Пише: Александар Стојановић
У историји ратовања, која траје онолико дуго колико и анатомски савремено људско биће, било је доста различитих открића која су имала снажан утицај на резултате сукоба на и ван бојног поља.
Једно од, без икакве сумње, значајнијих, јесте осмишљавање, развој и инкорпорирање тенка у састав оружаних снага страна на фронту. Идеја о креирању оклопљеног борбеног возила које може да испаљује пројектиле, као таква, није нова. Примера ради, такве рудиментарне црте су имале неке опсадне справе у старој Грчкој и Риму, а једна од познатијих идеја стварања тенка, засигурно јесте она коју је својевремено изнео чувени ренесансни уметник Леонардо Да Винчи.
Ипак, практичан развој тенкова се веже за уводне године 20. века, а њихова масовнија употреба, за Први светски рат. Последњих стотинак година, с правом се може рећи да тенк представља ударну песницу оклопно-механизованих јединица копнене војске и засигурно, једну од првих асоцијација на савремено ратовање.
Временом, ове машине рата су постајале све софистицираније, теже оклопљене и боље наоружане. Димензије и моћ ових машина су у прошлости варирале, али ако као пример наведемо амерички М1 Абрамс, који има масу од око 70 тона, онда с правом можемо рећи да се ради о импозантној „кочији рата“. Ипак, то не значи да је та кочија непобедива на бојном пољу.
Топови и гранате
Будући да је појава тенкова на бојишту имала снажан утицај на динамику самог ратовања, то је захтевало стварање оружја које ће бити у стању да неутралише дејство ових машина. У последњих стотинак година, развијено је неколико генерација против-тенковског оружја, чији је задатак био да, у циљу уништења тенка, буду довољно способни да пробију њихов оклоп. Антитенковски топови су пратили развој тенкова, у смислу да су временом постајали све снажнији, али и све кабастији, због чега је било потребно развити оружје које ће бити лакше за маневрисање.
Такве су биле прве антитенковске гранате РПГ које су развили Совјети и које су бацане ручно. Међутим, радило се о опасним маневрима са бројним недостацима. Временом, развијана су софистициранија решења, која су подразумевала деловање са дистанције. Пример за тако нешто су „Базука“ или „Џавелин“. Ови системи омогућавају да се пројектили испаљују са релативно безбедне удаљености, а због својих карактеристика имају већи успех у пробијању оклопа тенкова. Како је дебљина заштите коју тенк носи на савременим машинама и до 1000 милиметара, то знаци да експлозија „нормалне врсте“ тешко да може да продре до унутрашњости.
То је резултовало стварањем наоружања које има две „детонације“. Примера ради, приликом испаљивања гранате из „Џавелина“, она већ лети брже од звука, али је секундарна експлозија та која иницира да пројектил лети хиперсоничном брзином, што омогућава пробијање оклопа тенка.
Нереактивни експлозиви
Технички принцип по ком функционише противтенковско наоружање, условило је и потребу да се на исти одговори постављањем дефанзивних баријера између шасије тенка и пројектила – један од интересантнијих начина је инсталација нереактивног експлозива Ц-4, који се активира само у случају да је погођен оружјем одређених карактеристика, при чему, поништава његово дејство.
Друга варијанта је успостављење активног система заштите, који треба да неутралише гранату пре него што она дође у контакт са тенком. Међутим, испоставило се да ова решења нису увек могућа, како због снаге савремених противтенковских система, тако и због њихове цене, која је далеко мања од цене тенкова. Све то проблем заштите тенкова додатно усложњава.
Дакле, може се рећи да је употреба даљинских система противтенковског наоружања, допринела да заштита ових машина рата постане изазовна због два кључна разлога. Први од њих је војно-техничке природе и тиче се принципа рада противтенковског наоружања, а други је финансијске.
Пројектовање, развијање и конструисање тенка захтева улагање од 5 до 10 милиона долара, док примера ради, систем „Џавелин“, кошта око 200.000. Управо зато, проблем заштите тенкова треба посматрати као комбинацију војно-техничког и финансијског разлога, што у одређеним ситуацијама, може захтевати тактичко, али и стратегијско прилагођавање на бојишту.
Баланс моћи
Употреба јефтиних противтенковских система која могу да неутралишу мете вишеструко скупље, доводи до тога да се баланс моћи помера у правцу супротном од оног који су желели инжењери који су конструисали тенкове. Ипак, то не значи да ће заувек бити таква ситуација, већ се може десити да се ради о „затишју пред буру“ у развијању софистициранијих дефанзивних решења.
У људској природи је да по сваку цену тражи решење за настале проблеме, а то нарочито важи у оним областима које могу донети моћ и новац. Војна индустрија задовољава оба критеријума.
Извор: цибезбедност.цом
