Савремени медијски простор све чешће постаје поприште оштрих критика упућених Српској православној цркви (СПЦ). Посебно место у том низу имају јавни наступи појединих свештенослужитеља, који са позиција формалног ауторитета својим изјавама дају легитимитет антиклерикалним и антисрпским медијским кампањама. Недавни интервју протојереја-ставрофора Владaна Перишића, објављен у црногорском медију Антена М (02.09.2025), представља пример управо таквог наступа.
(Медијски канал: „Антена М“ је црногорски медиј препознат као антисрпски и антиклерикални, са дугом линијом промовисања аутора који Српску цркву виде као „државног непријатеља“. То одмах говори да њихов избор саговорника није случајан – користе Перишића да артикулише њихову линију.Перишић: човек са академским бекграундом, бивши декан ПБФ у Београду, данас парох у Дубровнику. Његови јавни иступи су већ годинама у истом тону: оспоравање идентитетске улоге СПЦ, инсистирање на њеном „одвајању од национализма“, подршка западним дискурсима о Цркви као „грађанском сервису“.)
У њему је СПЦ означена као институција „у противприродном блуду са корумпираном државом“, као „чувар националне митологије“, као скуп „медиокритета“ без знања и дара, који опстају само кроз покорност. Такве оптужбе захтевају академску реакцију, не само у виду одбране, већ и у циљу демаскирања дубљих идеолошких и теолошких слојева који стоје иза њих.
У поменутом тексту могу се издвојити четири доминантне тезе:
СПЦ је у „блуду“ са државом Србијом, њено ћутање купљено је профитом.
СПЦ је постала „чувар националне митологије“, а не црква свих људи.
Кадровска деградација – у Цркви „сваки медиокритет“ може добити позицију.
Теолошка критика национализма – која се, међутим, изражава више као идеолошка денунцијација, без литургијског и отачког темеља.
Ове тврдње треба ставити у контекст: изнесене су у медију који је познат по континуираној антисрпској и антиклерикалној линији, а њихова реторика више личи на политички памфлет него на пастирску опомену.
Православље није апстрактна „наднационална корпорација“. Оно је увек конкретно: укорењено у народу, језику, култури и историјском искуству. Свети Сава је у XIII веку ударио темеље српског идентитета управо кроз аутокефалну Цркву. Назив „Српска православна црква“ није митоманија, већ историјска чињеница и израз органског сједињења вере и народа.
Стога тврдња да је СПЦ „чувар националне митологије“ занемарује суштину: Црква је чувар предања, а предање обухвата и историјску мисију народа који је прихватио Христа. Косовски завет, на пример, није идеолошка конструкција већ духовни темељ кроз који је један народ осмислио своје страдање и своје место у историји спасења.
Историјски гледано, однос Цркве и државе никада није једноставан. Црква није анархична институција која може постојати без друштвеног оквира, нити је државни орган. Она је у односу сарадње и критике. Свети владика Николај и патријарх Павле сведоче о томе да Црква уме да буде и савезник и коректив власти.
Називати сарадњу са државом „противприродним блудом“ више је медијска сензационалност него теолошки суд. Теологија познаје категорију симфоније – хармоније између световне и духовне власти – као идеал који никада није савршено остварен, али који остаје смерница.
Проблем национализма: теолошки или идеолошки приступ?
Перишић у својој критици национализма не полази од богословског аргумента већ од политичке реторике. Православна теологија свакако разликује хришћанско родољубље (љубав према отаџбини као дару Божјем) од политичког национализма (као идеологије моћи). Али изједначавати улогу СПЦ у националној историји са „служењем полусвету“ значи занемарити истину да је управо Црква била најчешће у страдању са својим народом: у Јасеновцу, у Пребиловцима, на Косову.
Оптужба да је СПЦ пуна „медиокритета“ који само „клањају и слушају“ представља класичан стереотип. Црква, као тело Христово, није академска институција која се мери по критеријумима светског успеха. Њени највећи светитељи били су „неуки рибари“, који су свет задобили не интелектуалним престижом, већ силом Духа Светога. Зато је овакав напад пре свега снисходљиви интелектуализам који показује недовољно разумевање саме природе Цркве.
Када се анализира медијски контекст, јасно је да Перишићеве изјаве нису изоловани испади, већ део ширег дискурса чији је циљ слабљење СПЦ као идентитетског стуба српског народа. Глобалистички пројекти у региону увек имају исти задатак: раздвојити народ од Цркве, народ од Косовског завета, народ од литургијског корена. Напади се воде у име модернизације, али њихов исход је дехристијанизација и денационализација.
СПЦ није савршена у својим људским структурама, али је света у свом бићу као тело Христово. Напади попут Перишићевих нису пастирске опомене, већ део идеолошког фронта који жели да релативизује њен идентитет и улогу.
Одбрана СПЦ у оваквим ситуацијама није пуко чување институције, већ одбрана самог духовног и националног бића. Како сведочи Јеванђеље: „Врата пакла неће надвладати Цркву“ (Мт. 16, 18). Они који се ругају, демонизују и издају Цркву, само сведоче да она остаје непоколебиви бедем идентитета и спасења.
Извор: ФБ профил
