„Што се државом боље управља, то мање владарских дужности пада на врховног владара…владањем и управљањем руководе високо компетентни службеници.“ (Конфучије (кин. Кунг Фу Це), 551 – 479, кинески филозоф и социјални реформатор)
„Није тешко уништити државу, тешко је поставити је на своје ноге.“ (Пиндар (грч. Пίνδαρος), око 518 – око 438, старогрчки пјесник) „Спас (напредак, будућност) државе није у рукама једног човјека.“ (Цицерон (лат. Marcus Tullius Cicero), 106 – 43, староримски државник, филозоф, правник, писац и бесједник)
Одлука о пуштању на слободу (26.јуна 2023.године) тројице припадника „косовске полиције“ је још једна капитулација Александра Вучића пред отимачима Косова и Метохије (САД, Европска унија, В. Британија и NАТО пакт), а на штету Србије и, прије свега, Срба са свете српске земље. Под Вучићевим неуставним и незаконитим притиском, Виши суд у Краљеву пустио је да се бране са слободе тројицу „косовских полицајаца“, који су ухапшени 14. јуна ове године, на територији централне Србије. Према медијским наводима, полицајци су, у тренутку хапшења, били „под пуном ратном опремом, наоружани аутоматским пушкама, муницијом, мапама и GPS уређајима“ и одређен им је притвор. Ухапсила их је посебна антитерористичка јединица МУП-а Србије. Спроведен је претходни кривични поступак и подигнута оптужница против њих од стране Вишег јавног тужилаштва у Краљеву због кривичног дјела Недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја, из члана 348 став 4, а у вези ст. 1 и 2 Кривичног законика Србије (КЗ), зато што су неовлашћено носили оружје „чије држање није дозвољено грађанима“. За то кривично дјело прописана је казна затвора од двије до дванаест година. Ванпретресно вијеће Суда је потврдило оптужницу против окривљених „косовских полицајаца“. Вијеће је, у складу са чланом 337 Законика о кривичном поступку (ЗКП) (Испитивање оптужнице) закључило да је оптужница законита и основана, односно да постоји довољно доказа за оправдану сумњу да су окривљени починили дјело које је предмет оптужбе.
Међутим, исто вијеће је, очито под притиском Вучића, донијело и решење којим је истима укинут притвор, иако за такву одлуку нијесу постојали законски услови. Наиме, притвор је једна од мјера за обезбјеђење присуства окривљеног и за несметано вођење кривичног поступка. По члану 211 ЗКП-а (Разлози за одређивање притвора), између осталог, су и: „…ако постоје друге околности које указују на опасност од бјекства…“, те „притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинио кривично дјело ако је за кривично дјело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година…“
Како власти лажне државе Republika e Kosovës постојано воде непријатељску политику према Србији и судијама је сигурно било јасно
да „косовски полицајци“ више никада неће бити доступни томе Суду, односно да неће присуствовати главном претресу и изрицању пресуде, нити ће према њима бити могуће спровести поступак извршења осуђујуће пресуде (ако их буде?!). Према тексту „BBC NEWS на српском“, од 14.јуна 2023.године, који је ажуриран 26.јуна, мађарски премијер Виктор Орбан је (у име кога, нужно је објелоданити) јавно замолио српске власти да пусте тројицу „косовских полицајаца“, На Твитеру је објавио да га је предсједник Србије А. Вучић обавијестио да ће их, у складу са захтјевом, власти Србије пустити из притвора (?!)…Њихово пуштање, поред „косовских власти“, тражили су и западни званичници (тачније, лажни посредници), као и званичници Албаније. „Њихово хапшење и стални притвор под лажним оптужбама (?!) погоршали су ионако напету ситуацију“, рекао је Метју Милер, портпарол Стејт департмента. Вучић је, у обраћању нацији, рекао да се суочава са посредним и непосредним пријетњама са Запада ако се „безусловно не пусте из притвора три косовска полицајца која су ухапшена на територији централне Србије.“
Предсједник Републике Србије је препоручио (читај: наредио) безусловно ослобађање „косовских полицајаца“. Значи, њихово пуштање да се бране са слободе није условио ( а био је дужан) ослобађањем противправно заточених Срба из казамата лажне друге албанске државе на Балкану који су понижавани, пребијани и на друге начине мучени само зато што живе на својој исконској земљи и што су, голоруки, пружили отпор инсталирању лажних албанских градоначелника у општинама са српском већином на сјеверу КиМ. Такође, и сам Вучић је јавно признао да је на Косову и Метохији у току етничко чишћење Срба!
Умишљајном повредом независности Вишег суда у Краљеву, као и независности поступајућих судија тог Суда, Вучић је починио кривично дјело Ометање правде, из члана 336b став 1 КЗ („Ко…на други начин омета вођење кривичног поступка, казниће се затвором до три године или новчаном казном.“). Независност суда и судија је загарантована Уставом Републике Србије и то:
-чланом 4 став 4 (Подјела власти) („Судска власт је независна.“);
-чланом 142 (Начела судства) став 1 („Судска власт припада судовима који су независни.“) и став 4 („Судску одлуку може преиспитивати само надлежни суд у законом прописаном поступку, као и Уставни суд у поступку по уставној жалби.“); и
-чланом 144 (Независност судије) став 1 („Судија је независан и суди на основу Устава, потврђених међународних уговора, закона, општеприхваћених правила међународног права и других општих аката донијетих у складу са законом.“) и став 2 („Забрањен је сваки непримјерен утицај на судију у вршењу судијске функције.“).
Генерална скупштина УН је, 9.септембра 2010.године, на предлог Србије, усвојила Резолуцију, број А/RES/64/298. Текст предлога Србија је претходно усагласила са Европском унијом. Том Резолуцијом, Генерална скупштина је поздравила „спремност ЕУ да олакша процес дијалога између страна“. У Резолуцији се наводи и да би процес „дијалога…имао циљ да…оствари напредак на путу ка ЕУ…“. Министар спољних послова Вук Јеремић је казао да је Резолуција „фундаментално статусно неутралан документ“. А предсједник Републике Србије Борис Тадић је изјавио:
„Компромис је постигнут, како би сва питања била решавана у партнерском односу са Европом.“ Значи, Резолуцијом је требало да се омогући дијалог између Београда и Приштине, уз, објективно и непристрасно, посредовање ЕУ. Јер, правно,
посредовање подразумијева давање савјета који не обавезују стране у дијалогу. Посредник не смије да намеће своју вољу странама, јер би то било недопустиво мијешање у њихове унутрашње послове. До датума доношења Резолуције, већ су 22, од укупно 27 држава чланица ЕУ признале лажну државу Republika e Kosovës. Власти тих земаља су постојано наглашавале да су одлуке о признању трајне и непромјенљиве. Тако је, на примјер, Гвидо Вестервеле, њемачки шеф дипломатије, 27.августа 2010.године, казао да је „независност Косова реалност и да је географска мапа југоисточне Европе трајно промијењена“. Такође, девет највећих и најмоћнијих чланица ЕУ непосредно је учествовало у злочиначкој агресији NATO пакта на СРЈ, 1999.године.
Пристанак Бориса Тадића и Ивице Дачића, што је у потпуности прихватио и Вучић, да се преговарачки процес проналажења решења за косметски проблем, са Савјета безбједности УН (гдје су Русија и Кина, као гаранти важења Резолуције 1244, из 1999.године) пренесе у ЕУ јесте самоубилачки и мазохистички чин, погубан по Србију у српски народ у цјелини. Јер, „посредништво“ ЕУ било је и јесте системски и континуирани притисак да власти Србије пристану на самоампутацију сопствене државе, уз непрекидне пријетње санкцијама и стално попуштање те власти ради „европског пута који нема алтернативу“. Једном ријечју, ЕУ (без обзира што пет чланица није признало лажну државу Republika e Kosovës) није објективан и неутралан посредник, већ спонзор албанске државолике творевине на простору КиМ. Српским властима, а прије свега Вучићу, најважније је да се додворе западним моћницима и испуњавају њихове задатке, иако су то главни спонзори лажне државе Republika e Kosovės. При томе, он, самовољно и постојано, крши Устав и не обазире се на већинску вољу грађана, против уласка Србије у ЕУ. И сам Вучић је био свјестан карактера „посредништва“ ЕУ.
Прилико мобраћања јавности, 6.маја 2022.године, потврдио је да је већина грађана против приступања Србије ЕУ и констатовао да „суочени смо са непримереним притисцима…(и) лицемерјем западног света“, те да „Србија ће бити под великим притиском Запада да призна Косово, и то постаје несносно“. Али, у поред тога, казао је да је „порука свима да ће Србија бити снажније на европском путу“?! Према порталу ИН4С, од 20.августа 2022.године, Вучић је изјавио: „…Трудили смо се да, од 2013.године, кроз Бриселски споразум, који није био лаган, добијемо мир и сигурност за Србе на КиМ…имали (смо) четири основна задатка. Први је да урадимо све што можемо да сачувамо мир, други, морали смо да избегнемо свеопшту осуду Запада. Под три, морали смо…да бринемо о томе како ће то у свим деловима света (читај: на Западу) да изгледа. Под четири, да обезбедимо опстанак нашег народа на КиМ…Ми немамо куд, сатерани смо у ћошак…“ Индикативно је да, међу „четири основна задатка“, Вучић није навео и очување територијалне цјеловитости Србије са КиМ у њеном саставу?! Припадници власти Србије, а прије свега Вучић „пате“ од специфичног облика „Стокхолмског синдрома“. То је, иначе, психолошко стање у коме долази до зближавања отмичара и талаца и подразумијева емоционалну везаност за отмичаре и оправдавање њихових поступака.
Вучић је западна марионета и његова везаност за отмичаре КиМ (преко 12 одсто територије Србије) није емотивна, већ политичка и интересна.Отмичари КиМ су га инсталирали на власти, са основним задатком да Србија призна независност лажне државе Republika e Kosovës, који он, већ дуже од десет година, перфидно и постојано испуњава. На другој страни, ни Вучић као предсједник Републике, нити други носиоци законодавне и извршне власти Србије, не протестују и захтијевају, хитно и неодложно, пуштање на слободу (а дужни су да то раде готово свакодневно) српских хероја Радована Караџића, генерала Ратка Младића и других водећих српских државника и војсковођа, који су спашавали српски народ у Хрватској и БиХ од новог геноцида. Они су били унапријед осуђени одлукама највећих међународних сатанистичких ратних злочинаца, спроведених преко лажних пресуда нелегалног и нелегитимног хашког NATO „трибунала“, коме су их изручили издајници у српској власти. Последње земаљске дане проводе у средњевјековним мучилиштима у холандском Схевенингену и широм Европе, у крајње нехуманим, односно нељудским условима! Тамо су изложени психичкој и физичкој тортури због којих трпе немјерљиве душевне и физичке болове, само зато што су херојски бранили свој народ који је био свој на своме!
Је ли то Европа којој треба тежити „без алтернативе“?! Шта је решење? Рекли бисмо да постоје двије фазе. У првој фази је
неопходно:
1)Формирање јединственог патриотског политичког субјекта који би чиниле политичке партије, организације, удружења и истакнути
појединци. Нужно је превазићи постојеће програмске различитости и личне несугласице. Овај политички субјекат имао би задатак да организује и предводи упорне масовне ненасилне протесте грађана системски паралишућег карактера („пасивни отпор“).
2) Покретање поступка разрешења Вучића, у складу са чланом 118 Устава: „Предсједник Републике разрешава се због повреде одлуком Народне скупштине, гласовима најмање двије трећине посланика…Предлог за разрешење може да поднесе најмање једна трећина (84) посланика.“ Другу фазу, након, дај Боже, нужне промјене Вучића и његових следбеника новом патриотском влашћу, карактерисало би следеће:
1)Отказивање учешћа Србије у „преговорима“ под окриљем ЕУ, из претходно објашњених разлога. Наиме, притисци и пријетње најмоћнијих чланица ЕУ на Србију противни су Повељи УН и међународним општим актима о колективној безбједности. Тим актима се гарантује суверена једнакост држава, решавање међународних спорова мирним путем, уздржавање од пријетње силом или употребе силе против територијалног интегритета и политичке независности сваке државе…
2)Блиска координација власти Србије и Русије, посебно на плану спољне политике. Србији и српском народу нема спаса без економског,
политичког и војног савеза са Русијом. Геополитичке околности се битно мијењају у корист Русије, која ће бити пресудан фактор и остваривања српских интереса на Балкану.
3)Доношење одлуке Народне Скупштине Србије о проглашењу (ратне или војне) окупације Косова и Метохије, те о проглашењу „косовске
полиције“, а прије свега ROSU, за терористичку организацију. То би зауставило процес раздржављења Србије и створило би предуслове за реинтеграцију КиМ у њен уставни систем.
4)Проглашење америчког амбасадора у Србији Кристофера Хила за непожељну особу (persona non grata) због недопустивог вишеструког
мијешања у унутрашње ствари Србије и притиска на њене државне органе, противно Бечкој конвенцији о дипломатским односима.
5)Стварање услова за привремени смјештај Срба са КиМ на простору централне Србије и Војводине, ако то, услед реално могућег прогона, односно етничког чишћења, буде неопходно.
С вјером у Бога, наше српско – руске Светитеље и Русију!
Милан Гајовић, дипломирани правник са адвокатским испитом и дипломирани економиста из Подгорице
