Пише: Горан Горски, Фејсбук
Илустрација: Горан Горски
У тешким временима дуготрајног страдања под турским зулумом, народ је знао да, ако хоће да од себе отклони будуће беде и несреће, мора са трпљењем да подноси садашње. „Оно што не можемо променити, морамо истрпети“, вајкао се народ. Било је, међутим, увек оних који нису прихватали тај трпељиви приступ животу, него су непрекидно тежили слободи, без обзира на цену…
Један од таквих био је и хајдук Вељко Петровић, вероватно највећи јунак Првог српског устанка, каквим га је сматрао и сам Вожд Карађорђе, који је такође био чувен по храбрости…
Родио се у Леновцу под Ртњем, у близини Црне Реке, око 1780.године, од оца Петра и мајке Петрије. Још као веома млад показао је своју хајдучку нарав, па се „одметнуо“ од своје имућне породице и прикључио хајдучкој чети Станоја Главаша, најчувенијег хајдука тога времена. Са њим је и пошао у Устанак 1804. Већ у то време је био страх и трепет за Турке, па је у одреду код Ђуше Вуличевића (рођеног брата војводе Вујице који је учествовао у смакнућу Вожда Карађорђа 1817.) постао буљубаша. По наређењу Карађорђевом, „подигао је 1807.на ноге“ целу Неготинску крајину и тиме знатно ојачао сам Устанак. Као војвода, тукао се с Турцима диљем читаве Србије и половине Бугарске. У мноштву жестоких окршаја, од којих су бојеви око Сокобање, Варварина и одбране Неготина најпознатији, прошао је готово без ране – није га окрзнуло ниједно тане. Само је, по сведочењу Вука Караџића који је написао његову најпотпунију биографију, у бици код Варварина, 1810.године, био рањен (највероватније, хладним оружјем) „у лијеву руку, а потом у шаци остао мало сакат.“
Доживео је, међутим, необичну смрт. Приликом одбране Неготина, у рано јутро 10.августа 1813. (био је то последњи период Првог српског устанка, када се назирао његов трагични крај), док је обилазио одбрамбени шанац, погодило га је топовско ђуле из неког турског топа…Обична џебана њему није могла ништа…
У једној од ранијих објава описали смо несвакидашњу љубав између Чучук Стане и Хајдук Вељка. Вихор рата није Вељка могао ни у љубави скренути са његовог пута…Остало је забележено да није претерано марио за новац и богатство – како га је стицао, тако га је и делио другима, не само својим војницима. „Кад у мене има, коме гођ треба нека дође да му дам, али кад у мене нестане, ја ћу отети у ког гођ знам да има…“
Остало је упамћено да је у сваку битку с Турцима улазио певајући, јашући свог чувеног коња Кушљу, док су га испраћали музичари и други певачи. Од његове песме ледила се крв у жилама турских зулумћара…У време кад је Царска Русија почела и директније војно помагати српске устанике, Хајдук Вељко је у саставу својих јединица имао и неколико Козака. Њих је посебно ценио због пркосне храбрости коју су поседовали, уз већ пословичну дозу својеглавости. И они су њега изузетно ценили видевши у њему некога ко и њима може бити узор по јунаштву и храбрости. Заједно са осталим Вељковим момцима, верно су га следили из боја у бој…
Вук Караџић, који је записао многе догађаје из тог времена, записао је о Вељковој храбрости и ово: „У време Ахила и Милоша Обилића, он би заиста њихов друг био, а у његово време Бог зна би ли се они могли с њиме успоредити…“ „И није му млого више било од 30 година кад је погинуо…Био је прави хајдук и тим се именом дичио и поносио све до своје смрти…“
И на крају (мада краја нема), како оно беше ? „Главу дајем, Крајину не дајем“ или…“Главу дајем, Косово (Србију) не дајем !?“
Аутор слике и текста је Горан Горски.
Сва права су задржана. Неовлашћено коришћење је кажњиво.
