Некада живописно, потом разрушено и напуштено а сада васкрсло село Пећи, налази се на пола пута између Санског моста и Кључа. Налази се у северозападном делу Босне и Херцеговине а у централном делу Босанске Крајине. Оивичено леденом, животодарном реком Саном и монолитом планином Мулеж, ово село и овај крај уопштено, изнедрили су многе поштене и храбре горштаке, који су својим успесима, својојм храброшћу и својом чашћу задужили, не само своје село, већ и цело Српство, показавши кроз историју и векове, како се за Српство гине, али како се за Српство и живи.
Увођењем новог закона о земљишњим књигама Федерације Босне и Херцеговине 2018. године. Угрожена су права, поготово имовинска права Свих Срба протераних из Федерације БиХ. По новом закону, позиви за пријаву земљишта се не шаљу лично, већ се само објаве у Службеном Гласнику БиХ и у неким медијима. Уколико се не достави на време пријава о имовини, а на тој имовини нико не живи двадесет година или дуже, та имовина се аутоматски пребацује у државно, кантонско или општинско власништво. Тиме су угрожена елементрана људска права, а право на имовину је једно од њих за више од 541.000 Срба, колико их је по попису становништва из 1991. године живело на територији данашње Федерације. Овај потез и такозвани закон је ништа друго, но обичан пљачкашки поход Хрвата и Бошњака, са циљем да се Србима одузме имовина и де факто заувек спречи њихов повратак на вековна огњишта.
Са једним селом, селом Пећи, се отишло предалеко, толико далеко да се чак и табла са именом села Пећи уклонила. Али, као и кроз векове уназад, потомци славних јунака овог села, који су насилно расељени по Републици Српској, Србији и свету, пошто су снаге ратног злочинца и убице, Атифа Дураковића спалиле село. Они нису дозволили прекрајање историје и затирање њиховних вековних огњишта, као и свега Српског. Село Пећи је кроз историји дало многе жртве да одбрани себе, своје обичаје, своја огњишта, али и да се успостави модерна Српска држава, као и Република Српска. По ауторима књиге „Моје село Пећи“ Добрици Рибићу и Драгану Рибићу, село је дало на десетине добровољаца – солунаца у првом Светском рату.
У другом светског раду, село је имало око 1.000 становника, у око 100 домаћинстава. У Пећима су 1941. године живела домаћинства са следећим презименима: Адамовић, Анђелић, Аничић, Бабић, Бањац, Берић, Бурић, Видовић, Гојановић, Грубор, Дамјановић, Деспот, Драгић, Ђекић, Калабић, Карлаш, Ковачевић, Крљановић, Латиновић, Мракић, Мрђа, Мушкиња, Пећанац, Превијанац, Рибић, Рис и Травар. Становништво се бавило претежно земљорадњом и сточартвом и доживело је кроз ратну стихију велика страдања. Одмах по успостављању НДХ, Усташе и њихово „Цвијеће“ Бошњаци, почињу њихов крвав пир на Пећима. Покупили су све виђеније људе и зверски их поубијали, док су индивидуални злочини били свакодневни а превише су узнемирујући и свирепи да их у овом чланку помињемо. Преко сто
Пећанаца, цивила је зверски убијено од стране Усташа и Балија, док је тридесет Пећанаца страдало у Партизанима тј. у Народноослободилачкој војсци (подаци екстраполирани простим сабирањем из књиге „Моје село Пећи“).
У ратовима 90. за спречавање новог геноцида, очување Српства и Стварање Републике Српске, село Пећи, које по попису становништва из 1991. године броји 70 домаћинстава са преко 200 становника, дало је преко 70 бораца од којих су четворица стекла вечну славу и преселила се у царство небеско. После другог светског рата, село Пећи је доживело велики демографски пад, због усташко-муслиманских злочина. Који ради братсва и јединства, никада нису санкционисани. Остатак популације делимично напушта село и сели се претежно у Војводину у Бачки Јарак, Футог, Српску Црњу, Кулу, Црвенку, Честерег, Хајфелд. Касније, 60. и 70. Година село доживљава и економске миграције, где се људи селе махом у Словенију, трбухом за крухом. 2006. године, оснива се у Приједору удружење Пећанаца, чији је председник Драган Рибић. Удружење је веома активно. Обновљена је сеоска Црква, направљено је више километара макадамског пута и све је то постигнуто средствима чланова удружења и путем помоћи становника из оклних села. Преко 30 процената огњишта је очишћено, вероватно и више, док неколико повратника, гради куће и брвнаре на темељима старих вековних огњишта а много више планира то исто у блиској будућности. Пећанска црквена слава је Спасовдан. На тај дан се пећанци и њихови потомци сакупљају над својим огњиштима, мудрују и не сањају, већ пуни елана ствару своје боље сутра и своју будућност у свом вољеном селу.
Тако да и поред много опструкција од стране локалних Федералних власти, прогрес је видљив, нада у очима људи је распламсана а будућност је опипљива и обећавајућа. Може се рећи да је село Пећи васкрсло, као Феникс из пепела огња. Може се рећи да је ово село старно бастион и светионик српства у Федерацији и да може бити пример другима. На шта сам и сам јако поносан, пошто сам пореклом из Пећи и овај чланак је мој мали и незнатан допринос, моме родом крају, завичају и свим мојим Пећанцима.
Аутор: Грубор Јефто.
