Да ли је морало тако бити?

Истраживања историјских догађаја који су одредили  судбину српског народа у Хрватској

 Да уђем у истраживање насловљене теме, био је разлог како је било могуће да српски народ у Хрватској доживи егзодус након педесет година (1945-1995) живота у братству и јединству.

 Користио сам разне материјале мени приступачне и то свих „боја“ како оних који пишу са аспекта званичне политике (доктрине) онога времена, тако и оних који критички прилазе теми. Познатом систему елиминације истине од неистине (без ваљаних доказа и логике) дошао сам до по мом мишљењу најверодостојније истине.

Борба за голи живот и организованост

Обрада ове теме прати време од 1941. до 1945. године. Српски народ у обухваћеном периоду био је претежно већински у:

− Лици

− Банији

− Кордуну

− Северној Далмацији

− Славонији

Ниво образовања није био на завидној висини, ретки су били случајеви високо образованих људи. То је било наслеђе Аустроугарске царевине. Организованост у политичком деловању је била симболична и то у оквиру:

− Српске Демократске странке

− Радикала − Х.С.С.

− Комунистичких партија

Одзив становништва је био симболичан јер су услови живота били тешки и мукотрпни, тако да је свако „гледао своја посла“. Доласком независне државе Хрватске (10.4.1941.) и њеном доктрином да : 1/3 треба поклати, 1/3 треба прекрстити и 1/3 треба протерати, српски народ није имао другог избора сем борбе за голи живот. У политичком организовању српског народа намећу се две политички супротстављене идеје и то:

− Комунистичка партија

− Четнички покрет

Већи део српског живља прилази Комуналистичкој партији у свим крајевима сем Северне Далмације. Комунистичка партија придобија српско становништво захваљујући својим идеолошким принципима заснованим на слободи, правди, равноправности и др. Овакве примамљиве понуде у јеку борбе за живот, бивају прихваћене без било које сујете. Српски народ у третираним крајевима је био окосница и главни носилац Н.О.П-а. Како је рат заузимао више маха, тако је и национално питање тражило решавање. Управо АВНОЈ у Бихаћу 1942. године у својој резолуцији тражи решавање југословенског националног питања и то на темељу пуне слободе и равноправности…

Хрватски већници АВНОЈ-а тражили су 5.7.1942. године стварање ЗАВНОХа као и стварање народноослободилачког фронта Хрватске. Имајући у виду ове чињенице отворило се питање како Срби у Хрватској треба да буду представљени било у ЗАВНОХ-у или Ј.Н.О.Ф.-у Хрватске?

Иницијативни одбор тражи од српског народа да предложе своје чланове и да за њих доставе карактеристике.

Мерила за избор чланова:

− Активност у Н.О.Р-у без обзира на ранију партијску припадност, националност и веру

По том мерилу Срби су били већина али је додат и други критеријум који је то онемогућавао:

− Водити рачуна о пропорционалном односу становништва између Срба и Хрвата на дотичном подручју

Тако је ратна скупштина конституисана сходно укупној националној структури,а не по критеријумима укључености у Н.О.П. (народно ослободилачки покрет).

Оснивачка скупштина ЗАВНОХ-а одржана је 13. јуна у Оточци и 14. јуна 1943. године на Плитвичким језерима. Готово трећина изабраних је била из Српског народа. Прилив Хрвата у народноослободилачку војску од 1943. године па надаље смањивао је учешће српског народа у њеном саставу!

Њихов долазак у структуре Н.О.П-а уводи људе који су до тада служили усташком режиму и разним хрватским политичким опцијама, изразито антиспрским. Прелазак у Н.О.Р. је био из потребе спасавања властитог народа. Таквим антиспрским односом Хрвата и апсолутном доминацијом у ЗАВНОХ-у је и КПХ долази до српског незадовољства.

Политичка борба српског народа

Политичке структуре ЗАВНОХ-а и КПХ-а користиле су „утицај“ четника на српске масе како би спроводили судске поступке и ликвидације. Отворено се поставља питање заступања и решавање питања Срба у Хрватској. Један од најпознатијих устаника- комуниста Станко Опачић – Ћаница дао је предлог за оснивање Српског клуба већника ЗАВНОХ-а. Стварање српског клуба је објављено у „вјеснику“ 14. новембра 1943. године.  Предлагач Ћаница након оснивања Српског клуба истиче да Срби у Хрватској по први пут у својој повјести имају право истинско народно представништво и водство… даље истиче да клуб представља гаранцију пуне равноправности и једнакости Срба и Хрвата у Хрватској.

Срби из Хрватске у одлуци 2. заседања АВНОЈ-а, учествовали су незнатно, слободно се може рећи нису ни учествовали. За израду и стилизацију одлука АВНОЈ-а учествовали су:

− Др Владимир Бакарић

− Фране Фрол

− Др Павле Грегорић

− Божидар Матовац

Двадесет деветог новембра 1943. године кад је почело друго заседање АВНОЈ-а после говора Јосипа Броза за дискусију од стране ЗАВНОХ-а јавили су се:

− Вице Буљан

− Др Владимир Бакарић

− Др Павле Грегорић

− Др Миливој Јамброшак

− Божидар Матовац

− Др Љубо Леонтић

Доминантну улогу у предлагању и доношењу одлука другог заседања АВНОХ-а имали су Хрвати. Срби из Далмације, Лике, Кордуна, Баније, Горског Котара и Славоније не само да нису учествовали у изради одлука, него о њима нису ни дискутовали после Брозовог излагања.

Може се приметити да ли је „Српски клуб“ био паритет аутономији и обрнуто. Битно је да се у периоду 1943. године размишљало о аутономији Српског народа у Хрватској.

У време припреме докумената за друго заседање АВНОЈа 1943. године нико од српске националности није учествовао јер после смрти Раде Кончара у Ц.К.К.П.Х- није било чланова из Српског народа. Сва моћ је била сконцентрисана у пар људи хрватске националности. Јосип Броз је примио насамо делегацију ЗАВНОХ-а други дан тј. 30. новембра 1943. године где им је одржао говор. Између осталог је нагласио:

              „Да је поносан што је и он син хрватског народа…“

Ако се анализира ова изјава онда се може предпоставити да је Броз припадао народу који је већином припадао Усташкој Н.Д.Х. На говор Броза одговорила су два представника српске националности: Вујо Косовац и станко Опачић Ћаница.

Броз посебно прима делегате ЗАВНОХ-а с циљем да за одлуке АВНОЈ-а добије верификацију српског народа с обзиром да српски народ није ни консултован. Српски барци и руководиоци су добили задатак од ТИТА да у својим срединама подрже одлуке АВНОЈ-а.

Даје се проглас:

 „У демократској и федеративној Хрватској која ће бити саставни део заједничког дома, федеративне Југославије, Србима ће бити зајамчени најпотпунија равноправност и једнакост. Братство и борбено јединство Срба и Хрвата – остварује се и тежња највећих српских родољуба и бораца из прошлости оних Срба који су у слободној и незавнисној Хрватској гледали најпоузданију гаранцију за слободу и сретан живот Српског народа. „

Значај и улога српског клуба већника ЗАВНОХ-а

Српски клуб већника ЗАВНОХ-а основан је 12. јануара 1944. године у Оточцу. На оснивачкој скупштини учествовалио је 26 од 41 већника. Скупштина је расправљала о актуелним политичким питањима а референт је поднео др Раде Прибићевић. На кроју заседаца упућен је проглас Српском народу у Хрватској. На крају заседања скупштина је изабрала:

− За представника др Раду Прибићевића

− За подпредседника Богољуба Рапајића

− За секретара Душана Бркића, члана главног штаба Н.О.Б и П.О Хрватске

− За чланове секретаријата Станко Опачић, члан извршнох одбора ЗАВНОХ-а

− Стево Зечевић члан покрајинског Н.О.О за Далмацију Прогласи који су насловљени Српском народу:

Углавном су осуђивали бившу владу Краљевине као главног виновника раздора Срба и Хрвата у двадесет година владавине. Затим народне отпаднике: Недића, Михајловића, Мачека и др. Посебно су истицали значај комунистичке партије на челу са Јосипом Брозом. Чланови Српског клуба вјећника АВНОХ-а били су:

− Зечевић Стево сељак из Далмације

− Лукић Симо сељак из Славоније

− Др Жарковић Грујица сељак из Славоније

− Чалић Душан студент из Славоније

− Бркић Душан првник из Далмације

− Трбовић Раде сељак из Г. Котаре

− Вукелић Сава подофицир из Г Котаре

− Вукелић Бранко радник из Г. Котаре

− Ћарић Љубан сељак из Мославине

− Рапаић Богољуб новинар из Лике

− Пејовић Ката сељанка из Лике − Почуча Миле обртник из Лике

− Граховац Буде сељак из Лике

− Шакић Мићун учитељ из Лике

− Јованић Ђоко прив. намјеш. из Лике

− Жигић Раде чиновник из Лике

− Вујичић Милица сељанка из Кордуна

− Видовић Никола радник из Кордуна

− Др. Николиш Гојко лекар из Кордуна

− Опачић Станко сељак из Кордуна

− Орешчанин Богдан студент из Кордуна

− Ливада Душан сељак из Кордуна

− Илић Милка сељанка из Кордуна

− Буњевац Гојко трговац из Кордуна

− Тодоровић Симо сељак из Баније

− Прибићевић Мићан сељак из Баније

− Прибићевић Раде адвокат из Баније

− Бјелац Станко чиновник из Баније

− Ковачевић Гојко сељак из Лудбрега

− Цетушић Милева сељанка из Калника

− Манојловић Душан сељак из Калника

− Угљешић Златко сељак из Славоније

− Симић Стево сељак из Славоније

− Маринковић Марко из Далмације

− Петровић Миле сељак из Баније

− Трбојевић Мане учитељ из Кордуна

− Боројевић Јован сељак из Баније

Активност српског клуба вјећника ЗАВНОХ-а пратила је српска ријеч од јула 1941. године.

Посебно је интересантна констатација у прогласу да је крајем 1943. године исковано братство и јединство између Срба и Хрвата – што није био одраз стварности. Затим израз партизанска војска није била војска свих народа него искључиво српског народа.

Неки припадници Н.О.П-а сматрали су да се српска права морају заштити аутономијом. Предлог аутономије су заступала једна група Српских интелектуалаца и не само њих, концепт је урадио Моша Пијаде, али је исти уништен.

Именовани Пијаде 19./20. март 1944. године. у писму Едварду Кардељу пише:

 „Потпуно сам усвојио твоје српске и окружне народне одборе скупштине додавши им обласне.“

Милован Ђилас истиче о концепцији става М.Пијаде и то:

 „Пијаде је изнео предлог територијалне аутономије Срба у Хрватској. Даље примећује да Пијаде има омеђену Српску аутономију коју би требало да сачињавају општине са српском већином у Лици, Банији и Кордуну. На овај предлог су сви заћутали док се на Титовом лицу видела потиштеност. Ваљда му је као Хрвату било неугодно да се супростави или су се у њему судариле супротне мисли. Даље Ђилас говори да се супротставио Пијадовом предлогу јер омеђена територија није природна и сипа уље на хрватски национализам. Кардељ се одмах сложио са овом констатацијом.“

Као што се виде Пијаде је важио за најревноснијег Србина међу њима, међутим Ранковић га је поклопио рекавши: „Нису Срби и Хрвати толико различити да сваку општину издвајају.“

Тито је спокојно прихватио овај став уз гласну мотивацију: „ Па то ће код нас више бити административна подела а не граница као код буржоазије.“

Тако је 1944. године преовладала опција решавања положаја и представљања Срба кроз институције Хрватске преко: Српског Клуба и већника ЗАВНОХ-а. Што значи да је друга опција поништена. Руководство К.П.Ј је забранило разговор на тему аутономије. За овакав концепт добили су односно придобили и одређен број Срба из руководства К.П.Ј.

 Криза међунационалних односа кулминирала је у лето 1944. године али проблеми су остали.

Чланови Српског Клуба у другој половини 1944. године размишљали су о потреби шире масовне политичке организације.

Иницијатор за овако организовање је био Душан Чалић. У том циљу одржавано је саветовање у Шибенику 1945. године, где је вођена расправа о оснивању политичке организације Срба у Хрватској.

Изабран је и иницијативни одбор у који су ушли:

− Др. Раде Прибићевић

− Богољуб Рапајић

− Душан Ћалић

− Дане Медаковић

− Душан Поповић − Мићун Прибићевић − Илија Ћук.

Конгрес Срба у Хрватској

Сматрало се да је Српски Клуб већника народног сабора Хрватске (12.01.1944.) испунио своје главне задатке. Шире руководство је осетило потребу за широм политичком формулацијом Срба у Хрватској и пробудити „братство и јединство“ са братским народима. Конгрес се заказује за 30. рујан 1945. године у Загребу. У ту сврху даје се проглас и тражи масовно окупљање, као основни задатак се поставља:

− Довршавање, решавање положаја Срба који су били предвиђени документом ЗАВНОХ-а што значи да треба обликовати политичку организацију која ће представљати Србе у Хрватској у свим крајевима где живе Срби.

− Крајеви у којима живе Срби су: Славонија, Кордун, Лика, Банија, Далмација, Горски Котар, Маславина и друге.

Пропаганда је била изузетна, одржавали су се састанци, зборови и шире конференције на којима се манифестовало братство и јединство, поверење и оданост народном фронту, Маршалу Титу, републици, а против Краља и монархије. Суштина је била да се на конгресу потврди оно што је Србима декларативно обећано. Режиму је одговарала једна таква манифестација са јаким идеолошким набојем, нарочито после кризе хрватско-српских односа у оквиру Н.О.Р-а. Уједно је коришћена за политичлу подршку „новим властима“.

Челни српски политичари су били:

− Душан Бркић

− Станко Опачић Ћаница

− Раде Жигић

− Др. Раде Прибићевић − Богољуб Рапајић − и други…

Осећали су и  добро знали за изражено анти-стрпство у К.П.Х и ЗАВНОХ-у, али упркос томе очекивали су да ће се новим политичким телом повољно решити положај Срба, односно његово представљање у органима и телима Хрватске. Такође да ће се тиме водити брига о српском народном интересу.

Душан Бркић истиче да је спрски народ у Хрватској извојевао и остварио свој правни положај. Даље је образлагао потребу и задатке главног одбора. У пет тачака истиче задатке главног одбора између којих је:

–         Главни одбор Срба је политичко руководство Срба у Хрватској. Зато ће оно руководити и старати се за политички, економомски, културни и социјални напредак Срба у Хрватској.

Двадесетдеветог и тридесетог септембра 1945. године је одржан први конгрес Срба у Хрватској у присуству више од тридесет хиљада делегата, представника Срба из Далмације, Лике, Кордуна, Баније, Славоније, Горског Котара и др. Као и делегати Хрвати преставници Н.Ф Хрватске, Н.Ф Југославије, Н.Ф Србије, Н.Ф БиХ, Н.Ф Црне Горе и Н.Ф Словеније, као и чланови савезне владе.

Конгрес је поздравио Јосип Броз телеграмом. На иницијативу Српског Клуба ЗАВНОХ је донео одлуку којом се поништава присилно покрштавање српског народа. Основано је српско културно-просветно друштво „Просвета“ и српско-певачко друштво „Обилић“. На крају конгреса донета је резолцуија. Са двадесет одлука између којих је

–         Одајемо највеће признање и захвалност драгом руском народу, народу совјетске отаџбине, побједничкој црвеној армији спаситељици човјечанства и великом вођи Генералсимусу Стаљину

–         Одајемо братско признање хрватском народу кога Павелић и усташе нису могле завести, него се заједнички са нама борио за заједничку слободу.

Посебно је интересанна прва тачка резолуције:

–         Границе федералних јединица не цјепају и не раздвајају српски народ, већ су чврста спона која веже све Србе у Југославији.

Оваква формулација добиће свој потпуни одговор у каснијим историјским процесима! Србима је објашњавано да границе имају само административну улогу што је тврдио и Броз. Да ли је спрки политички врх знао за могуће последице ове формулације или не тешко је просудити!

Посебно је реална анализа формулације:

–         Одајем братско признање хрватском народу кога Павелић и усташе нису могле завести…

Један груби историјски фалсификат који амнестира већину хрватског народа за прихватање режима Н.Д.Х.

По Душану Бркићу се истина знала али се тако једино могло радити са изгледом да ће српско питање бити решено.

Дешавања после конгреса Срба у Хрватској

а) Борба за идентитет

У току владавине нацио-шовинистичких усташа у Независној Држави Хрватској није остало ни трага о постојању српског народа.

Чланови Српског Клуба, већника ЗАВНОХ-а дали су иницијативу за оснивање српског културног друштва „Просвјета“ да шири просвећеност и културу српског народа у Хрватској. Сматрало се да у стварању нове домовине оснивање „Просвјете“ добија смисао јер су Срби у Хрватској изгубили готово све књиге писане на ћирилици, изгубили су школе, цркве и културне домове. Оснивачка скупштина је одржана 18. новембра  1944. године у Глини.

Српско културно друштво „Просвјета“ добило је задатак:

− да брине о развоју српске културе

− да чува и негује културно-историјске традиције

− да чува уметничка дела, књиге, новине, часописе и др.

Од оснивања, СКД „Просвјета“ обављала је своју културну и просвјетну делатност путем листа „Српска ријеч“ издавачке делатности.

„Српска ријеч“ је имала идеолошку позадину у свом деловању. Први број је изашао 10. септембра 1943. године. Излазила је као орган К.П.Х. Поред наведеног, лист је имао задатак да афирмише „братсво и јединство“ и да тако привлачи српско становништво у партизанске редове.

Српско певачко друштво „Обилић“ је основано 20.10.1944 у Глини, са задатком да „јуначи и подиже борбени дух народа“. Чланови „Обилића“ обилазили су многа места: Карловац, Огулин, Загреб, Славонију и Војводину. Музеј Срба у Хрватској је основан 1946. године, затим библиотека и др.

б) Последице борбе за права Срба у Хрватској

Неспоразуми који су били у ратном периоду између челних људи владе Хрватске и српских министара се и даље настављају. Руководство Хрватске није се држало одлука ЗАВНОХ-а ни после рата. Српске институције се потискују односно гуше на следеће начине:

− Владимир Бакарић није дозвољавао да се одржавају седнице главног одбора и то је радио на перфидан начин, тврдећи да тако нешто не треба (главни одбор).

После рата у српским крајевима харају разне болести (заразне) као на пример тифус и туберкулоза. Власти скоро ништа не предузимају.

Повећава се откуп, укида ћирилица, затим се у српским крајевима мало улаже у индустрализацију. Ове проблеме Срби истичу влади Хрватске, међутим исти се оглушује, те због такве ситуације српски министри подносе оставке. Хрватско руководство „формално смењује односно разрешава“ српске министре, па их оптужује за непријатељску делатност! Због тога их „шаље“ голи оток. То се све ради унутар комунистичке партије хрватске уз помоћ Срба послушника. Тако су Броз, Бакарић и остали уз помоћ Александра Ранковића и још неких Срба елиминисали једног од првих партизана Лике, Раду Жигића. Једног од најписменијих партизана и комуниста предратног правника Душана Бркића. Првог партизанског устаника Кордуна, Станка Опачића Ћаницу и др. Сви су они били главни партизански ауторитети српске националности. Хебранг, Бакарић и остали су 1944. године на Кордуну уништили и такозвану  групу српских интелектуалаца, партизана и комуниста чији је био „грех“ између осталог и то што су предлагали да се српско питање у Хрватској реши: АУТОНОМИЈОМ.

После затварања српских руководилаца тј. њиховим одласком из владе Хрватске, српско национално питање постаје табу тема. Нестају и замиру српске институције – илегално као на пример српско културно друштво „Просвјета“. Изразити опортунизам у решавању српског питања настаје нарочито после 1950. године и настоји се потпуно потиснути посебност српског народа. Нестају културне установе Срба као на пример

− Српска Ријеч

− Српско пјевачко друшто „Обилић“.

У таквој ситуацији кад су „нестали“ челни људи српског народа, хрватске власти бирају „послушнике“ – Србе, и преко њих реализују свој програм исељавања и асимилације српског народа.

Неки докази без закључка са коментаром

Читајући нека документа из живота нашег народа пре Другог светског рата, као и у току овог рата наишао сам на доказе о неким актерима значајним за збивања у наведеном периоду:

Суђење ратном злочинцу Андрији Артуковићу одржано је 1985. године у Загребу.Као сведок на ово суђење био је предложен Јаков Блажевић који је 1941. године у Н.Д.Х био секретар О.К.П-је Хрватске за Лику. Артуковић и Блажевић су се познавали још пре рата у Госпићу где су обојица живели (адвокат и гимназијалац). Обојица су били учесници „устанка“ у Брушанима који је имао ЗА циљ рушење српске хегемоније и Југославије (краљевине). Никад се неће сазнати какав је био однос и међусобно поверење између њих. Остаје питање да ли је Блажевић био сарадник усташа? Међутим, у својим бројним иступима и књигама после рата (Другог светског рата) никад није говорио ништа лоше о Артуковићу. Питање је зашто? Све се ово може односити и на првог Блажевићевог сарадника Андрију Хебранга секретара Ц.К.К.П. Хрватско, усташког сарадника.

На мети ових „истакнутих хрватских комуниста“ су били:

− Солунски добровољци

− Сумњиви државни службеници

− Трговци

− Официри и подофицири бивше државе и др.

У тим „чисткама“ имали су и помоћ од послушних Срба:

− Јово Богдановић, секретар српског комитета Коренице

− Милан Узелац Брацо, секретар српског комитета Оточца

Оваквим деловањем – „комуниста усташа“ и послушника долази до међусобног обрачуна у српском корпусу.

Од српских партизанских одреда формирана је народно ослободилачка војска Хрватске. Ово је била велика подвала српском народу јер је у овим одредима било 99% Срба. То се посебно огледало у српским крајевима: Лика, Кордун, Банија, Славонија и др. На остваривању „кадровског јачања“ Блажевић доводи једног по једног, своје одане партизанске инструкторе – „комунисте“ сумњиве прошлости.

Тако, на пример, на територију Среза, Грачац, делује партијски „инструктор“ Хрват Томо Никшић који се представља као Србин Петар Ракић. Његова основна активност је била „проналажење“ „четника“. У хрватска села није залазио јер је иста хтео да поштеди од ратних дешавања.

У спровођењу своје стратегије Блажевић за срез Оточац, доводи Хрвата – Стипу Угарковића Паленту, члана Ц.К.К.П Хрватске и комесара батаљона „Божидар Аџија“. Он заједно са српским комунистима Миланом Узелцем и Даном Напртом улази у српска села и стрељају „сумњиве“ Србе.

Следећи комуниста-инструктор био је Шиме Бален или друг Мартин који је ступио у усташку организацију 1930. године, а од 1932. године био је под командом Андрије Артуковића. Због устанка у Брушанима ови истомишљеници склапају пријатељство са неким комунистима који су били на линији борбе против Срба и Југославије.

Крајем 1941. године а почетком 1942. Шиме Бален односно „друг Мартин“ долази у Лику и ставља се на чело свих партизанских одреда Лике. Постаје политички комесар штаба групе одреда у којем није било ни једног Хрвата. Оваква делатност квази комуниста била је благо речено срамота за српски народ. Овај комуниста-усташа, право лице је показао када је Фрањо Туђман дошао на власт. Због заслуга у терору против Срба проглашен је за почасног председника проусташке Хрватске демократске заједнице (Х.Д.З).

Невероватно делује да нико од личких првобораца није био заинтересован за питање ко је заправо „друг Мартин“ односно да имају усташу за политичког комесара.

Као што су радили сви претходно наведени – комунсти усташе, исто је радио и Нино Рупчић – комунистички агент и инструктор.

У срез Кореница из Загреба је дошао за секретара котарског комитета Фрањо Чрнило. За њега од Срба нико није знао и ако су у комитету били Срби.

Једно од највећих страдања српског народа десио се под „стратегијом“ Срећка Маноле и Јакова Блажевића:

− Пет партизанских батаљона Лике нападало је Удбину од 21. до 23. августа 1942. године. У то време Удбина је била јако усташко утврђење. Напад је вршило 1250 српских бораца. На командном месту у Булића Гају налазио се комадант прве оперативне зоне Срећко Манола и секретар О.К за Лику, Јаков Блажевић. Оба ова стратега по „својој“ процени тврдили су да се у Удбини „налазе домобрани и становништво које симпатише линију Н.О.Б-а“.

У Удбини су били крвници и џелати Анте Павелића. Резултат је био поразан, а 120 српских младића је погинуло, док је 180 рањено. Удбина није била заузета.

Следећи „успех“ стратега је био напад на Грачац у јануару 1943. године, где је погинуло 162 борца из Лике одакле велики број из села Бјелопоља, међу којима је и ужа и шира родбина писца ових редова. Читаве породице су остале без својих најмилијих. Напад је извршила комплетна шеста личка дивизија под командом Срећка Маноле, а Грачац није заузет.

Као заслуга за ове страшне воје поразе на Удбину и Грачац, Срећко Манола и Јаков Блажевић проглашени су за Титове народне хероје. Поред тога Хрват Срећко Манола је постављен за првог комаданта шесте личке дивизије у којој је било 99% Срба из Лике.

Шта рећи на крају

Резултат свих историјских догађаја који су се десили, да ли због не сналажења или заблуда, је био егзодус након педесет година од краја Другог светског рата. У животу са ореолом „Братсва и јединства“.

Дан 5.8.1995 год. обележио је најтужнију историјску страницу нестанка српског народа са својих вековних огњишта: Лике, Кордуна, Баније, Северне Далмације, Славоније.

Прилог