Случај Томпсон или Српско неразумевање поличких појмова
У ИЗВЕШТАВАЊУ о Томпсоновом концерту како код медија, тако и појединаца у Србији, уочава се забрињавајући степен непознавања елементарних идеолошких и политичких појмова, политичких процеса и историјата односа Хрвата и Срба. Концерт се махом релативизује, рaзличитим манипулативним методама или се говори о некаквој фашизацији и фашистима, чиме се аболира суштинска, демонска природа усташког покрета за који су фашисти били мед и млеко.
Да се не бавим настанком и идеологијом фашистичког покрета, концентрисаћу се само на понашање италијанских фашиста према српском фактору на окупираним територијама. Иако ратни непријатељи Југославији, па онда и Србима, фашисти су били згрожени усташким дивљањем и злочинима према српским цивилима, деци, женама и старим људима. Више је извештаја италијанских официра који сведоче о њиховој шокираности призорима које су затицали у српским селима, након усташких зверстава. Такође и записи Курција Малапартеа, познатог италијанског књижевника и новинара, садрже сликовите приказе и описе злочина поглавникових злоковаца. Исто тако, бројна су сведочанства Срба која говоре у прилог благости италијанског окупатора према цивилима на одређеним окупираним територијама. Дакле, сводити Томпсона и усташки светоназор на некакав фашистички сентимент је релативизација, па чак и аболиција усташа и усташког покрета. То је давање политичке форме безобличном сатанизму.
Иако нешто приближнији термин, нацизам, и даље не осликава саму суштину усташког ритуалног зла и његов сатанистички карактер. Нацизам је колоквијални назив за национал-социјалистичку партију Адолфа Хитлера и њен политички ангажман. Нацисти, Немци су, такође, вршили стравичне злочине и убијали српске цивиле, као и усташе. Међутим, битна разлика у односу на усташе је у томе што су Немци те злочине чинили у склопу шире ратне акције, више механички, за разлику од усташа који су убијали у склопу ритуалног заноса и мржње, са циљем потпуне физичке елиминације Срба, где су убијања сама себи била циљ.
Фашизам и нацизам су имали одређене идеологије и ратне циљеве, усташе су имале један, једини циљ, а то је србозатирање, односно физичка ликвидација свих Срба доступних србосјеку. Притом, усташке методе убијања, које нису забележене у историји модерног ратовања, указују на, здравом разуму недокучиву насладу приликом клања деце, трудница, жена и немоћне старчади. Сведочења преживелих из Јасеновца и историјски документи о усташким злочинима, остављају човека у стању шока и једне врсте духовне парализе, јер људски ум не може да појми да нешто такво постоји на кугли земаљској.
Набијање новорођенчади на бајонете, вађење фетуса из утробе трудница, такмичења у клању и остала документована зверства усташких болесника, уграђена су у темеље такозване НДХ.
Заблуда многих Срба јесте да је усташтво нестало гашењем НДХ. Не, оно никад није умрло, само је мењало облике, али циљ је увек био један, једини, а то је србозатирање. Само су се методи мењали у зависности од тренутних могућности, али не треба бити наиван и мислити да су они одустали од Јасеновца, Пага, Голубинке, Пребиловаца, Јадовна, других стратишта и Градишке коју величају у својим песмама, хвалећи се ефикасношћу ,,Максових месара“ и ,,црнцима Францетића Јуре“. Никада нису признали злочине, а камо ли да се покају. Да се Срби 91′ не дигоше на оружје, опет би се пуниле јаме и логори. Овако, ,,само“ су протерани, али симболичну завршну тачку геноцида који траје, модерна Хрватска, одиграла је на Петровачкој цести када је авионима бомбардовала Колону и том приликом убила четворо деце, Јовицу Дрчу (6), Невенку Рајић (11), њеног брата Жарка (9) и Дарка Вуковића (13). Поред њих, убили су Дарковог оца Крстана, Мирјану Дубајић, Даринку Дрчу, Бранка Стијељу и његовог сина Мирка. Дакле, колона цивила која се повлачи, одлази у неповрат, не представљајући опасност ни у ком смислу, била је мета ,,младе демокрације“.
Циљ, методе, политика, али и сами извршиоци и њихови потомци из НДХ, уграђени су и у ,,младу хрвацку демокрацију“, а Томпсон је ударна, егзибиционистичка песница те идеологије србозатирања. Усташки, односно хрватски национализам, спада у оне који су одређени негативно и немају сврху постојања без фиктивног противника, односно рада на његовом уништењу.
И зато сви ви који Томпсона награђујете, називајући га фашистом, а његове слушаоце фашистима, релативизујете читав усташки покрет, његов циљ и деловање, и дајете му прихватљиво обличје. А то значи да сте политички идиоти и да немате појма о самој суштини непријатеља и зла које у себи носи.
Угљеша Шарац
