Горан Гавриловић: Русија прогласила победу које нема а Америка гура свет у Трећи светски рат
Победа као таква је специфична по томе да никоме није потребно објашњавати да је нешто победа. Ако победите ви и сви други знају да сте победили, никаква допунска објашњења нису потребна. Тако су обе стране прогласиле да побеђују а од победе нема ништа.
Но проблем је за Москву јер је она започела рат као светска сила и друга војска на планети по снази која сад не може да изађе на крај са једном другоразредном војском. Од Москве се очекивало да релативно брзо офанзивним дејствима присили Кијев на услове мира какви њој одговарају. Уместо тога Русија проглашава победу. При том није ни важно што сви видимо да нешто није видело П од победе али се медијски штелује па испаде да Русија «није кренула» самоуверено на Кијев у вери (ко је то планирао и на основу којих обавештајних припрема и података) да ће украјинска војска срушити руководство земље на челу са Зеленским на позив Путина и довести пријатељску гарнитуру вероватно са Виктором Медведчуком на челу, него је то некаква лукава маскировка да би се украјинске снаге наводно везале око престонице да би се пробио фронт у Донбасу и остварио реалан војни циљ – подела Украјине на два дела на источни проруски и западни под контролом Кијева. Наравно то се није догодило и област Донбаса под руском контролом је мало проширена али ни половину не контролише Русија.
Од наратива денацификације целе Украјине и смене пронатовске власти није остало ништа и прешло се на «национални циљ» ослобађање Донбаса и евентуално југа – црноморског приморја које је традиционално део Русије насељено руским и проруским становништвом. Али уместо преузимања Донбаса и сламања великог дела украјинских снага у «котлу» окружења што би подсећало на успешне битке из Другог светског рата уследило је повлачење из праваца Кијева, Харкова.
Касније је уследило и повлачење из Херсона који је једини регионални центар који је руска војска била заузела током почетних операција 2022-ге године. Те ствари су се оправдавале тактиком стратегијом и некаквом високом политиком. Тако су руски медији говорили да је повлачење уследило као одговор на постигнути преднацрт споразума да би се режим Зеленског у мирној атмосфери могао да посвети постизању споразума што се исто није догодило.
Много шта се није догодило што срозава домете и утицај руских медија. А шта се догодило? Догодила се она светска вест „Буча“ која је одмах ставила тачку на било какву могућност споразума. Можда је на тенутак изгледало да ће то успети али ипак је само на тренутак. Колона руских снага и технике која је била на путу а не у борбеном распореду је стала и тада је било јасно да како су дани пролазили нешто озбиљно није у реду.
Наравно треба бити поштен и сетити уочи почетка СВО, када се одлучивало о признавању независности Доњецке и Луганске републике да је председник Путин око себе окупио сво највише државно руководство и од сваког појединачно тражио да каже шта мисли о одлуци која је на столу и да су се сви тркали ко је више на линији онога што треба да се одлучи али један човек, шеф Спољне обавештајне Службе изашао са врло другачијим тоном па га је председник иронично упитао да „можда не треба да почнемо преговарачки процес“ и да овмах треба да каже да или не. На лицу господина Наришкина су се појавиле гримасе тешког ужаса и СТРАХА и замуцкујући је из петог пута успео да се некако среди и каже да. Али ужасан СТРАХ не само за успех плана који је већ био спреман и поред признавања Република је значио почетак великог рата који еуфимистично називамо СВО, већ и за своју личну будућност.
Треба поменути и команданта пука Кантамиривске дивизије који на аеродрому изашао из тенка, викнуо да су издани, извадио пиштољ пред својим војницима и убио се. Да се човек задиви пред храбром руском војском која нажалост извршава немогућа и противречна наређења «генијалног» руководства војске и земље и успева да храбрим делима колико толико амортизује конфузну политику рата.
Оно што се сви питају – може ли се тако понашати земља која очекује статус светске суперсиле? Не може. Када је командант фронта Маршал Рокосовски на састанку СТАВКА показао Стаљину план за операцију Багатрион велики вођа га је три пута слао у суседну канцеларију да размисли још једном а Рокосовски се сваки пут враћао са убеђењем да је план прави и да од њега не одустаје. Стаљин је тада рекао да оваква сугурност у успех команданта фронта гарантује да ће операција успети и да је све испланирано до детаља. Да ли би велики Рокосовски у случају неуспеха офанзиве у коју су уложене огромне техничке, материјалне и људске снаге снаге, на паради победе 1945 предао рапорт Жукову или би одмах био ухапшен и вероватно стрељан.
Али данас је друго време па тако «велики војсковођа» Генерал Шојгу очигледно ужива поверења шефа државе пошто је акција војске успешна и „све иде по плану“. Шта рећи. Тако то иде када највише чинове делиш људима од поверења а не онима који су сваки чин од редова до генерала стекли редовно и доказали да знају свој посао.
Тако то иде када онај ко је јуче покренуо оружану побуну – Пригожин у којој су многи животи изгубљени и то глупо изгубљени, одмах иде у Кремљ да се види да шефом државе коме је током побуне поручио да не мари за његова наређења, а плус је рекао да су разлози за СВО лаж, да Шојгу треба да добије још коју звезду Хероја Русије а да је ситуација на фронту катастрофална.
То је изменило цео медијски наратив тада и уместо руске војске која ломи и меље украјинску војску сада је само питање дана када ће Русија клецнути и утонути у грађански рат? Може ли то да се догоди процените сами и какве би последице биле? А потом тај исти Пригожин присуствује разговорима са делегацијама Афричких држава на самиту Русија-Африка? Пригожин је био руски плаћеник по Африци и Азији, па херој рата јер је заузео Бахмут, па опасан бунтовник који је окренуо цеви против централне власти и претио свргавањем врха војске да би убрзо после тога био виђен у дипломатској мисији на Путиновом самиту Русија – Африка. То је могуће само у Русији.
Мислим да је јавност несвесна да је један део машинерије војно безбедносног апарата Русије о коме јавност не зна, у дубини Руске територије озбиљно стао на страну Пригожина и побуне и верујем да је тиха «ноћ дугих ножева» од тада у току. Вагнер је ту само искоришћен у сукобу две струје дубоке државе од која је једна око Путина а друга око Шајгуа. Да ли је победа Шојгуа добра за Русију – нисам сигуран.
Оно што је сигурно после те епизоде која показује колико је шта труло у «држави Данској» је да се сви питају може ли Русија данас уоште да победи у овом рату илу ће пресрећна бити да не буде поражена? Или постоји и могућност пораза и да ли би оно што данас називамо Русијом преживело пораз? Да ли би унутрашњи и спољашњи аранжмани (нпр са Кадировим и Лукашенком) а да не говоримо о спољним савезницима, да ли би они преживели такву демонстрацију немоћи Русије?
Осим сјаја Кремља и јасних изјава председника и господина Пескова које мене одмах натерају да помислим да „Русија са Песковом, Шојгуом и осталима нема шта да брине“ стварност ћемо „интерпретирати како треба“, по потреби. „Све тече по плану“ па се опет сетим како би прошао Рокосовски да Багатрион није успео.
Русија мора да одлучи жели ли победу или „интерпретацију да је нешто победа“ а што победу видело није? Шта могу очекивати будуће генерације Руса ако ова доживи пораз и унутрашње немире. Још је битно рећи да се следеће године одржавају избори у Русији и Сједињеним Државама. Председнички. Како ће главни претенденти задржати положаје ако Русија не оствари бар део циљева и значајно поправи ситуацију на фронту или како ће Демократски кандидат ко год он био изаћи на изборе ако Руси у рату или за преговарачким столом остваре барем и пирову победу.
Како ће то утицати на најважнију ствар, а то није Украјина јер никога нажалост не занима судбина те земље, али их итекако занима да садашњи естаблишмент и у Вашингтону и у Москви задржи своје позиције и осигура власт. Или ће се сви дозвати памети и зауставити ово лудило које води свет на ивицу Трећег светског рата и покушати да поврате утицај у свету који све ово посматра, схвата да ни једни ни други у ствари и нису тако јаки, да је можда време да откажу послушнист и сами себи гарантују безбедност. Како се то ради видимо на примеру Северне Кореје, али тим путем иду земље које су овладале далекометним пројектилима било какве врсте. Ту се и у Ирану, али и у другим државама убрзано ради на развоју најмоћнијег оружја. Дакле ако се ово лудило настави и Вашингтон и Москва шта год добили у Украјини ризикују да изгубе свет који сад креће у правцу геополитичке дивергенције, а да не говоримо о претњи нуклеарним армагедоном који никад није била реалнија.
