Предлог поштанске марке у знак сећања на 80 година од пробоја последње групе логораша хрватског нацистичког логора Јасеновац Фото; СРНА, ЈУ СП Доња Градина

Шта је речено на 11. симпозијуму о јасеновачким жртвама и ко је одговоран за немилу сцену виђену у дворани православне гимназије у Загребу?

Загребачке Новости, орган српске мањине у Хрватској, су пратиоце свог сајта обавестиле 10. септембра 2025. о овогодишњем дводневном симпозијуму о јасеновачким жртвама, који је одржан 8. септембра у Јасеновцу, а 9. септембра у просторијама српске православне гимназије Кантакузина-Катарина Бранковић у Загребу. Симпозијум је организован у организацији Епархије пакрачко-славонске, Музеја жртава геноцида из Београда и Одбора за Јасеновац Светог архијерејског сабора СПЦ, а у сарадњи са Српским народним вијећем из Загреба [Портал Новости].

У свом излагању другог дана овог симпозијума, проф. др Иво Голдштајн је навео: „Кроз логор је прошло 120.000 људи, од којих 100.000 није изашло, а дневно их је, кад не би било масовних ликвидација, умирало 10 до 15. Остали су били пуштани, размјењивани, слани на присилни рад у Њемачку или газдинства у Славонију“. Он се, по извештају новинара Ненада Јовановића, и осврнуо „на укупне процјене жртава рата од 1941. до 1945. подсјетивши на истраживања Богољуба Кочовића и Владимира Жерјавића који су дошли до бројке од нешто преко милион жртава. Бројка од 1.700.000 погинулих којом се баратало у Југославији садржавала је и демографске губитке јер су многа мјеста по послијератном попису из 1948. биљежила мање становника него у попису 1931.“ У новинарском извештају даље стоји: „У расправи која се повела након излагања Иве Голдштајна с Филозофског факултета у Загребу о мучењу, умирању и смрти у Јасеновцу, могла се чути тврдња о 700.000 жртава тог логора. Но владика Јован нагласио је да су све такве тврдње неутемељене и увредљиве за жртве, рекавши да је и владика Николај (Велимировић) својевремено написао да је 700.000 људи укупно страдало у НДХ, а не само у Јасеновцу. Не смијемо се набацивати бројкама јер вријеђају жртве, њихове породице и потомке – рекао је Јован и додао да је у НДХ побијено много чланова његове шире породице. Рекао је да се данас жртвама рата и НДХ бави практично само Музеј жртава геноцида у Београду, као и да је због својих ставова и супротстављања преувеличавању био на мети бројних напада, укључујући и оне из саме Српске православне цркве“. Из овог, првог новинарског чланка Н. Јовановића о симпозијуму, не види се, ко је у расправи говорио о 700.000 јасеновачких жртава, тиме опонирајући ставовома проф. др И. Голдштајна и г. Јована Ћулибрка. Био је то владика г. Андреј Ћилерђић, што ћемо сазнати из Новости пет дана касније.

Више података о дводневном симпозијуму тешко је наћи: интернетна страна Одбора за Јасеновац САС СПЦ је (из мени непознатог разлога) угашена још пре неколико година, а на фејсбук страни тог Одбора су (барем за сада) објављени су само позив, и фотографије са скупа, без икаквог садржаја (као да је за јавност најважнија фотогеничност присутних, а не садржај расправа).

Слично је и са интернетном презентацијом: Епархије пакрачко-славонске: угашена је још фебруара 2017, а на фејсбук страници је објављена само фототека са богослужења у Саборном храму Свете Тројице у Пакрацу, без иједне реченице о расправама на симпозијуму. Као да неко жели да остане о свему томе што мање писаних трагова. Интернетна страница Музеја жртава геноцида о овом догађају није известила све до 8. октобра, што је необично, јер је овај Музеј био саорганизатор скупа одржаног 9. и 10. септембра, а на сајту Музеја се редовно објављују вести о активностима.

Осим тога, на симпозијуму је био присутан и в. д. директора Музеја, који је чак дао и интервју загребачком српском недељнику Новости. Уосталом, и објава на сајту Музеја, постављена месец дана касније, је врло штура: „Другог дана на Симпосиону су говорили Његово преосвештенство Епископ швајцарски г. Андреј, др Иво Голдштајн (Филозофски факултет, Загреб), др Иван Кљајић (Академија уметности, Нови Сад) и Александра Мишић (Музеј жртава геноцида)“. Да ли је можда разлог ћутања у Београду видљив из питања загребачког новинара Ненада Јовановића (Новости, 15. 9. 2025 – https://www.portalnovosti.com/bojan-arbutina-moramo-se-sto-vise-pribliziti-istini/ ), записаног у интервјуу: „С обзиром на то да је на скупу дошло до изражаја још увијек присутно неслагање око броја жртава логора смрти Јасеновац – владика швицарски Андреј изнио је тезу, присутну у дијелу српског друштва, о 700.000 жртава, што је наишло на оштре реакције владике Јована и дијела учесника – колико се далеко дошло у установљавању стварног броја жртава и колико је то мукотрпан процес?“

У преводу, „оштра реакција владике Јована“ је покушај физичког напада на другог владику, на згражавање присутних, на симпозијуму у просторијама Српске православне гимназије Кантакузине Катарине Бранковић у Загребу. Разлог: позвани гост, учесник скупа, говорио је о процени о 700.000 јасеновачких жртава, а то организатору скупа (председнику Управног одбора Музеја жртава геноцида Републике Србије и председнику Одбора за Јасеновац САС СПЦ) није било по вољи. Неписано правило овог симпозијума је дакле: ко не пристаје на ревизију броја жртава, не испуњава основни критеријум за учешће. Било би коректно да се то „правило“ барем јавно објави пре симпозијума, да учесници знају!

О ПСЕУДОИСТОРИЈСКОМ УМАЊИВАЊУ СТРАДАЛИХ У ЈУГОСЛАВИЈИ У ПЕРИОДУ 1941. до 1945. ПРВА ПЕРЈАНИЦА: ДР БОГОЉУБ КОЧОВИЋ

На чему се темеље ставови присталица умањених бројева жртава страдалих у Југославији у Другом светском рату? Проф. И. Голдштајн се у Загребу 9. 9. 2025. поново позвао на Владимира Жерјавића и Богољуба Кочовића, иако су њихове (умањене) процене сасвим дискредитоване пописом жртава Другог светског рата у Словенији, који су у првој и другој деценији овог 21. века обавиле институције Републике Словеније. Наиме, историчари Института за новију историју Словеније су од 1997. до 2012. извршили поименични попис жртава Другог светског рата у Словенији, а подаци су допуњавани до 2022. Ту су пописани умрли становници Словеније, без људи са других подручја Југославије који су убијени у Словенији после краја рата 1945. Резултат? Задњи објављени број страдалих (из 2022) износи 100.015 ратних жртава ( https://www.sistory.si/zrtve ). Поређења ради, крњи попис жртава Југославије из 1966. за Словенију наводи 40.510 жртава, хрватски демограф В. Жерјавић заокружава 1989. г. тај број на 40.000 (Жерјавић, Губици становништва Југославије у Другом свјетском рату, Загреб 1989, стр. 65) а српски емигрантски правник и економиста Б. Кочовић је број жртава у Словенији проценио на 35.000 људи (Кочовић, Жртве Другог светског рата у Југославији, Лондон 1985, стр. 61). Ако оценимо да у Словенији остало непописано 3% до 5% жртава, имамо број од 103.000 до 105.000 људских губитака: Кочовић их је дакле смањио за три пута, а Жерјавић за два и по пута! Неко ће се запитати: па зашто се онда неки историчари (па и поједини из Музеја жртава геноцида у Београду) упорно позивају на, нестручно урађене процене жртава Кочовића и Жерјавића, кад је доказано на примеру Словеније да су они исказали око три пута мање бројке жртава од оних које је сада званични верификовала држава Словенија? Одговор је једноставан: зато што би онда морали да признају да је исто нестручно умањивање са стране Кочовића и Жерјавића учињено и за неке друге републике бивше СФРЈ, и да број жртава није између милион и милион и сто хиљада страдалих, већ не мање од 1.700.000 директних људских губитака, плус други демографски губици (нерођена деца, одсељени и друго).

Кочовић је број директних жртава у Југославији оценио на 1.014.000 (стр. 182 споменуте књиге – табела 33), док је Жерјавићева процена за један проценат већа: 1.027.000 (стр. 82, табела ИИИ). Занимљиво је, да је овај хрватски аутор проценио да је број српских жртава већи а хрватских мањи него што то тврди Кочовић (стр. 82). Резимирајући Кочовићеву књигу, В. Жерјавић га је похвалио: „Сматрам да је др Кочовић иначе веома стручно обрадио овај веома сложени посао израчунавања демографских губитака и ратних жртава и да заслужује признање за свој објективни приступ томе деликатном проблему, који се константно неаргументирано подгријава у нашој јавности“ (стр. 79).

Морам рећи, да је моје мишљење сасвим супротно: да је Б. Кочовић неодговорно смањивао број ратних жртава у Југославији 1941-1945. (да ли је то учинио нехотице или свесно, из политикантских разлога, или из дилетантизма, није битно), а томе се затим придружио и Жерјавић.

Правник и економиста др Богољуб Кочовић (1920-2013) живео је после Другог светског рата у емиграцији, најдуже у Паризу, и био је близак сарадник Десимира Тошића, једног од иницијатора обнове Демократске странке у Србији 1989. године (Д. Тошић је и написао предговор његовој књизи о ратним жртвама 1985). Посветићемо пажњу тој његовој књизи, јер је он зачетник псеудоисториографског покушаја смањивања броја ратних жртва у Југославији 1941-1945.

Кочовић је (за разлику од Жерјавића, који је ту статистички коректан), кренуо од умањеног броја становништва на дан започињања рата, односно од априла 1941. Он наиме полази од броја 15.830.000 становника Краљевине Југославије (КЈ) почетком рата, а тај број је износио најмање 15.974.000 (Жерјавић наводи 15.973.000). Доказ за то је Статистички годишњак за 1940. који је изашао одмах почетком 1941. и на стр. 84 наводи број од 15.919.000 становника на дан 31. 12. 1940, чему треба додати барем још 55.000 прираста у првом кварталу 1941. Кочовић очито није употребио (можда у емиграцији није ни имао) чак ни Статистички годишњак за 1940. и већ у старту је има сакривених 144.000 становника КЈ, каснијих ратних жртава.

Да ли намерно или циљано, Кочовић је у својој књизи кренуо и од погрешно приказаног верског састава становништва Краљевине Југославије на дан 31. марта 1941. При томе је игнорисао запажања о десетогодишњем тренду кретања становништва Краљевине између пописа 1921. и 1931. А ми можемо претпоставити да је структура пораста становништва била идентична или врло слична у раздобљу 1931. до почетка рата априла 1941, као што је то било у раздобљу деценије пре тога (1921-1931). Важна демографска карактеристика прве деценије нове државе је била, да је по верском (дакле и националном саставу) православно становништво у Краљевини напредовало скоро два пута брже од католичког. Да би то показао, послужићу се подацима хрватског географа проф. Ива Јураса из Сплита, из чланка „Осврт на задњи попис становништва у Далмацији“, објављен у сплитском Јадранском дневнику 11. априла 1936. Проф. И. Јурас (1886-1948) је био члан Хрватског католичког народног савеза и бројних католичких удружења, па га се и загребачки Глас Концила сетио пригодним чланком 2017. ( https://www.glas-koncila.hr/ivo-juras-dobar-covjek-i-vrstan-geograf/ ). Шта пише проф. Јурас 1936. у Јадранском дневнику о резултатима пописа 1931. године? Наводи да је у Југославији број православних порастао за 21,20% (са 5.602.000 на 6.790.000), а број римокатолика за само 11,02% (са 4.776.000 на 5.262.000); да је пораст становништва највећи у (већински православним – напомена Н.М.) бановинама: Дринској (27,3%), Врбаској (22,0%), Моравској (19,6%), Вардарској (18,9%) и Зетској (17,2%), док нпр. у Савској износи пораст 11,5%, у Приморској 12,1% итд. Кочовић ову структуру није уважио (можда је није ни анализирао), па је у табелама на стр. 149-151 своје књиге смањио број очекиваног стања православног становништва на почетку рата, априла 1941. То је нарочито видљиво у две бановине: у Приморској бановини (око 77% католика), где је број католика за раздобље 1931. до 1941. увећао за 17,7% (а он је био око 12%), и у Дринској бановини (око 65% православних), где је прираст православаца смањио са око 27% на 18,9%; само у ове две бановине је тако полазне бројке 1941. увећао католицима за 35.000 људи, а православним смањио за око 80.000 људи.

Коментарисати овакву „стручност“ је непотребно; довољно је само прочитати чланак хрватског католичког географа и статистичара проф. Јураса из 1936.

ИГНОРИСАНИ ПОДАЦИ ДР ЂОРЂА ПЕЈАНОВИЋА ЗА БОСНУ И ХЕРЦЕГОВИНУ (САН, 1955)

Сви ревизионисти заобилазе књигу др Ђорђа Пејановића, истакнутог културног радника у БиХ још за време Краљевине, који је 1955. у САНУ у Београду објавио студију Становништво Босне и Херцеговине. Иако се стиче утисак да је аутор, у то тешко доба, вагао сваку реч, на стр. 64 он о ратним страдањима на подручју некадашње Врбаске бановине (око 58% Срба до рата), и још две друге већински српске регије, каже: „Кад се посматра популационо стање прије рата и послије рата по појединим крајевима Босне и Херцеговине, констатује се да су највише изгубиле бањалучка област (пријашњи бањалучки и бихаћки округ) па Источна Босна (нарочито Подриње) и Источна Херцеговина.

По попису од 1931. године у Врбаској бановини (бихаћки и бањалучки округ) било је око 1.010.000 становника. Узимајући за ове крајеве 2% као просјечни природни пораст, било би 17 година послије (1948), да није било рата и сваковрсних ратних недаћа, 1.414.000 душа. Попис од 1948. констатовао је на тој територији око 750.000 душа; дакле око 430.000 мање (мој напомена: грешка у бројци – око 664.000 мање?!). То је ратни губитак. По попису од 1931. било је у срезовима бијељинском, сребреничком, власеничком, зворничком, вишеградском, рогатичком, фочанском и кладањском око 325.120 становника. Послије 17 година, уз нормалне прилике и уз просјечан годишњи прираст од 2%, било би у тим срезовима око 455.400 душа. По попису од 1948. године било је око 320.000. Разлика од 135.400 душа иде на ратни губитак. По попису од 1931. године било је на територији Источне Херцеговине (срезови билећки, гатачки, љубињски, невесињски, требињски и источни дио столачког) око 125.000 становника. По попису од 1948. године, уз већ споменуте прилике и односе, било је око 95.000, а требало је да буде око 175.000. Разлика од 85.000 иде на ратни губитак“.

Дакле: само у ове три већински српске регије БиХ износили су ратни губици (директни и индиректни – нерођена деца, одсељени итд) око 880.000 људи! Не уклапа се ово у бројеве које износе Кочовић и Жерјавић.

ЗАБРАЊЕНА ИСТИНА: ДР ЖИВОТИЈЕ ЂОРЂЕВИЋ И ПРОФ. ДР ДОЛФЕ ВОГЕЛНИК

Дијаметрално опречну оцену броја жртава у Југославији од Кочовића и Жерјавића дао је др Животије Ђорђевић у својој студији „Губици становништва Југославије у Другом светском рату“ (1997). Ж. Ђорђевић (1926–2017) по струци је био геолог и доктор техничких наука, ни он по струци није био статистичар. Учествовао је у рату, са 16 година, као припадник Југословенске војске у отаџбини. Ђорђевић је био врло критичан до оцена броја жртава Кочовића и Жерјавића, сматрајући их умањеним.

Ђорђевић нпр. пише (стр. 85) да је Кочовић, наводећи податке о становништву Југославије у 1931. години, број православних умањио за више од двеста хиљада. Он резимира са својом оценом (стр. 181): 1.838.000 убијених, уз 654.000 одсељених (највише Немаца – око 400.000, нпр. Н. М) и 333.000 нерођених – укупан демографски губитак 2.825.000 (од тога 1.780.000 у БиХ и Хрватској, од њих око 68 процената Срби).

Зашто сматрам да су оцене Ж. Ђорђевић озбиљне и најближе истини? Па зато, јер је то егзактно доказано на случају Словеније, где је он укупан демографски губитак оценио на 143.000 (стр. 182 књиге Ж. Ђорђевића); с обзиром да је сада у Словенији пописом жртава утврђено да је смртно страдало нешто више од 100.000 становника, ако томе прибројимо нерођену децу и одсељене, видимо да је Ђорђевић тачно оценио реално стање. У поређењу са њим, у сегменту процена за Словенију, радови Кочовића и Жерјавића, дефинитивно и (од државе Словеније) доказано, могу се сматрати као пример нестручног рада.

Ђорђевић је сматрао (као и пре њега др Долфе Вогелник), да је после 1940. године (до пописа 1948), требао следити скок наталитета због већег фертилитета (плодности), као последице беби-бума после Првог светског рата (стр. 120).

Светски познати, најбољи словеначки статистичар свог времена, др Долфе Вогелник (1944–1946. први директор југословенског Државног статистичког уреда), професор статистике на економским факултетима у Београду и у Љубљани, објавио је у стручном часопису Статистички преглед (бр. 1 за 1952) своју оцену ратних губитака. Он је оценио да је број жртава рата у Југославији износио најмање 1.814.000, а да су укупни демографски губици (са нерођеним и одсељеним) најмање 2.854.000 особа. Међутим, по Вогелнику је то „минималан износ“, док је стварни број убијених „преко два милиона лица“ а сви демографски губици већи од три милиона.

Покушавајући да дођем до сржи оцена проф. Вогелника, прегледавао сам његову заоставштину коју чува Архив Словеније. Са запрепашћењем сам открио, да је он у научном статистичком раду био у државним структурама подређен Банету Андре(ј)еву, високом македонском комунистичком функционеру и министру у владама ДФЈ и ФНРЈ, који је као присталица Резолуције Информбироа, био смењен и искључен из КПЈ децембра 1949. Уосталом, изненађен сам био већ и податком, да у том суровом времену прогона информбироваца, Бане Андреев не само да није био послан на Голи оток, већ је (после покајничке изјаве) чак био хијерархијски надређен и постављао је радне задатке проф. Вогелнику, доајену југословенских статистичара.

У једном писму се нпр. Вогелник у писму Андрееву жали да су му „коректори“ не само вршили језичке коректуре чланка, већ и избацивали читаве пасусе!Какви су то коректори били, видимо из ове Вогелникове реченице: „Не знам да ли коректори ништа не читају савремене српске есејисте и критичаре, или их можда ја читам сувише“.

Нажалост, оригинални примерак његовог чланка о ратним демографским губицима Југославије (без „корекцијских“ избацивања текста) се не налази у заоставштини у Архиву Словеније. Када бисмо га пронашли, видели бисмо који су делови текста били избачени.

Мапа усташког геноцида над Србима за време Другог светског рата, свечана академија поводом 80. годишњице пробоја Јасеновца Фото: Спутњик, Милица Тркља

Шта је речено на недавно одржаном 11. симпозијуму о јасеновачким жртвама у Загребу и због чега су спорне чињенице и тврдње које су том приликом наведене?

Друге процене: Стане Зримец, Фрањо Туђман, Иван Клаузер и Младен Фригановић

Још један истакнути словеначки статистичар је давних ’50. година 20. века оценио југословенске демографске губитке Другог светског рата у много већим бројкама од Кочовића и Жерјавића. Био је то др Стане Зримец, који је дуго времена био начелник демографског одељења Статистичког завода Словеније, дакле уједно и демограф по ужој специјалности. Неколико деценије он је тај посао је радио и за Уједињене нације, чак и организовао пописе у Камбоџи, Алжиру, Обали Слоноваче и Руанди. У свом чланку у „Енциклопедији Југославије“ (4. књига, Загреб 1959, стр. 596), С. Зримец је записао: „… укупан демографски губитак од око 2.500.000 ст.“. То је мање од оцене његовог колеге Вогелника, али још увек оцена од два и по милиона.

Како је број непосредних жртава (без других демографских губитака), у првој фази свог историографског рада, проценио несумњиво добро историјски образован и информисан, др Ф. Туђман? Те бројке се очито разликују од његових каснијих оцена. Наиме, он је 1960. г. у књизи Стварање социјалистичке Југославије (Загреб, стр. 127) записао: „Укупно је Југославија изгубила у рату 1.706.000 људи…“.

Др Младен Фригановић (1927 – 2015) био је познати хрватски географ и демограф, који се после доктората у Загребу (1959), усавршавао и на Сорбони. Он је 1975. написао чланак о демографским кретањима у Југославији у загребачкој Ревији за социологију (бр. 1-2). Том приликом, објавио је и табелу Процијењени ратни губици становништва Југославије, република и покрајинама, коју је сачинио по необјављеној студији рано преминулог његовог колеге, хрватског демографа Ивана Клаузера (Клаусер). По тој табели, у Југославији је на попису 1948. било очекивано 17.883.939 становника, а нађено је 2.042.373 мање. По Каузеру и Фригановићу, највећи губици становништва су били на подручју НДХ: у Хрватској је губитак у рату био 661.543 становника, а у Босни и Херцеговини 580.767; код тога треба имати на уму, да је и подручје Срема са Земуном, које је током рата било под НДХ, у овој табели обухваћену у оквиру бројки за Србију.

Код разматрања свих ових, и раније наведених демографских оцена о ратним губицима становништва Југославије, читалац мора обратити пажњу да се неке односе само на непосредно страдале, изгубљене животе, док друге обухваћају укупне демографске губитке – значи, и са смањеним прирастом деце, одсељеним итд.

На следећој (38. стр) чланка, аутор др Фригановић је изнео и табелу губитака по републикама СФРЈ: Хрватска и Босна и Херцеговина су 1948. имале 40,08% становништва Југославије, а израчунато је да су поднеле 60,83% ратних жртава!

Ако овоме прибројимо и Срем са Земуном (такође у НДХ), са великим бројем жртава, биланс за подручје НДХ би био још гори.

Дакле, поједностављено: на 1000 становника пребројаних у БиХ и Хрватској на попису 1948. г. број губитака је оцењен на нешто више од 222 (22,2%), док је у преосталом делу државе на 1000 становника оцењен на нешто више од 81 (8,1%), скоро три пута мање.

Међутим, за разлику од Каузлера и Фригановића, два професионална хрватска демографа, двадесетак година касније имамо битно другачију Жерјавићеву процену територијалног распореда жртава. Он у својој књизи (на стр. 32) оцењује да у БиХ и Хрватској није демографски губитак 60,83% југословенских губитака, већ око 48,5% (982.000 од 2.022.000); на тај начин, преко 200.000 људских губитака је накнадно „пресељено“ са подручја НДХ у друге републике! Шта у том погледу наводи Б. Кочовић, који је у укупним бројкама скоро идентично проценио, као Жерјавић? Он пак од укупно процењених 1.985.000 губитака, рачуна да их је у Хрватској и БиХ било 1.273.000 – 64,1% југословенских губитака! Жерјавић и Кочовић су хвалили један другог, али су при томе испустили одговор на једно питање: како су им укупне процене губитака скоро једнаке, када је један (Жерјавић) оценио да је у две касније југословенске републике демографски губитак 48,5%, а други да је тамо било 64,1% укупних губитака?

У погледу подручја НДХ се њих двојица разликују за око 300.000 жртава. Значи: ако би направили комбинацију студија Жерјавића и Кочовића, и за подручје БиХ и Хрватске узели Кочовићеву процену (1.273.000 губитака), а за преостале четири бивше републике преузели процену Жерјавића (око 1.040.000), имали би у њиховој синтези око 2.313.000 демографских губитака Југославије.

Међутим, и један и други су (по сада извршеном словеначком службеном попису убијених), у погледу Словеније доказано мање оценили за 70.000 – 80.000 жртава, што морамо додати њиховим бројкама, и стигосмо до око 2.400.000 демографских губитака Југославије; са тим корекцијама би се знатно приближили тужној истини! Дакле, само са ове две напомене, разоткрисмо како статистички (пре)лако може да се број жртава смањи за 400.000 – а да те после неко још и хвали као врсног демографског статистичара.

366.000 убијених у 120 (од око 190) гробишта (оцена) Савеза бораца Б. Дубице 1961.

Радећи у Архиву Словеније, у обимној заоставштини Владимира Дедијера (325 кутија), открио сам у кутији бр. 260 један документ, који је тридесетак година скриван од јавности, а Дедијер се очито спремао да га објави у књизи коју је, уочи смрти (1990), писао са војним историчарем пук. Антуном Милетићем, тадашњим начелником Војног архива у Београду. То закључујем зато што се, уз копију оригиналног документа на ћирилици, налази и прекуцан текст на латиници, који је пагиниран са бројевима страница 71 и 72. Ради се о записнику четворочлане комисије Општинског одбора Савеза бораца Бос. Дубице (данас: Козарска Дубица) од 16. новембра 1961. о обављеном ископавању три гробнице на подручју јасеновачког стратишта у Доњој Градини, и оцени убијених на 120 обележених од укупно 190 гробница (70 је било необележених).

Делови овог записника гласе:

„1. Код првог ископавања у једној гробници после копања земље око 70 сантиметара дошло се до лешева односно костију јер је месо иструлило и тако копајући на квадратном метру на дубини око 1 метар и 20 сантиметара нађено је 17 лобања убијених жртава које су биле испробијане и полупане што значи да су убијани железним маљевима а такођер и кости удова – ногу и руку су изломљене јер је приликом закопавања масе жртава посипано кречом и ваљано ваљком….

2. Код другог ископавања у гробници где су жртве куване у казанима ту је наиђено одмах при почетку ископавања на иструлеле ситне кошчице које су у распадању и то је нађено одмах после пола метра копања и тако су те кости наслагане до дубине око два метра колико смо вршили ископавање, а и даље се налазе исто кости јер смо коцем гурали и даље око метар и колац иде стално кроз кости.

3. Код ископавања у гробници где су жртве спаљиване одмах на првом слоју копања наишло се на паљене жртве из кога ископа за удара јаки смрад тако да се са даљним копањем прекинуло на дубини око 2 метра а и даље су исто остаци спаљених жртава.

Напомињемо да је код сва три ископавања установљено да су убице приликом убијања и закопавања жртава исте слагали и после сваког сложеног дебљег реда посипали живим кречом што доказује и то да се у свим дубинама налази креча који је посипан по жртвама. На свим дубинама ископавања налази се предмета од одјеће, обуће, плетеница женске косе и свега онога што су жртве у томе времену имале код себе.

Како је на једном квадратном метру нађено 17 људских лобања а по дубини таквих слојева има више што доказује да је у тим гробницама убијено много више жртава него што је то раније замишљено.

Према нашој констатацији после вршеног ископавања у 120 гробница које су обиљежене било би 550.800 жртава, дочим према причањима људи из места да у Градини и њеној околици има још око 70 гробница разних величина које су обрасле у шуму и до данас нису евидентиране“.

Чланови комисије су били: Арсенић Ђуран председник и чланови Васо Тркуља, Радуловић Милош и Терзић Дурсум.

Овај документ наводим као историјски извор из 1961. а са циљем да придонесе утврђивању истине и без амбиција аутора овог чланка да доноси коначан суд о броју јасеновачких страдалника; јасно је међутим, да су умањивања броја мученика на број од око 100.000 жртава апсурдна, и плод смишљене дезинформације.

Почетно питање, на крају: који је био број Срба у НДХ априла 1941. године, где у статистици нестаде неколико стотина хиљада људи?

С обзиром на све процене, јасно је да је највише жртава било на просторима НДХ. Резимирајући, морамо зато да поставимо питање, које нам се чини полазишно: како расправљати о демографским губицима, посебно о српским губицима у НДХ, кад многи историчари преносе податак из једног нацистичког документа о броју од 1.925.000 српских становника НДХ у априлу 1941, када је она успостављана?

Чак и у неким врло добронамерним текстовима, често се некритички преузима та демографска оцена; нпр. у једном чланку у угледном листу у Србији 2016. године, каже се да је Срба на простору НДХ „било скоро два милиона, што је чинило трећину становништва“. Овај податак темељи на једном немачком документу, подацима немачког Министарства иностраних послова од 1. маја 1941, који су од почетка шездесетих година прошлог века преузели југословенски историчари (нпр. Јован Марјановић, Устанак и Народноослободилачки покрет у Србији, Београд 1963, стр. 22). Учињено је то без властите демографске анализе југословенског пописа од 31. марта 1931, односно без провере истинитости садржаја овог нацистичког документа.

Нико од историчара НОБ није узео у обзир један други податак, званични податак Српске православне цркве, који је за скоро пола милиона људи виши, и говори о 2.403.998 Срба у НДХ, у априлу 1941. Тај податак патријарха српског Гаврила Дожића је изнесен 27. (14.) марта 1947, у Извештају Светом архијерејском сабору СПЦ за раздобље 1941-1946. Податак темељи на бројном стању парохија СПЦ на територију, који је ушао у састав НДХ, а први га је објавио Ђоко Слијепчевић 1966. у емиграцији у Минхену, у Историји Српске православне цркве (књига 2, стр. 673). Касније је (1991) читав овај Извештај објавио владика Атанасије Јевтић, у оквиру зборника Задужбине Милоша Црњанског „Сербиа и Коментари“ за 1990/91. годину; податак о 2.403.998 Срба у НДХ почетком рата је на стр. 97.

Аутор овог чланка се потрудио да, на основу пописа становништва 1931. и природног прираста становништва у раздобљу од 31. марта 1931. до 31. марта 1941, сам утврди приближан број Срба у НДХ. Дакле: не по црквеној статистици, по парохијама и епархијама СПЦ, већ по државној статистици Краљевине Југославије, по бановинама и по срезовима.

По мојим запажањима, марта 1931. је на подручју будуће НДХ живело 1.835.211 православних: 176.440 у Дунавској бановини, 316.548 у Дринској бановини, 72.666 у Зетској бановини, 138.375 у Приморској бановини, 516.914 у Савској бановини (одбио сам срез Чаковец са 277 православних, који је Павелић поклонио Хортијевој Мађарској, као захвалност за гостопримство у логору Јанка Пуста), 600.529 у Врбаској бановини, 12.721 у Земуну – град (у саставу Београда, док је Земун срез са 27.714 православних рачунат у Дунавској бановини) и 18 у Дравској бановини (општина Радатовићи на Жумберку, иначе углавном већински гркокатоличка). Број од 1.835.211 Срба је приближан, јер су сви православни рачунати као Срби (а било је међу њима нпр. и неколико хиљада Руса). Међутим, ту нису убројани неправославни Срби, којих је било знатно више. За пример наводим: у Срему је живело неколико стотина Срба назарена; у Босни и Херцеговини је 1948. по попису било 71.125 Срба муслимана; у општини Радатовићи на Жумберку, на самој граници са Словенијом (1991. су чак тражили да се прикључе Словенији), је 1931. било само 18 православних, али је 1946. тамо основан снажан пододбор Српског културног друштва Просвјета, састављен од Срба гркокатолика (унијата) итд.

Држећи се полазишне основе да је број православних био једнак броју Срба (иако је у стварности број Срба био већи од броја православних), покушао сам да израчунам процену броју Срба у НДХ 31. марта 1941. Рачунајући пораст аритметичком средином, дошли би до броја од 2.160.000 Срба у време окупације Краљевине Југославије и успостављања НДХ, априла 1941. Али, тај број је био већи, јер треба додати интерполацију из два разлога: јер је постојала огромна разлика у прирасту градског и сеоског становништва (нпр. градско становништво у БиХ није достизало ни половину природног прираштаја руралних крајева), док је истовремено српско становништво било углавном сеоско, а мање процентуално заступљено у градовима.

Показаћу то на примеру једне општине, Босанске Дубице, употребивши егзактне чињенице: резултате пописа 1921. и 1931. године. 1921. је у општини Б. Дубица живело 27.354 становника, од тога 22.567 православних (82,5%), 1.487 католика (5,4%) и 2.806 (10,3%) муслимана (било је и преко 400 евангелика и других). Међутим, постојала је огромна разлика у распореду: скоро 97% православних је живело по селима, а само 723 у Дубици; од католика је више од петине живело у том градићу, остало на селима; муслимани су скоро сви живели у котарском центру, њих чак 2.693. Резултат таквог распореда је био видљив на попису 10 година касније: срез Б. Дубица је порастао бројем за 21%, на 33.129, али национално (верски) са огромним разликама: православни се увећаше за око 25% (на 28.121, сада већ скоро 85% становништва тог котара), католици за 10% (на 1.641), а муслимани за једва 8%, на 3.039. Код голог математичког рачунања, као што то чинише Кочовић и Жерјавић, без интерполације националне структуре по градовима и разлике прираста између градског и сеоског становништва, била би (односно била је) рачуната само просечна стопа прираста, нпр. за Дубицу 21%.

Тиме се исказује мањи број православних становника 1941, јер је 97% Срба среза Дубица живело у руралним крајевима и имало велики наталитет. Да су Кочовић и Жерјавић извршили нужно потребну интерполацију, они би за раздобље деценије уочи рата (1931–1941) употребили приближне параметре добивене пописима за деценију 1921-1931. године: број пораста православних би исказали у већем проценту (преко 24%, уместо 21%), док би смањили пораст католичког становништва среза Б. Дубице са 21% на 10%, а пораст муслиманског живља са 21% на 8%. У конкретном примеру једне мале Б. Дубице, са једва 1,4% становништва БиХ, односно 0,5% укупног становништва НДХ, број Срба су због употребе непотпуног метода (без интерполације град/село), смањили за преко 800 људи.

Можемо узети, поређења ради, и један срез (данас општину) из источне Босне, Власеницу, која је била 99% састављена од православног и муслиманског живља, а није (као ни Б. Дубица) изложена већим миграцијским токовима у раздобљу 1921–1941. Муслимана је 1921. било нешто мање од 33%, али су чинили већину у самој Власеници. Срез Власеница је од 1921. до 1931. повећао број становништва за 29,4% – са 28.865 на 37.352. Међутим, број православних (Срба) је порастао чак за 32% (са 19.154 на 25.278), док су муслимани порасли за 25,8% (са 9.443 на 11.881). Рачунањем за следећу деценију само истог просека среза од 29,4%, православним би била неистинито умањен раст од 2,6% (до 32%), док би муслимани били увећани за непостојећу раст од 3,6% (све изнад 25,8%). Оставимо сада по страни питање које нам се намеће уз велик пораст православних после Уједињења 1918. године: да ли су се Срби осетили слободнијим и задовољнијим, па се то одразило и у већем наталитету? Закључујем да су површношћу, употребом само израчуна аритметичком средином, а без интерполације, Кочовић и Жерјавић смањили само на подручју мале Власеница број православних за преко 500.

Слично би било и у другим срединама, израженије у БиХ, а нешто мање изражено у Хрватској. Зато је, при реконструкцији верског и националног становништва Југославије априла 1941, потребна интерполација по свим срезовима односно општинама, а на основу поделе: сеоско становништво/градско становништво.

И без детаљније демографске студије сматрамо да би, на већ аритметичком средином израчунат број од 2.160.000 православних становника у НДХ априла 1941, због интерполације требало додати 30.000 до 40.000 православних Срба, па долазимо до бројке од око 2.200.000. То је број утврђен државним пописом 1931, уз додану интерполирану стопу раста за декаду 1931–1941, и он је свакако минимално полазиште. Дакле: не 1.930.000, као што је записано у једном од нацистичких докумената, који су радо цитирали историчари НОБ.

Да ли је тај број већи, односно проверавање црквене статистике о броју од 2.403.998 православних у НДХ, коју је изнео патријарх Гаврило Дожић, мораће да се утврди једном накнадно.

Никола Милованчев

Печат, Документи, Број 867