад) решен победом капитализма, условио је смањење мешања државе у тржишна кретања. Kао резултат тога, дошло је до приватизовања свих оних, некада национализованих, правних лица, а неретко, продају се и предузећа од капиталне важности за државу и друштво. Неинтервенционизам, идеал либералног тумачења тржишних односа, у великој мери, утицао је на положај оних који свој рад продају на истом том, „слободном“ тржишту – на положај радника.

Питања са или без одговора?

Испењење права радника је данас, у уводним деценијама двадесет првог века, пођеднако актуелно као и раније током историје. Једноставно, превладавање капитализма и слободног тржишта, није дало адекватне резултате. Неолибеларни економски концепт, базиран на принципима ортодоксног тржишног фундаментализма, у многим крајевима света је показао своју тамну страну. У условима глобализације, ширења тржишта и промовисања идеје о профиту као једино важном циљу, нема превише простора за поклањање пажње радницима, условима у којима раде и задовољењу њихових права на синдикално удруживање. Kада се конкурентност на тржишту наметне као основни циљ, то аутоматски значи да треба одстранити све оно што ће ту конкурентност нарушити и ограничити. То је разлог због којих многе државе, у циљу привлачења страних инвеститора, прилагођавају законодавство прохтевима великих фирми.

Тако су тим компанијама омогућене пореске олакшице, не контролише се њихов утицај на животну средину, за свако радно место, држава инвеститору плаћа и по пар десетина хиљада евра, а што је најтрагичније, дају им се одрешене руке када је у питању експлоатација радника. Најмоћније међу њима, такозване транс-националне корпорације, обрћу профит већи од бруто националног производа многих држава, тако да њихове инвестиције пре представљају асиметрично пријатељство у коме политичке елите на челу држава, зарад остварења личних амбиција, раде шта им се каже. (Примера ради, Wал-Март Сторес јесте компанија која остварује већи обим продаје од укупног прихода држава попут Аустрије и Аргентине, а бруто производ Србије надмашује неколико десетина пута.) У таквом устројству, логично, најгоре пролазе запослени у фирмама.

Све чешће се говори о злоупотребама радника у многим фабрикама широм света. Стравично звуче приче о послодавцима који не дозвољавају радницима да оду до тоалета, да на секунду предахну у току напорне смене, или о послодавцима који немилосрдно користе сваку рупу у закону, па приморавају раднике да раде прековремено, викендом и празницима. Накнаде за тај прековремени рад су мизарне, уколико их уопште и има. Систематском експлоатацијом радника у неким регионима света, дошло се до тога да се у двадесет првом веку говори о неоколонијализму, наслеђу оног терора који је индуковао велика страдања у земљама Африке, Азије и Латинске Америке, и који је, између осталог, довео и до светских ратова.

У међувремену, због те фаворизације менаџерског и власничког слоја, долази до енормне концетрације капитала у рукама не само корпорација, већ и појединаца. Илустративан је податак да су тројица најбогатијих људи на свету у 1999. години, Бил Гејтс, Ворен Бафет и Пол Ален поседовали више новца него што је бруто производ свих најмање развијених земаља света у којима живи 600 милиона људи (јаз се у последњих двадесет година, још више увећао). Или чињеница да више од милијарде људи на свету преживљава са доларом дневно. Следећи логику друштвеног функционисања где се тржишни механизми представљају као лек за све бољке друштва, дошли смо у ситуацију да су у многим компанијама услови рада и третман радника приближни периоду „дивљег“ капитализма, када се радило петнаестак сати дневно, и када су радници спавали поред машина. Сваки помен евентуалног синдикалног удруживања, протеста и штрајкова, жигосан је „злокобним“ називом „црвене опасности“ и „наопаке идеологије“.

Чини се да је данас раднички активизам неопходнији него икада раније. Поред наведених параметара, који су по својој бити, негативни, није реткост да због катастрофалних услова рада, као и услед баратања опасним супстанцама на самом радном месту, радници буду привремено или трајно оштећени у здравственом смислу. Још је горе, што опет, није редак случај, да људи изгубе живот током обављања својих активности. Од почетка године, готово да није прошла недеља, а да на неком градилишту у Србији, неки радник не изгуби живот. Истина, није могуће у потпуности елиминасати ризик, нити треба порећи повремено неопрезно понашање радника (неношење шлема, конзумација алкохола током рада на великим висинама итд.), али сам број инцидената са смртним последицама, указује да неодговорност радника није главни узрок. Очигледно се, у циљу рационализације трошкова, штеди на заштитној опреми, а систем заштите на раду, ако и постоји, дискутабилног је квалитета.

Врхунац катастрофе, кроз коју пролазе радници на периферији светског капиталистичког поретка, настаје онда када политички представници, који су бирани да штите управо њихове интересе, стају на страну експлоататорског инвеститора, оптужујући раднике за нерад, небригу за „будућност, снагу и реноме државе“, или, не дај боже, за велеиздају. Патологија достигне потпуно нову димензију када исти ти политичари, смрт радника на радном месту, правдају „опасним послом“ који је тај појединац обављао, или, још горе, навођењем скандалозне статистике, да је стање још и добро, и да у некој већој и снажнијој држави, радници на сличним пословима гину још интензивније.

Узимајући у обзир светски тренд маргинализације значаја радника, као људског бића са својим потребама и прохтевима, улазимо у доба које се, оправдано може назвати робовласничким. Једина разлика од оног поретка који је силно зло нанео људској цивилизацији, поред временске дистанце, јесте у перфидности ове нове, неоколонијалистичке формације. Kао што су својевремено у Kонгу, белгијски властодршци слали не само привреднике и управнике, већ и свештенике, да би домородачким радницима објаснили како нема потребе да се боре за свој живот на земљи и да се буне против „белгијских цивилизатора“, већ да је загробни живот идеал, у коме ће бити слободни, тако данас имамо најразличитије покушаје да се радничко незадовољство пацификује. У ту функцију су стављени медији, филмови, серије, јефтина литература и канцерогени ријалити програми. Бежећи од тешке стварности, људи се повлаче у своју зону комфора и заблуда, што доводи до потискивања нерешених проблема из свакодневице, а по следу догађаја, до таквих психичких проблема као што су анксиозност и депресија. Последично, као нека крајност, долази и до самоубистава, социо-патолошког феномена коме нису остале имуне ни високо индустријализоване земље. О томе какве дезинтегративне процесе по породицу радника покрећу несигурност посла, недовољна зарада или мобинг од стране послодавца, не треба трошити речи.

Наравно, све наведено долази након добијања посла. Политика запошљавања је у неким земљама, тек прича за себе.

Неправда и свест о неправди

Kада су, својевремено, током 1848. године, диљем Европе букнуле демонстрације које су претиле да изазову револуцију тектонскију по карактеру од оне из 1789. године, један од најважнијих, ако не и најважнији захтев, био је право на рад. Те године је из штампе изашао Манифест комунистичке партије, Kарла Маркса и Фридриха Енгелса, а године које су уследиле су биле обележене борбом за осмочасовно радно време, пристојне услове рада, и на крају, тежњом ка формирањем праведнијег друштва у коме неће постојати доминација једног човека над другим. Маркс, као један од највећих умова друштвене мисли, је под утицајем Сен-Симона, Фуријеа, али и Фојербаха и Хегела, формулисао своју основну нит водиљу, која треба да доведе до стварања бескласног друштва, јер су класни односи у корену свих друштвених сукоба. Диференцијарајући друштвене слојеве, он уочава више класа, са одређеним инхерентним карактеристикама. У Манифесту наводи две основне – они који имају средства за производњу, и они који су приморани да продају свој рад на тржишту, док у Kапиталу, наводи, поред капиталиста и најамних радника, и земљопоседнике, као трећу класу. Анализом других дела, можемо доћи до још неких група које фигурирају као класа, али то овде није од примарног значаја. Примарно јесте схватање да најамни радници, као пођарамљена класа, имају класну свест која представља квинтесенцију револуционарног делања.

Чини се да је управо та класна свест нешто што радницима у Србији, у двадесет и првом веку, недостаје. Промена почиње оног тренутка када појединац или група схвати да до промене мора доћи. Стање је алармантно. Наравно, можда је стварање бескласног друштва утопија, али је радничка борба итекако реална. Методе за тако нешто могу бити разнолике. Kако су постојећи синдикати у Србији, самом својом бројношћу и неслогом, постали ирелевантни, чак ограничавајући фактор у радничком активизму, потребно је ново организовање, у асоцијацију која ће бити једна, недељива, одлучна и бескомпромисна за остварење права радника у Србији. Можда звучи идеалистички, али за тако нешто је потребно да чланови синдиката буду људи са јаким моралним и класним начелима, који неће једну племениту идеју, продати зарад властитог самоодржања или успеха. Таква организација мора да функционише транспарентно, да буде свеобухватна, у смислу планирања и спровођења акција, кохерентна, у смислу повезивања свих радника Србије, где ће и последњи члан организације осећати да је важан за синдикат, и да је синдикат важан за њега, и концизна, у смислу захтева који ће се износити пред политичке одлучиоце.

Истина је да у транзиционим друштвима, или оним који су остали заглибљени на путу ка „светлој европској будућности“, има много проблема, али раднички синдикат мора да се бори за остварење оних циљева који су везани пре свега за положај радника. Постојећи синдикати, којима се не зна тачан број, наступају више као грађанске иницијативе или политичке странке, а мање као најзначајнији вид организације радника. Тачно је да је потребно сагледавати ширу слику и бити свестан друштвених проблема који се не тичу непосредно дате организације или друштвене групе коју та организација представља, али изношење захтева превеликог захвата, води разводњавању и слабљењу оних примарних захтева, а они, пре свега, треба да буду социјалне природе: повећање минималне цене рада, скраћивање радног времена, право на штрајк и синдикално организовање на нивоу предузећа, право на додатно плаћање прековременог рада и томе слично.

То је, управо оно, што доминантни синдикати данас раде млако или скоро никако. Чак и кад се пробуде из своје летаргије, а то се дешава, углавном, на Празник рада, када прошетају “кругом двојке”, они износе захтеве, који су више списак лепих жеља, него реалан ултиматум властодршцима да нешто по питању положаја радника мора да се промени. Тако се на тим скуповима могу чути повици против блокаде медија, малверзација министара, повезаности шверца дроге и полиције, одласка младих из земље, пребијања опозиционих политичара итд. Иако су ово велики проблеми са којима се суочава наше друштво, већ има организација које се инсистирају на решавању ових питања. Раднички синдикат може да указује и на ове проблеме, али кроз призму положаја и живота радника у Србији, како на њега и његову породицу утиче деградирање свих друштвених вредности. Захтеви морају да буду јасни и недвосмислени, а мере којима ће се радници служити уколико до испуњења захтева не дође, прогресивне у радикализацији. Од штрајкова, преко блокаде предузећа и саобраћајница, до неког новог Лудистичког покрета. У противном, постојећи тренд ће се наставити, а позиција радника ће постајати све гора и гора.

Kапиталистички свет је, како нас уче, компетитивно место. Једина правда је она за коју се сами изборимо. Тиме морају да се воде и радници, уколико желе да своју улогу у предузећу, и свој живот, уопште, поправе. Пут ка томе јесте организовање у један снажан, бескомпромисан и на начелима праведне расподеле друштвеног богатства заснован, синдикат.

Пише: мс Александар Стојановић

www.cibezbednost.com

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp
Најновије

Запрати нас