Пре седамдесет година, Британска империја је присвојила своје последње парче територије – суморно и ненасељено острво, 260 миља (420 км) западно од Шкотских Спољних Хебрида. Године 1955, један командант Краљевске морнарице испричао је за Би-Би-Си како је обезбедио Рокол, који и данас остаје предмет спорних територијалних потраживања.
Године 1956, британски природњак Џејмс Фишер описао је Рокол као „најусамљенији мали камен у океанима света“ – и с разлогом. Острво Рокол је готово незамисливо удаљено, 11 сати вожње бродом од Шкотских Спољних Хебрида, а уједно и сићушно, ширине свега 25 метара, са врхом који је на 17 метара надморске висине. Већи део чини голи, готово вертикални гранит, са само једном малом равном површином од 3,5 x 1,3 метра, на којој је могуће стајати. Иако овај назубљени камен изгледа безначајно, краљица Елизабета II је 14. септембра 1955. овластила анексију Рокола, наредивши Краљевској морнарици да „преузме посед над острвом у наше име“.
Први пут је положај Рокола забележио морнарички картограф капетан АТЕ Видал 1831. године, али тек 1949. острво постаје шире познато, пошто је његово име дато једном од морских подручја у Би-Би-Сијевој поморској прогнози. У то време британска влада препознаје стратешки значај Рокола. Како се Хладни рат интензивирао, а НАТО и совјетске подморнице редовно патролирале северним Атлантиком, обезбеђивање Рокола се сматрало кључним за контролу тог морског простора. Осим тога, 370 км источно, на острву Саут Јист у Хебридима, Британија је установила своје прво пробно место за америчке нуклеарне ракете. НАТО документи, декласификовани 1970, открили су страх владе да би се „непријатељски агенти“ могли сместити на Рокол ради шпијунирања тих тестова.
„Операција Рокол успешно завршена“
Брод Краљевске морнарице, HMS Vidal, стигао је до стене 15. септембра 1955, али је прошло још три дана док се јаки ветрови нису стишали да би хеликоптер могао да спусти тројицу маринаца на острво, заједно са Џејмсом Фишером, цивилним научником. Тамо су поставили Унион Џек и формално прогласили острвце британским. „Имао сам инструкцију Њеног Величанства да анектирам острво Рокол у њено име,“ рекао је командант Ричард Конел, капетан брода, новинару Би-Би-Сија Невилу Баркеру. „Послали смо сигнал Адмиралитету: ’Операција Рокол успешно завршена.’ Никада у животу нисам био тако радостан да пошаљем један сигнал.“
Фишеров задатак био је да сакупи узорке стена за Геолошко друштво Велике Британије. Утврђено је да је Рокол настао од остатака еродиралог вулкана, а гранит тамо је био „очигледно јединствен“. Годинама касније, геолози су у тим узорцима идентификовали нови минерал – базирит – који до тада нигде није био пронађен.
Од стратешког ослонца до извора рибе и нафте
Године 1955. анексија Рокола била је питање националне безбедности. Али већ за неколико деценија, влада је више бринула о обезбеђивању права на рибом богате воде око острва и могуће огромне резерве нафте на морском дну. Ирска, Исланд и Данска (у име Фарских острва) почели су да полажу право на та подручја. Желећи да учврсти власништво, британски парламент је 1972. изгласао формално укључивање Рокола у Уједињено Краљевство, као део Западних Острва Шкотске.
Међутим, ниједна друга држава није признала британско право. Додатни ударац уследио је 1982. када је ратификована Конвенција УН о морима, којом је практично онемогућено да сененасељене стене без економског живота користе као основ за територијалне захтеве. То је значило да власништво над Роколом више није одлучујуће у борби за нафтна права испод морског дна.
Активисти и авантуристи на Роколу
Патриотска жеља да се поново учврсти британско право на острвце навела је бившег војника САС-а Тома Меклина да 1985. године постави камп на Роколу. Провео је 40 дана и ноћи тамо, у настојању да докаже да камен може да поднесе људско становање, живећи у ономе што је описао као „дрвену кутију“, постајући први човек за кога се зна да је боравио на Роколу. „Када је Британија први пут анектирала острвце 1955, ниједна друга држава није била заинтересована,“ рекао је Меклин за Би-Би-Си. „Трајало је то 10, 20 година, а онда се појавила нафта и сви су одједном били заинтересовани.“
Меклин није био једини који је живео на Роколу ради политичке поруке. У јуну 1997, три активиста Гринписа слетела су хеликоптером и прогласила Рокол престоницом нове микро-нације – „Глобалне државе Вејвленд“ – као перформанс против владиних дозвола за експлоатацију у том региону. Гринпис је тврдио да жели да „позајми“ острвце док се не „ослободи претње развоја“, нудећи држављанство Вејвленда сваком ко пристане на њихову заклетву верности.
Извор: ББЦ
