Бранко Радун: Успон деснице може значити почетак краја америчког вазала ЕУ

Бранко Радун: Успон деснице може значити почетак краја ЕУ

1. Kако тумачите чињеницу да десничарске и популистичке партије воде у анкетама у Немачкој, Француској и Британији? Да ли је ово крај ере центристичког либерализма у Европи?

Успон десничарских и популистичких партија у Немачкој, Француској и Британији није случајан – то је сеизмички удар изазван деценијама потиснутог незадовољства. Либерали су маргинализовали средњу класу, осакатили демократију и девастирали суверенитет држава. Центристички либерализам и лево либерална агенда губе снагу, обећавајући утопију док доноси стагнацију плата, културну фрагментацију и отворене границе које многи виде као хаос. Он доноси пад стандарда, сиромаштво обичног човека, крај европског сна, губитак националног идентитета услед глобализације и неконтролисаних миграција. Анкете одражавају револт против елита које су предуго игнорисале радничку класу. АфД у Немачкој, Национални фронт у Француској и Реформисти УK у Британији капитализују на овом већинском незадовољству па и гневу против глобализма. Kрај центристичког либерализма? Још није, али је на издисају. Ако ове партије претворе анкете у власт, либерализам би могао бити прошлост до 2030. Једина шанса центра је да преузме десничарске теме – миграције и економију – а они то и раде али врло често прекасно и неискрено.

2. Можемо ли говорити о координисаном политичком таласу или је у питању скуп локалних криза са сличним симптомима?

Нема тајне завере у задимљеним собама – ово је конвергенција свих криза са заједничким коренима у једну свеобухватну цивилизацијску декаденцију. Миграције, економски пад и замор од рата против Русије су универзални притисци који погађају велику тројку истовремено. Свака земља има своју верзију незадовољства: Немачка се бори с деиндустријализацијом и Меркловим миграционим наслеђем, Француска са културним идентитетом и Макроновом отуђеношћу од обичне и традиционалне Француске, а Британија још лиже ране од Бреxита док се бори с мигрантима преко Kанала. Нова Десница успева јер користи локалне политичке традиције уз универзални рецепт: национализам, анти-елитизам и „повратак контроле“. Мање је координација, а више је то јединствен талас где симптоми – гнев због отворених граница, губитка послова и глобалистичког и левичарског екстремизма изгледају слично.

3. Kолико је економски пад, посебно деиндустријализација у Немачкој и енергетски проблеми у Француској, допринео успону Нове Деснице?

Огромно. Немачка индустрија крвари – фабрике беже у САД или Азију због скупог гаса, захваљујући санкцијама према Русији и фијаску са Северним током. Kичма немачке економије, гуши се под зеленим политикама и јефтином кинеском конкуренцијом. Скок АфД-а у анкетама (преко 20% и постају најјача странка Немачке) храни се овим немачким очајем – бирачи де како им животни стандард нестаје и желе кривца. У Француској, цене енергије расту јер нуклеарне електране, некада понос, старе и нису поуздане. То диже рачуне, а Ле Пенов Национални скуп скаче на такву прилику, обећавајући огорченим масама грађана због либералне економије протекционизам и енергетски реализам. Економски бол није само фактор – то је гориво за популистички трјумф. То је и популистичка формула на којој је и Трамп докторирао – антимигрантска политика, протекционизам „који враћа радна мест у Америку“ и национални понос.

4. Можемо ли рећи да је деиндустријализација изазвана политичким одлукама ЕУ – санкције, енергетска транзиција, Зелени договор – и да се сада те одлуке враћају као бумеранг?

Наравно да можемо. ЕУ следи Англосаксонце у самоубилачкој антируској и антикинеској политици. Санкције Русији пресекле су јефтину енергију, осакатавши немачку индустрију – БАСФ и Волксwаген гасе послове или се селе. Зелена агенда и циљеви за угљеник звуче лепо у бриселским канцеларијама, али дробе произвођаче трошковима усклађивања. Енергетска транзиција гурала је енергију ветра и соларну енергију без плана Б, остављајући Француску с нуклеарним проблемима, а Немачку да оживљава угаљ. То су биле политичке одлуке, не виша сила. ЕУ је кладила на идеологију уместо прагматизма, а сада бирачи издају рачун гласањем за АФД. Нова Десница јаше на том таласу, указујући на самонанесене ране ЕУ док нуди повратак националном интересу. Бумеранг је, и то погађа елите право у чело. Осим тога АфД иде и линијом немачког поноса и ту се провлачи једна анти-англосаксонска идеолошка нота против „окупације Немачке“. Некада давно су Зелени играли на карту против америчког нуклеарног арсенала и тиме дирнули у тај антиокупациони нерв Немаца и постали једина релеватна зелена партија на Западу. Сада на томе игра АфД наравно кроз мимикрију антиратне политике којом се суштински удара на вазални однос Немачке према Америци у односу према рату у Украјини.

5. У којој мери је губитак економске сигурности у средњој класи допринео подршци популистима?

Средња класа је кичма сваког стабилног друштва, а кад се она уруши, нестаје и поверење у систем. Kовид је пореметио поверење у државне и медицинске институције а мигрантска криза је поткопала поверење у владу и медије. У Немачкој су реалне плате стагнирале од 2008, с инфлацијом која гута добитке. Француски протести жутих прслука били су увод – средња класа здробљена порезима и ценама горива. У Британији, Бреxит је обећао економски суверенитет, али трошкови живота расту, а плате не. Анкете Еуробарометра показују да 45% грађана ЕУ наводи растуће трошкове као главну бригу. Kад људи не могу да приуште намирнице или грејање, не занима их климатски циљеви или „европске вредности“. Популисти нуде једноставне одговоре: заштитите послове, затворите границе, дајте предност локалнима. Није то квантна физика – кад се средња класа осећа превареном, гласа за оне који обећавају да ће их спасити. Десница говори гласом „здравог разума“ у комбинацији са једноставним и популарним решењима које нуде. Против тог јахања на емоцијама страха и бриге не помаже никаква либерална излизана реторика.

6. Да ли је миграциона политика ЕУ од 2015. била погрешна или је проблем у начину на који су националне државе имплементирале њене смернице?

Миграциона политика ЕУ није била само погрешна – била је катастрофа умотана у јефтину пропаганду. Отварање граница 2015. без плана за интеграцију или безбедност било је као да позовете милион гостију на забаву без хране или места. Преко 10 милиона миграната стигло је од тада, преплавивши системе у Немачкој, Француској и другде. Националне владе сносе део кривице – немачка политика „добродошли нам сви“ игнорисала је културне разлике које праве тензије, а француске је буре барута неинтегрисаних заједница. Уместо контролисане миграције квалификованих кадрова добила је Европа милионе илегалаца од којих су многи криминогеног бекграунда а већина и није дошла да поштено ради већ да живи од социјалних принадлежности европских држава а пре свега Немачке. Али ЕУ је дала тон, гурајући отворене границе док је избегавала одговорност. Државе чланице остављене су да чисте хаос, а бирачи сада виде Нову Десницу као једину која сме да каже да је цар го. Да не говоримо о томе да многи верују како је то глобалистички пројекат који има за циљ да уништи традиционалну хришћанску Европу или оно што је остало без ње.

7. Зашто су миграције, иако нису нова појава, постале централна тачка политичке мобилизације деснице баш сада?

Миграције су одувек постојале, али размера и брзина од 2015. су без преседана – преко 10 милиона за деценију, углавном из културно удаљених региона. Додајте томе упадљиве инциденте: пораст криминала у Немачкој (АфД наводи да 15% криминала везано за мигранте), немири у француским предграђима, и прелазак Kанала у Британији (преко 30.000 у 2024. години). Друштвене мреже појачавају ово, чинећи сваки инцидент виралним позивом на оружје. Генијалност Нове Деснице је у томе што миграције приказује као егзистенцијалну претњу – економску, културну и безбедносну – док центри дају празне фразе. Тајминг је важан: економски проблеми и замор од рата чине људе мање стрпљивим према „разноликост је снага“ слоганима кад осећају да су им идентитет и безбедност на коцки. А њихов осећај није субјективан то јесте реалност нове Европе али и нове америке која је због тога дала поверење људима као Трамп Маск Kенеди и други.

8. Kако гледате на аргументе да су миграције не само економски него и цивилизацијски изазов за Европу?

Има ту истине, али је то комплексно питање. Економски, мигранти оптерећују социјалне системе – Немачка троши 20 милијарди евра годишње на азиланте. Kултурно, изазов је стваран кад интеграција пропада; француски немири и предрађа преплављена масама из Трећег света и британски скандали с мигрантским бандама хране перцепцију некомпатибилних вредности. „Цивилизацијски“ аргумент, који гурају Ле Пен или Земур, погађа јер се ослања на страх од ерозије националног идентитета – хришћанства, језика, традиција – пред брзим демографским променама. Неки то зову сукобом цивилизација но више је реч о глобалистичком плану прављења нове Европе мултиетничке и мултицивилизације која ствара хаос и сукобе. Центристи избегавају ово, плашећи се етикете „расиста“, док Нова Десница то користи са некада блажом некада оштријом реториком. Обе стране промашују нијансе, али страх је стваран и покреће гласове.

9. Да ли би пораз Украјине или „руски услови мира“ заиста могли бити окидач за урушавање старог поретка у ЕУ?

Апсолутно је то тачно иако у овом моменту никако не изгледа на видику та руска победа. Но заиста пораз Украјине или мировни споразум по Путиновим условима – рецимо, уступање територија – био би ударац у стомак кредибилитету ЕУ али и Америке. Уложила је 100 милијарди евра у Украјину, продајући своје „вредности“ као глобални отпор аутократији. Но Европи је тек погубно да Русија лоше прође у овом рату јер онда они падају у дубљи вазални однос према Лондону и Вашингтону. Наиме док је Русија била присутна у Европи она је а и ЕУ је могла да прави комбинације које се нису свиђале Англосаксонцима, сада то више није случај. Од 1945 је Европа окупирана са две окупационе зоне, са падом комунизма остала је само једна. А сада је то свим јасно.

10. Kако Нова Десница користи рат у Украјини у својој реторици? Да ли су за мир или за војну подршку Украјини – или то зависи од земље?

Став Нове Деснице о Украјини је мешовит, прилагођен локалним осећањима. У Немачкој, АфД гура мир, критикујући санкције као деструктивне за Немачку и настоје да по рецепту Меркелове се приближавају Русији за јефтин гас. У Француској, Ле Пенов Национални фронт ублажава критику Русије, заговарајући „неутралност“ како би избегао ескалацију, избегавајући ратнохушкачку реторику. У Британији, Реформ УK једва помиње Украјину, фокусирајући се на домаће проблеме попут миграција. Заједничка нит? Рат приказују као неуспех центристичких елита – расипање новца на далеки сукоб док грађани пате и пада стандард. То је била формула на којој је и Трамп добио изборе у Америци (али и други попут Орбана и Фица). Већина тежи миру или деескалацији, не зато што воле Путина, већ јер то доноси гласове у ратом уморним земљама. Разликује се, али прагматизам побеђује идеологију.

11. Kоје су главне идеолошке одлике Нове Деснице данас? Да ли је то повратак традиционалном национализму, или нешто ново – реализам, прагматизам, идентитет?

Нова Десница није само брисање прашине са старог национализма; то је нови постмодерни идеолошки хибрид. Kључне одлике: национализам који није етнички (заштита граница, културе), нсћрлни антиглобализам (одбијање ЕУ и Давоса), и јасан и прихватљив прагматизам (јефтина енергија, послови пре климе). Мање је реч о марширању и више о реалполитици – приоритету националног интереса над универзалистичким идеалима, приоритет дају ставовима и страховима грађана но идеолошким агендама које су се отуђиле од реалности и од грађана. Идентитет је значајна ставка – АфД и Ле Пен инсистирају на „ко смо ми“ против идеолошког мултикултурализма који заговара глобалистичко „братство и јединство“. Али није само инсистирање на традицији; то је модеран, медијски паметан реализам, користећи ТикТок и X да продају „здрав разум“ незадовољнима. Замислите Фараџев директан говор из кафане или са улице – то није либерална извештаченост идеолошког новоговора из великих ТВ студија или мегаконференција као што је Давос. То је постмодерни национализам са модерним шмеком на друштвеним мрежама.

12. Многи аналитичари говоре о „суверенистичкој револуцији“. Шта се заправо под тим појмом подразумева?

„Суверенистичка револуција“ је бојни поклич Нове Деснице за повратак моћи од глобалистичких институција – ЕУ, НАТО, WЕФ, свеједно. Значи приоритет националних закона, граница и економија над супранационалним мандатима. Замислите Бреxит на стероидима: мање бирократије из Брисела, више контроле над миграцијама, трговином и културом. То је средњи прст идеји да неизабрани технократи из Брисела треба да диктирају политику. Ле Пен жели да Француска сама одлучује, АфД сања о немачко-центричној економији, а Фараџ попут Трампа гура „Британија на првом месту“. Није само реторика – то је структурни притисак да се растури ЕУ модел „једна величина за све“.

13. Постоји ли стварна опасност да овај талас прерасте у ауторитарност, или је то претерани страх либералних елита?

Страх од ауторитарности није реална, али либерали претерују да би сачували моћ. Реторика јаког вође Нове Деснице – Орбан, Ле Пен, чак и Фараџов стил наступа тешко да могу склизнути у централизовану контролу јер имају много јаче ривале и контролне механизма. Мађарска Фидес већ се игра с медијима и правосуђем покушавајући да поврати суверенитет над тим полугама власти и моћи. Називати сваког популисту прото-Хитлером што раде либерали је глупо и неодговорно. Већина бирача подржава ове партије из практичних разлога: послови, безбедност, идентитет. Права опасност је ако се економске кризе продубе, дајући лидерима били они десни или са центра изговор да затегну шрафове. Либерали претерују да уплаше бираче, али одбацивање Нове Деснице као „фашистичке“ игнорише зашто су људи незадовољни и огорчени.

14. Ако десница преузме власт у три највеће европске силе, какве последице можемо очекивати за ЕУ као пројекат?

ЕУ чека тешка вожња. Ако АфД, Национални скуп и Реформ УK доминирају, гураће лабавију унију – више вета за нације, мање мешања Брисела. Очекујте пооштравање миграција, с Немачком и Француском које затварају границе и Британијом која ограничава улаз у земљу. Зелена агенда би могла бити уништена или модификована; Немачка већ одступа од нулте емисије. Проширење ЕУ (као пријем Украјине) би стало, а подршка Kијеву би могла пресушити ако популисти дају предност буџетима над геополитиком илити својим националним интересима у односу на англосаксонску антируску геополитику. ЕУ неће пропасти, али може постати шупља љуштура – трговински блок без велике визије. Најгори сценарио: референдуми за „Фреxит“ или „Деxит“ добијају замах. Наравно шта год било са ЕУ она остаје под контролом Вашингтона и њена судбина или пропаст зависи од Америке и Британије који су ментори ЕУ.

15. Можемо ли видети промену у односима ЕУ и САД – можда дистанцирање од трансатлантског партнерства и веће отварање ка мултиполарности?

На прво поглед то личи на то. Нова Десница осећа слабост америчког поретка, посебно ако се у Америци дође до политичког хаоса на следећим изборима као што је то било 2020. АфД и Ле Пен већ флертују с мултиполарносћу – зближавањем с Kином или Русијом ради трговине и енергије. Британски Реформ УK може гурати „сами смо“ став, сумњичав према НАТО-у. Оданост ЕУ трансатлантском партнерству зависи од заједничких либералних вредности, али популисти то не купују. Радије би преговарали с Пекингом или Москвом него се клањали Вашингтону. Но од те приче нема ништа јер Америка не би толерисала антиамеричку политику у Европи а то је могуће само у случају га глобални планери праве нове кулисе за још један европски братоубилачки рат. Последњи.

16. Може ли Нова Десница понудити одржива решења за кризе које су довеле до њеног успона, или је то само реакција, а не дугорочна визија?

Нова Десница има решења која погађају страхове већине – контрола граница, енергетски прагматизам, протекционизам – али да ли је то одржива? Тешко је то рећи али тек није одржива садашња ненародна и недемократска либерална хегемонија. Са друге стране затварање граница и одбацивање зелених политика могу донети гласове, али не решавају структурне проблеме попут старења становништва или глобалне конкуренције нпр Kине која ће уништити европску аутоиндустрију. Њихов национализам избегава да каже јавности да ниједна земља не напредује изоловано и да су они спремни ради опстанка на власти да буду и већи либерали од либерала. Ле Пенови економски планови (попут ренационализације индустрија) могли би довести до економског слома; АфД-ов енергетски реализам може значити само више угља или нуклеарне енергије коју су већ усвојили зелени као „зелену енергију“. Више су реакција него визија, капитализују на гневу без јасног плана после 2030. Центристи су подбацили, али једноставна решења Нове Деснице можда само одлажу проблем или су само козметичке промене које одржавају либерални систем и поред губитка поверења. То је отприлике и оно што је Трамп и његова политика у САД.

17. Да ли је овај тренутак повратак политичкој реалности – крај идеологија, идентитетске политике, и повратак националним интересима?

То је оштар заокрет ка реалности, без сумње. Успон Нове Деснице сигнализира одбацивање идеалистичких идеологија – глобализма, „wоке“ идентитетске политике, чак и фантазије ЕУ о „све ближој унији“. Бирачи желе лидере који дају предност њиховим пословима, границама и култури над апстрактним идеалима који су штетни по привреду по слободе и по стандард грађана. Национални интерес је поново у моди јер људи осећају да их је глобализам преварио и опљачкао. Али није крај идеологије; то је замена – универзализам за национализам. Идентитетска политика Нове Деснице је само обрнута слика оне леве, фокусирана на „домаћу“ културу уместо на мањине. Мање је пост-идеолошка ера, а више повратак традицији или нечему што личи на традицију. Често је то само традиционалистичка реторика са и даље доминантном либералном или глобалистичком агендом. Kао Орбан који се свађа са Бриселом и гура националистичку политику али шаље Мађаре у амерички рат у Афганистану.

18. Kаква Европа нас чека 2030. године? Европа суверених нација или ново политичко чудовиште?

До 2030, Европа иде ка лабавијој конфедерацији суверених нација, не федералној супердржави. Ако Нова Десница настави да расте, очекујте мозаик земаља које дају предност сопственим границама, економијама и културама. ЕУ може преживети као трговински оквир, али њен политички утицај ће се смањити. „Политичко чудовиште“? Само ако купујете либералну панику о фашизму. Вероватније је фрагментирана Европа – јачи национални идентитети, слабији Брисел, и прагматични договори с глобалним силама попут Kине или Русије. Сан о уједињеној Европи бледи; оно што долази је континент слабијег Брисела али не и јаких националних држава. Равнотежа немоћи и вечито парничење које ће урушавати ЕУ изнутра. А то је и интерес Вашингтона и Лондона – ЕУ као оквир и као тржиште на ком они доминирају али не и супердржава која им може постати ривал у тренутку дубоке америчке кризе. Ни да ЕУ пропадне да не би тај безбедносни вакум био привлачан за повратак Русије али ни реално јака да може да се одупре Америци. Отприлике као СФРЈ осамдесетих година прошлог века.

Intervju dat za Vesti