Насупрот аристотеловском схватању врлине – као разборите употребе страсти и уношење мере којом страст постаје корисна и употребљива – платонизам сматра да је врлина могућа тек кад се човек очисти од страсти.
Та очишћеност је софросинија. Њоме је душа залечена, тј. исцељена (цела), пошто је претходно била повређена и „окрњена“ страстима. Зато се, управо платонски схваћено, та софросинија преводи у светоотачкој литератури са целомудреност, целомудрије постигнуто бестрашћем: тада је душа „цела“, „целовита“, „исцељена“, излечена, очишћена, подмлађена, чедна, девствена!
Јован Станић, Зора
