Ђаво којег познајеш
Између погодбе за младост, крвавих ритуала и уговора који се потписује, фаустовске и демонске алузије у филму „Him“ нису баш суптилне, што је и сам Типинг видео као приповедачки алат.
„Постоји много референци. Можда и превише —“ зауставио се и насмејао. „Има их много. Али мислим да су све служиле емотивној путањи наших ликова и темама којима сам желео да се бавим.“
Типинг није једини који одустаје од суптилности у фаустовским причама, које често посежу за готово хумористичним књижевним досеткама.
У хорор-драми „Ђавољи адвокат“ из 1997. године, Ал Пачино игра Џона Милтона — адвоката, а не аутора „Изгубљеног раја“. А у нео-ноар трилеру „Анђеоско срце“ из 1987. године, са Робертом де Ниром и Микијем Рурком, Де Ниров Сатан се представља као „Луис Сајфре.“
„Чак је и твоје име шала из јефтиног романа“, подсмева се Рурков лик када схвати да је то игра речи на „Луцифер.“ „‘Мефистофелес’ је превелик залогај за Менхетн“, подругљиво му одговара Сајфре.
Порекло ђавоље понуде
Није сасвим јасно када се тачно појавила идеја да људи могу склопити погодбу са демонским силама, каже Џозеф Лејкук, професор религије који проучава сатанизам и веровање у демоне на Државном универзитету Тексаса.
Идеја да моћно натприродно биће може испуњавати жеље или помагати људима постоји у предисламским арапским традицијама, али већина западних приказа оваквих митова ослања се на хришћанску теологију.
„Људи и демони имају нешто што оном другом треба. Ми желимо моћ. Желимо контролу над природом. Демони то имају, а ми немамо. Али демони желе наше душе“, рекао је Лејкук. „Легенда о Фаусту је у суштини спремна да буде испричана оног тренутка када се појавила ова хришћанска демонологија.“
Један траг ка пореклу сатанистичког уговора налази се у Malleus Maleficarum („Маљ против вештица“), немачком католичком теолошком спису о демонологији из 15. века.
У њему је Божја моћ ограничила Сотонину, објашњава Лејкук. Али, „постоји рупа у систему. А та рупа је да ако демон склопи пакт с човеком, демон може да ради све оно што иначе не би могао.“
Овај период око реформације био је „златно доба“ за опседнутост, егзорцизам и лов на вештице у Европи, каже Лејкук, што је створило терен за настанак Фаустове легенде.
У 19. веку Јохан Волфганг фон Гете адаптирао је причу о Фаусту у дводельну трагедију, претварајући немачку легенду у књижевног гиганта који ће имати огроман утицај на западни свет, тврди Томпсон.
Она пореди Гетеов утицај на филм са делима Шекспира и причама попут „Шерлока Холмса“, које су такође непрестано препричаване. „Канонска дела књижевности на различитим језицима изнова се и изнова прилагођавају“, каже она.
Шта је у имену?
Наслов Типинговог филма очигледна је алузија на савремени спортски сленг.
Професионални спортисти попут Леброна Џејмса и Џоа Бароуa користе фразу „I’m Him“ (ја сам тај) да би изразили врхунски ниво величине. Појам G.O.A.T. — „greatest of all time“ (највећи свих времена) — такође је искоришћен у филму „Him“, што је згодна алузија имајући у виду да јарац (goat) понекад има демонске конотације.
Али Типинг неће рећи да ли наслов филма такође има и друго значење, јер се акроним „His Infernal Majesty“ („Његово Паклено Величанство“) повремено користи у поп култури као еуфемизам за Сотону.
„Позваћу се на Пети амандман“, насмејао се.
Извор: apnews.com
