Дечји логор је био обична пољана, ограђена жицом, спавали смо на земљи, на слами, малишани су умирали од зараза, прича Ђуро за Републику.
Прексиноћна реприза потресног филма „Дара из Јасеновца“ пробудила је најстрашнија сећања Ђури Крунићу, који је са само шест година одведен у најмонструознији логор који историја памти. Само чудом је преживео прво Јасеновац, а потом и дечји логор у Сиску.
– У логор сам одведен с целом породицом. Сећам се полуживе деце коју су стављали у неке импровизоване сандуке од дасака, неко буде и мртво, и одводили негде. Још живи, малишани су последњом снагом ноктићима гребали сандуке. Ипак, најтеже ми је било раздвајање од мајке у логору, из кога више никад није изашла. Не могу да се сетим како је моја мајка изгледала, а слика немам. Друго, глад. Кад сам, као одрастао човек, путовао по свету, кад год бих се нашао испред шведског стола сетио бих се колико сам, као дете, био гладан – овако почиње Ђуро своју исповест за Републику.
ПУНИ ВАШАКА
Рођен је 1936. у поткозарском селу између Босанске Градишке и Козаре. Отац Саво и мајка Јованка имали су, поред Ђура, још четири сина и четири ћерке. Живели су од земљорадње до 1942, до почетка Другог светског рата и стварања Независне државе Хрватске, која је имала задатак да уништи православно становништво, Јевреје и Роме.
У лето 1942. одведени смо у Јасеновац, читава села тог поднебља, тада ми је било шест година. Самог транспорта се не сећам, као ни оног што је било у Јасеновцу, али знам како је то било, док се живота у дечјем логору у Сиску јасно сећам. У Јасеновцу је извршена селекција, одведени су радно способни мушкарци у Немачку на присилан рад, укључујући мог оца и најстаријег брата. Мајка, сестра и брат остали су у Јасеновцу, а мене, брата, који је био старији од мене четири године, и сестру, која је била старија од мене две године, одвели су у дечји логор у Сисак. То је био логор само за децу, на једној пољани, ограђен жицом, ту је било неколико барака – каже Крунић.
Додаје да су спавали на земљи, на слами.
– Паразита је било пуно, било је довољно да узмем овако (пролази простима кроз косу), па да извадим две, три уши (ваши). Остало ми је у сећању да су полуживу децу стављали у сандуке сковане од дасака по петоро, неко дете и мртво, и одводили негде. Ту смо били, а онда је дошао један човек из суседног села и одвео мог брата код себе да му ради, пуштали су некад тако (управа логора) и мој брат је преживео рат. Дошао је бициклом, ставио мог брата, а ја сам се закачио за бицикл с обе руке и нисам хтео да се одвојим. Вукао ме је тако до логорске капије, а онда су ме двојица усташа подигла и одвојила.
У ЦИРИХУ ДО ПЕНЗИЈЕ
Отац и брат су се из Немачке вратили, али су мајка, брат и сестра убијени у логору. Када је уписао пети разред основне, сместили су га у дом за ратну сирочад у Босанској Градишки и поред живог оца.
– Ту сам био две године, али сам почетком треће избачен јер су сазнали да ипак имам једног родитеља и да не испуњавам услове. Пут ме је нанео у Вуковар, где ми је живео брат, па сам ту завршио за металостругара. Потом сам отишао у војску, оженио се, добио сина Бориса и сталан посао. Ипак, решио сам да се окушам у иностранству, па сам отишао прво у Немачку, па у Швајцарску, где сам дочекао пензију – прича Ђуро.
Додаје да из Цириха у Сремчицу, где су супруга и он купили кућу, дође само понекад.
– Много сам путовао, био сам у Јужној и Северној Америци, Аустралији, Кини, Русији, обишао сам север Африке и Азију. Одседао сам у хотелима високе класе, али бих се сваки пут када бих стао поред шведског стола сетио Јасеновца и Сиска – каже Крунић.
За крај подвлачи да никог не мрзи.
– Не могу да схватим да неко може бити такав злочинац, да убија зато што у некој нијанси неко није као он. Само у нијанси. Али, понављам, не мрзим ниједног Хрвата и то је моја срећа у читавој то несрећи – поручује Крунић.
По снегу бос бежао од усташа
Под притиском Црвеног крста, управа логора пуштала је да неко из суседних села дође у дечји логор и одабере дете које ће да му ради на пољу. Било је и изузетака када су пуштали људе да одведу децу из своје фамилије. Тако је Ђуро, са сестром Станом, завршио код тетке пошто их је у логору пронашла сестра од тетке, тражећи своју децу.
– Сећам се тог путовања из Сиска у село, из Хрватске у Босну, био сам тотално изнемогао, изгубио сам сваку оријентацију. Код тетке, чија је кућа била удаљена пет, шест километара од наше родне куће, били смо све до завршетка рата, још неке три године. Народ је већ почео да се организује, правили су страже и јављали сељацима кад долазе усташе и онда ми бежимо, а било је пуно те бежаније. Једном, снег је падао, имао сам на себи само дугачку, мушку кошуљу, без ичега на ногама, бежао сам по снегу – наводи Крунић.
Не могу да се ослободим туге и беса
Кад год сам долазио у Југославију долазио сам у Јасеновац. То је био обилазак гроба моје мајке, мада ја не знам где она лежи, она је тамо међу хиљаду њих. Никад нисам заборавио да сам и ја некад имао мајку. Сва та нека туга, бес и јад су тињали у мени читав живот, то је некад било потиснуто мало, али сада, када сам већ у пензији, не могу да се ослободим више тих мисли, искрено ће Крунић.
Много ми је тешко што знам мало о себи
На питање да ли је некад од оца тражио да му опише мајку или говори о њој, Крунић признаје да ту није било неких дубоких прича.
– Мој отац је често пута говорио да је био срећан кад иде у град својим коњима, а наша мајка седи поред њега у запрежним колима. Неких дубоких прича ту није било и мени је сада много незгодно што ја, у ствари, мало тога знам о себи. Много тога мени фали. Уосталом, мени фали комплетно домаће васпитање, које једна млада особа доживи у једној родитељској кући. У Цириху имамо српски пензионерски клуб, просторије су нам у цркви, и ја, кад долазим у ту просторију у цркви, не знам да се понашам јер немам тог васпитања.
Извор: Република.рс
