На основу члана 150 став 1, а у вези члана 149 став 1 тачка 1 Устава Црне Горе и члана 56 Закона о Уставном суду Црне Горе, подносим.
ИНИЦИЈАТИВУ
За оцјену уставности Закона о потврђивању Сјеверноатлантског уговора и Протокола уз Сјеверноатлантски уговор о приступању Грчке и Турске („Службени лист ЦГ – Међународни уговори“, број 4/2017, од 17.05.2017. године)
О б р а з л о ж е њ е
Закон о потврђивању Сјеверноатлантског уговора и Протокола уз Сјеверноатлантски уговор о приступању Грчке и Турске (у даљем тексту:
Закон), односно о приступању Црне Горе NATO пакту нијесу у сагласности са члановима 9, 15 ст. 1 и 2 и чланом 145 Устава Црне Горе (у даљем тексту: Устав).
Шта је, по свом практичном дјеловању и његовим последицама, NАТО пакт?
To је глобалистичка, терористичка, агресивна војна организација која је својим „хуманитарним“ интервенцијама, без претходне сагласности Савјета Безбједности Уједињених нација (у Савезној Републици Југославији (СРЈ), Либији, Ираку, Авганистану и другдје широм планете), извршила акте агресије ( највеће међународне злочине – злочине против мира) и ратне злочине, прије свега, против цивилног становништва, те употребљавала недозвољена средства борбе, грубо кршећи међународно право и Повељу УН.
NАТО пакт (16 његових чланица, међу њима 9 највећих и најмоћнијих чланица ЕУ) је, од 24.марта до 10.јуна 1999. године (78 дана и ноћи), без одобрења Савјета безбједности УН, извршио агресију на СРЈ (Србију и Црну Гору). Тзв. „Операција Племенити наковањ“ (енг. Operation Nobil Anvil) узроковала је више од 3600 жртава (од тога 88 дјеце), око 12.000 рањених и огромну материјалну штету која се процјењује на преко 100 милијарди долара. У агресији је учествовало око 1150 борбених авиона, а бачено је око 22.000 тона бомби и ракета! Пакт је на СРЈ лансирао око 1.300 крстарећих ракета и изручио око 37.000 касетних бомби! На СРЈ бачена је већа експлозивна маса од оне коју је употријебила Хитлерова армада на простор Краљевине Југославије у Другом свјетском рату!
Током агресије је (са 10-17 пројектила) почињен и ратни злочин против цивилног становништва, у Мурину, 30.04.1999. године. На мосту у том мјесту убијено је шест недужних грађана, од којих троје дјеце. Такође, NАТО пакт је „сијао“ и касетне бомбе, као и бомбе са осиромашеним уранијумом, између осталог, и по полуострву Арза, на Луштици, у Боки Которској. Касетне бомбе су забрањене Даблинском конвенцијом, из 2008. године. Циљ је био да се, тиме, повећа број цивилних жртва (прије свега, трудница, дјеце и омладине) и радијацијом тешко наруши здравље, не само припадника садашње него и будућих генерација, јер трајно радиолошко загађење животне средине узрокује велики пораст смртности становништва од малигних болести. Летилице Пакта су испуштале у ваздух и огромне количине отровних гасова и нано честица.
Противно међународним конвенцијама о хуманитарном и ратном праву, за вријеме агресије на СРЈ, бомбардовани су цивилни објекти у
градовима и селима и то: школе, болнице, породилишта, рафинерије нафте, гасоводи, инсталације за електро и водоснабдијевање, хемијска постројења, инфраструктурни објекти, медијске куће, манастири, цркве…,уз, на дуги рок, загађење воде, ваздуха и земље.
О геноцидним циљевима и бескрупулозности учесника агресије на СРЈ сликовито говоре и изјаве америчког генерала Мајкла Шорта (команданта ваздухопловних снага NАТО-а), дате током агресије: „Не може се добити рат ако не уништимо могућност нормалног живота за већину становништва. Морамо им одузети воду, струју, храну, па чак и здрав ваздух“!? (Радослав Гаћиновић, “Облици савременог тероризма“, у одјељку „Нуклеарни тероризам“ ,страна 9;, Институт за политичке студије, Београд, 2012; „Dan online“, 24.03.2019) „Ако немамо стомаке за колатералну штету и немамо стомаке за ненамјерни губитак цивила, онда ћемо престати да постојимо као Савез.“
(Часопис „Печат“, број 611, 20.3.2020) Командант француске авијације у NATO пакту генерал Жофре је у току агресије на СРЈ изјавио:
(Цитирано из Документа Министарства иностраних послова СРЈ „Facts on consenquences of the use of depleted uranium in the NATO aggression against Federal Republic of Yugoslavia in 1999“, који је, у септембру 2000.године, достављен Генералној скупштини УН и Савјету безбједности.)
И Милош Земан, бивши предсједник Чешке Републике, чланице Пакта, је казао:
„…NАТО (је)…само сервисна организација САД…Бомбардовање (СРЈ)…се одиграло без сагласности Савјета безбједности УН, па у том смислу је било незаконито.“ Акт агресије, као злочин против мира, противан је Повељи УН и детаљно је дефинисан чланом 3 Резолуције Генералне скупштине УН број 3314, од 14.12.1974. године. По тој одредби акт агресије, независно од постојања ратног стања, између осталог, представља: „ – инвазија или оружани напад оружаних снага једне државе на територију друге државе…
– бомбардовање територије неке државе од стране оружаних снага друге државе или употреба ма ког оружја од стране једне државе против територије друге државе…
– напад оружаних снага једне државе на копнене, поморске и ваздухопловне снаге… друге државе.
– радња једне државе која своју територију стави на располагање другој држави да би је ова искористила да изврши акт агресије против треће државе.
– упућивање од стране, односно у име једне државе оружаних банди, група нерегуларних војника или најамника који против друге државе врше оружане акте…“
Овом Резолуцијом се наглашава да никакви разлози не могу служити као оправдање за агресију и да агресорски рат представља злочин против мира. И поред описаних монструозних злочина NATO-a, и на територији Црне Горе, Скупштина је, 2017.године, у ретроградном историјском ходу, неуставно одлучила о приступању Црне Горе том Пакту?! „Хуманитарне“ интервенције (акти агресије) NАТО пакта нијесу у сагласности Повељом УН. Прецизније, противне су начелима међудржавних односа, нормираних у члану 2. ставу 1. тачкама 1., 3. и 4., те глави VII и члановима 51. и 53. став 1. Повеље.
Повеља УН је „међународни Устав“ – конститутивни споразум који обавезује све државе чланице, укључујући и све чланице NATO-a. По својој функцији и циљу, то је уговор – закон или легислативни уговор. У преамбули Повеље се, између осталог, каже: „МИ, НАРОДИ УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА ријешени…да обезбиједимо…да се оружана сила не употребљава изузев у општем интересу…“ Општеобавезујућа начела по којима поступају државе чланице, нормирана су у члану 2. Повеље, и то, између осталих:
„Организација (УН) и њени чланови поступају у спровођењу циљева наведених у члану 1. у сагласности са следећим начелима:
(тачка) 1.Организација почива на начелу суверене једнакости свих својих чланова; …(тачка) 3. сви чланови решавају своје међународне спорове мирним начинима, тако да међународни мир и безбједност као ни правда не буду повријеђени; (тачка) 4. сви чланови се у својим међународним односима уздржавају од пријетње силом или употребе силе против територијалног интегритета или политичке независности сваке државе, или на сваки други начин несагласан с циљевима Уједињених нација;…“ У глави VII Повеље (Акције у случају пријетње миру, повреде мира и аката агресије) прописано је да само Савјет безбједности УН утврђује да ли је угрожен међународни мир, те одређује и примјењује мјере за одржавање и успостављање међународног мира и безбједности. У члану 51 Повеље, каже се: „Ништа у овој Повељи не умањује урођено право на индивидуалну или колективну самоодбрану у случају оружаног напада против члана Уједињених нација, док Савјет безбједности не предузме мјере потребне за очување међународног мира и безбједности…“ Одсуство овлашћења СБ УН за употребу оружане силе против СРЈ и непостојање напада СРЈ, нити њене пријетње непосредним нападом на било коју чланицу Пакта, искључује правну ваљаност примјене члана 51 Повеље.
Надаље, члан 53. став 1. гласи:
„Савјет безбједности, кад год је цјелисходно, користити…споразуме или агенције за принудну акцију под својим руководством. Али, без одобрења Савјета безбједности, неће по регионалним споразумима или преко регионалних агенција (као што је и NATO пакт – М.Г.) бити предузета ниједна принудна акција…“ НАТО пакт својим „хуманитарним“ интервенцијама (актима агресије) није само кршио Повељу, него и сопствени Сјеверноатлантски (Вашингтонски) уговор и то:
Члан 1 – „Стране (чланице Пакта) се обавезују…да ријеше сваки међународни спор…мирним средствима, на начин који не угрожава међународни мир, безбједност и правду, и да се…уздржавају од пријетње силом или употребе силе на било који начин неспојив са циљевима УН.“
Члан 5 – „Стране су сагласне да ће оружани напад на једну или више њих…сматрати нападом на све њих; и да ће сходно томе, у случају таквог оружаног напада…помоћи Страни или странама које су нападнуте…укључујући (и) употребу оружане силе…Такве мјере ће престати када Савјет безбједности предузме мјере потребне за поновно успостављање и одржавање међународног мира и безбједности.“
Члан 7 – „Овај Уговор не утиче…на права и обавезе Страна…утврђене Повељом УН или примарну одговорност Савјета безбједности за одржавање међународног мира и безбједности.“ Значи, Закон о потврђивању Сјеверноатлантског уговора кога ни саме државе чланице Пакта не поштују, односно о приступању Црне Горе NATO-у, највећој терористичкој организацији у људској историји, која вршењем аката агресије, чињењем масовних ратних злочина и употребом недозвољених средстава борбе не поштује Повељу УН, није у сагласности са Уставом ЦГ и то са: чланом 9, чланом 15 ст. 1 и 2 и чланом 145 Устава.
I Доношење Закона и приступањем Црне Горе Пакту, који крши Повељу УН, противуставан је чин зато што је Повеља саставни дио унутрашњег правног поретка Црне Горе. Прецизније, кршење Повеље није у сагласности са чланом 9 Устава (Правни поредак), који гласи: „Потврђени и објављени међународни уговори и општеприхваћена правила међународног права саставни су дио унутрашњег правног поретка, имају примат над домаћим законодавством и непосредно се примјењују када односе уређују друкчије од унутрашњег законодавства.“
Потврђени (ратификовани) међународни уговори (значи, и Повеља УН) су и унутрашње право у Црној Гори. Чланом 9 је, чак, нормиран и примат међународног над унутрашњим правом и непосредна примјена међународних уговора, односно њихово непосредно правно дејство у унутрашњем правном поретку Црне Горе. II Члан 15 (Однос са другим државама и међународним организацијама) став 1 гласи:
„Црна Гора, на принципима и правилима међународног права, сарађује и развија пријатељске односе са другим државама, регионалним и међународним организацијама.“ Произилази да Црна Гора, на уставан начин, може сарађивати и развијати пријатељске односе са, између осталог, регионалним међународним организацијама (као што је и NATO пакт) само ако те организације поштују принципе и правила (начела) међународног права, прије свега, она, већ цитирана, која су кодификована у Повељи УН. Имајући у виду претходно чињенично описано погубно противправно поступање NATO-а и његове последице током „хуманитарних“ интервенција, приступање Црне Горе том Пакту је неуставно. III У Уставу је направљена јасна разлика између „ступања у међународне организације“ и „потврђивања међународних уговора“, што је неспорна надлежност Скупштине (члан 82 став 1 тачка 17 Устава). Наиме, у основној (начелној) одредби – члану 15 став 2 Устава прописано је да „Црна Гора може ступати у међународне организације“. Међутим, у том ставу, за разлику од става 3 истог члана („Скупштина одлучује о начину приступања Европској Унији“), није одређен државни орган који је надлежан за одлучивање.
Зато су грађани, као носиоци суверености ( члан 2 став 1 Устава), једино уставно овлашћени да, остварујући власт непосредно (члан 2 став 2 Устава) на референдуму, одлуче о приступању Црне Горе NАТО пакту. Надлежност Скупштине је прецизно, таксативно прописана у члану 82 Устава, примјеном принципа набрајања – numerus clausus и не може се широко (lato sensu) тумачити да се простире и на основну (начелну) одредбу – члан 15 став 2 Устава. Произилази да је Црна Гора, 2017.године, скупштинским одлучивањем, приступила NATO-у на неуставан начин.
IV Из изнијетог, под I, II и III произилази и несагласност Закона са чланом 145 Устава (УСТАВНОСТ И ЗАКОНИТОСТ – Сагласност правних прописа) који гласи: „Закон мора бити сагласан са Уставом и потврђеним међународним уговорима…“
П р е д л о г
На основу горе изнијетог, подносилац иницијативе предлаже Уставном суду да:
1) Прихвати ову иницијативу и донесе решење којим покреће поступак за оцјену уставности Закона о потврђивању Сјеверноатлантског уговора и Протокола уз Сјеверноатлантски уговор о приступању Грчке и Турске, односно о приступању Црне Горе NATO пакту.
2) Донесе одлуку којом утврђује да оспорени Закон и приступање Црне Горе NATO пакту нијесу у сагласности са Уставом. Подгорица, 14 август 2023.године Подносилац иницијативе
Милан Гајовић, дипломирани правник са адвокатским испитом и дипломирани економиста
Ђока Мирашевића 35, Подгорица
Тел. 068126190/020221595
