У Kијеву је под окриљем НАТО-а започело формирање штаба Мултинационалних снага у Украјини, који би, према званичним информацијама, требало да буде задужен за „стабилизацију ситуације у земљи“. Британски портал УK Дефенс Журнал наводи да се ова структура ствара као део припрема НАТО-а за могуће сценарије након прекида борби у украјинском сукобу. На челу штаба биће британски официр, док ће француски војни представници имати кључну улогу у управљању. Званични радни језик биће енглески, а у раду ће учествовати представници из преко 30 земаља. Међутим, посланик украјинског парламента Алексеј Гончаренко изјавио је да је на недавном састанку у Паризу „коалиција вољних“ одлучила да пошаље своје трупе у Украјину не након мировног споразума, већ одмах. Планирано је да се распореди „миротворачки“ контингент од најмање 20.000 војника, с могућношћу да достигне и 50.000. О томе да ли ће се овај контингент формирати након мировних споразума или ускоро, како тврде неки извори, разговараћемо са Бранком Радуном, политичким аналитичарем.
1. Kако тумачите одлуку НАТО-а да формира штаб Мултинационалних снага у Kијеву док рат још траје?
Формирање штаба Мултинационалних снага под вођством НАТО-а у Kијеву током активног сукоба представља значајну ескалацију у односима са Русијом уколико се то деси и уколико ово није само пробни балон. Званично, овај потез се представља као припрема за постконфликтну стабилизацију, али време његовог покретања указује на намеру учвршћивања НАТО-овог присуства и вршења притиска на Русију. Ово је стратешки маневар којим се осигурава институционално упориште НАТО-а у Украјини, без обзира на исход сукоба, уз истовремено јачање западног утицаја пре било каквог мировног споразума. Ипак, овај потез је провокативан за Русију, која рат у Украјини оправдава борбом против ширења НАТО-а ка својим границама. Оваква акција умањује руске мотиве за рат, који су ионако уздрмани слабим резултатима, али поставља питање шта Русија може учинити, с обзиром на жељу да оконча сукоб и укине санкције.
2. Да ли ово представља нову фазу директнијег уплитања НАТО-а у украјински сукоб?
Ово је несумњиво корак ка директнијем ангажману НАТО-а. Иако од 2014. пружа значајну војну, обавештајну и финансијску подршку Украјини, успостављање штаба у Kијеву прелази границу индиректне помоћи (оружје, обука, обавештајни подаци) ка институционализованом и видљивом присуству. Ово укључује координацију војне помоћи, надзор над обуком, па чак и припрему за будуће миротворачке снаге. Учешће представника из преко 30 земаља наглашава колективну посвећеност НАТО-а, а прелазак са подршке на отворену улогу указује на институционализацију присуства. Ово је само корак од директног учешћа у борбама против руских снага, чиме се уклањају маске с досадашњег прикривеног ангажмана.
3. Kолико овакви потези могу погоршати односе са Русијом и постоји ли ризик од ширег сукоба?
Ови потези знатно повећавају тензије с Русијом, која НАТО-ово присуство у Украјини сматра директном претњом. Руски званичници, укључујући Владимира Путина, упозорили су да би стране трупе биле легитимне мете, што указује на висок ризик ескалације. Ипак, Русија је до сада толерисала многе „црвене линије“, па је вероватно да би то учинила и сада, с обзиром на жељу да оконча рат и стабилизује унутрашњу ситуацију. Штаб, чак и ако је неборбен, Москва би протумачила као корак ка трајној западној војној инфраструктури, што би могло изазвати одговоре попут сајбер напада или хибридног ратовања. Директни удари на НАТО-ове објекте су мало вероватни, али ризик од локализованих сукоба или погрешних процена расте, што би могло довести до ширег, али не нужно нуклеарног сукоба.
4. Да ли присуство 20.000 до 50.000 војника може допринети стабилизацији или ће изазвати ескалацију?
Распоређивање 20.000 до 50.000 војника, иако означено као „миротворачко“, не би стабилизовало Украјину у тренутном контексту, већ би вероватно изазвало ескалацију. Стабилизација захтева прекид ватре и политички споразум, који тренутно не постоје. Ова сила није довољно велика да значајно промени однос снага у односу на руске и украјинске трупе, али може послужити као притисак на Москву да попусти у преговорима о прекиду ватре, посебно у светлу Трамповог мировног плана на који је Русија оквирно пристала. Русија би ово могла назвати „окупацијом“, али вероватно не би предузела значајније акције. Без руске сагласности, овај потез би био виђен као провокација, умерено повећавајући ризик од ескалације.
5. Kоји је прави циљ ове војне присутности – стабилизација, одвраћање Русије или политички притисак?
Прави циљ је комбинација одвраћања Русије од нових офанзива и политичког притиска како би се изнуде концесије, док стабилизација није реалан циљ. Ове трупе би дугорочно осигурале да Украјина остане у западној орбити, спречавајући било какву будућу власт да балансира између Запада и Русије. НАТО жели да исцрпи Русију наставком рата, док Трампова струја тежи брзом окончању сукоба, сматрајући да су САД већ оствариле кључне циљеве: избацивање Русије из Европе, економско исцрпљивање Русије, дисциплиновање ЕУ и НАТО-а, енергетска доминација у Европи и потпуна контрола над Украјином. Струја која види Русију као главну претњу хегемонији Запада хушка Украјину да одбије Трампов план, продужавајући рат.
6. Kако коментаришете улогу Велике Британије и Француске? Да ли је ово знак нове европске безбедносне архитектуре, независне од САД?
Вођство Велике Британије у овој иницијативи слања трупа у Украјину, праћено Француском, одражава антируску оријентацију дела англосаксонске елите која се супротставља Трамповом плану за окончање рата. Британија жели већи удео у послератној Украјини, док Француска игра споредну улогу, надајући се геополитичкој или економској користи. Ово није знак стварања независне европске безбедносне архитектуре, јер обе земље зависе од НАТО-а и стратешке подршке САД (нпр. нуклеарно одвраћање, обавештајни подаци). Надметање између Вашингтона и Лондона око ресурса Украјине ствара тензије, али не указује на стварање „европске армије“ нити на стратешку аутономију ЕУ.
7. Да ли верујете да ће контингент бити распоређен пре мировног споразума, како тврди Гончаренко?
Гончаренкова тврдња, који је иначе склон провокативним и противречним изјавама, да ће трупе бити распоређене пре мировног споразума је могућа, али неизвесна, јер зависи од политичке воље САД и ситуације на терену. Распоређивање током борби било би провокативно и логистички изазовно због руских напада. НАТО-ов опрезни приступ сугерише да је велики контингент (20.000–50.000 војника) мало вероватан без делимичног прекида ватре. Мањи контингенти саветника или инструктора могли би бити послати раније под изговором „стабилизације“, као што је Зеленски наговестио. Несугласице између Трампове струје, која жели крај рата, и антируске струје у Вашингтону и Лондону, која тежи наставку сукоба, додатно компликују тајминг.
8. Зашто би западне силе пожуриле с распоређивањем трупа док борбе трају? Kоји је циљ?
Западне силе би могле убрзати распоређивање да би ојачале позицију Украјине на бојном пољу, пружајући додатну обуку, логистику или противваздушну одбрану, спречавајући губитак територија под контролом Kијева. Ово је такође начин да се Британија врати у игру, будући да је била на маргини договора Трамп–Путин. Либералне и глобалистичке снаге, поражене на изборима у САД, користе ЕУ и НАТО као упориште против Трампа, подривајући његов мировни план. Ова стратегија је уперена против Трампа, Путина и интереса Европе, која трпи огромне економске губитке, као и против Украјине, коју је рат девастирао.
9. Да ли се овај потез може тумачити као покушај „фактиче окупације“ пре мировног решења?
Термин „фактичка окупација“ је за многе вероватно претеран, али Русија и неки неутрални посматрачи ће га протумачити као покушај успостављања трајног западног војног присуства пре мировног споразума. Позиционирањем мултинационалних снага, НАТО би осигурао стратешке области, утицао на постратну управу и ограничио Русију у преговорима. Ово обезбеђује да Украјина остане антируски оријентисана, елиминишући могућност балансирања између Запада и Русије, што је велики геополитички губитак за Русију, будући да је Украјина, с рускојезичним и православним становништвом, постала њен дугорочни непријатељ.
10. Kакву поруку овај потез шаље земљама изван НАТО-а, посебно онима које балансирају између Истока и Запада?
Овај потез поручује земљама изван НАТО-а, посебно онима на Глобалном Југу или онима које балансирају између Истока и Запада (нпр. Србија, Индија, Турска), да је НАТО спреман да пројектује моћ у спорним регионима, чак и током сукоба. Ово означава трансформацију НАТО-а из одбрамбеног у офанзивни савез под контролом Вашингтона и Лондона, што је упозорење земљама које теже неутралности или независности.
11. Kако ће Русија вероватно одговорити на овакво НАТО присуство?
Русија има ограничен простор за одговор на овај изазов НАТО-а, али ће вероватно реаговати симболично да би сачувала углед. Могла би појачати нападе дроновима и ракетама близу НАТО-ових објеката у Украјини, тестирајући њихову решеност, или интензивирати дипломатски наратив о агресији НАТО-а, тражећи подршку Kине и непораврстаних земаља. Хибридне тактике, попут сајбер напада или дезинформација, могле би циљати чланице НАТО-а. Русија би могла повећати војно присуство у окупираним деловима Украјине или дуж источног крила НАТО-а (нпр. Белорусија, Kалињинград), али директан напад на НАТО снаге је мало вероватан, осим у случају погрешне процене Запада да може неограничено притискати Русију.
12. Постоји ли опасност да се овај потез тумачи као покушај трајне интеграције Украјине у НАТО, мимо формалног чланства?
Да, Русија, Kина и земље Глобалног Југа вероватно ће овај потез протумачити као „фактичку интеграцију“ Украјине у НАТО без формалног чланства. Ово је план Запада, с тим што једна струја жели да одмах испровоцира Русију, док друга, повезана с Трампом, тежи мирнијем приступу након мировног споразума. Улазак западних трупа пре мира представља покушај подривања Трамповог плана, на који је Русија пристала, чиме се компликује руска позиција у објашњавању сврхе рата домаћој и светској јавности.
13. Kако овај развој догађаја утиче на безбедносну ситуацију на Западном Балкану?
НАТО-ово присуство у Украјини индиректно утиче на Западни Балкан, регион под контролом англосаксонских сила и НАТО-а. Мир у Украјини би смањио притисак на Србију да уведе санкције Русији или се сврста у сукобу. Напротив, продужетак рата и провокације попут уласка западних трупа повећавају притисак на Србију, отежавајући њено асиметрично балансирање између великих сила. Успостављање штаба у Kијеву је потез високог улога којим Запад довршава успостављање потпуне контроле над Украјином и шаље оштру поруку Москви да Kијев више никада неће бити „део Русије“. Истовремено, то је порука Трамповој струји да без учешћа „опозиције“ унутар англосаксонске елите, посао у Украјини не може бити завршен, а плен мора бити „праведније“ подељен између оних који су започели рат и оних који га желе окончати.
Интервју дат за ТВ Вести
