антисрпски и антицрквени наратив
У савременом медијско-политичком простору обликовање наратива постаје моћније од саме чињенице. Појава да се патријарх српски Порфирије систематски приказује као „неодбрањив“ део је ширег процеса дискредитације Српске православне цркве (СПЦ) и српског националног идентитета. Тај наратив није неутралан; он је оружје у информативном рату чији циљ јесте да ослабљени ауторитет Цркве постане немоћан у одбрани народа и његове традиције.
У западним и домаћим либералним медијима доминантан је образац: СПЦ се приказује као реакционарна, назадна и политички пристрасна институција. Када се напади на Србе појачају – од прогона на Косову и Метохији, преко обесправљености у Црној Гори, до културне стигматизације у самој Србији – наратив се усмерава ка патријарху. Он се представља или као слаб и „неодбрањив“ или као компромисер који не заслужује ауторитет који има у народу. Тиме се постиже двоструки ефекат: народ губи поверење у врховног пастира, а непријатељски дискурс добија потврду да је СПЦ сама крива за сопствену угроженост.
Српска црква је један од последњих стубова отпора глобалистичком моделу у региону. Њено слабљење је услов за коначну интеграцију Балкана у евроатлантске структуре без отпора.
Политичке елите у Србији и региону теже да Цркву потчине претварајући је у декоративну фолклорну институцију. Када патријарх реагује на страдања народа, он се одмах проглашава „неодбрањивим“ а његове изјаве интерпретирају с једне стране као екстремистичке великосрпске а с друге стране као млаке и недовољно оштре – овим двоструким ударом Патријарх као лидер СПЦ се страној јавности приказује као рушитељ мира на Балкану, а домаћој јавности као недовољно добар пастир народа. Разапињањем Патријарха тежи се да му се завежу руке да и оно што може не чини.
Понављањем етикете „неодбрањив“ ствара се психолошки рефлекс у јавности: свака његова реч или ћутање унапред се вреднује као недовољно, слабо или погрешно.
Уместо аргументоване критике, јавни простор је преплављен етикетама које се механички понављају:
„Неодбрањив“ – кључна реч којом се обезвређује свака његова изјава или ћутање.
„Компромисер“ – наводно превише склон дијалогу, а заправо напад на православни етос саборности.
„Екумениста“ – употребљено као клевета, а не као чињеница његове пастирске дипломатске улоге.
„Политички патријарх“ – етикета којом га медији представљају као марионету власти или Запада.
„Популарни естрадни пастир“ – потцењивање његове духовне харизме кроз поређење са поп културом.
„Слаб вођа“ – формула којом се удара на саму институцију патријарха.
„Ћутолог“ – осмишљено да би се народ убедио како је његово стрпљење издаја.
„Вучићев човек“ – најчешћа политичка етикета, која Цркву покушава да идентификује као апарат државне пропаганде.
„Хрватски патријарх“ – подсмешљива, заједљива и злонамерна етикета којом се у јавности проблематизује његово прекодринско порекло и ранија служба у Загребу.
Све ове етикете делују синхронизовано: циљ није објективна анализа, већ психолошко сламање симбола јединства.
Православна традиција јасно учи да патријарх није политички вођа, већ литургијски и духовни центар јединства Цркве. У српској историји, од Светог Саве до данашњих дана, Црква је била спона народа са Христом и чувар идентитета. Представљање патријарха као „неодбрањивог“ заправо је покушај да се сама еклисиолошка функција патријарха оспори и релативизује.
Овај наратив има циљ да произведе апатију и конфузију међу верницима. Ако народ поверује да је његов пастир немоћан, губи се осећај саборности. Уместо колективне одбране и молитвеног јединства, ствара се клима индивидуализма и равнодушности. То је најефикасније оружје против заједнице – разрушити веру у сопствене пастире.
Ако се ситуација посматра „војнички“, СПЦ је кључни штаб српског духовног и културног бића. Дискредитација патријарха значи удар на командни центар. У рату, непријатељ прво гађа комуникационе чворове и генерале. Тако и у информативно-психолошком рату: патријарх се означава као „неодбрањив“ како би народ остао без ауторитета и без линије одбране. То је стратегија поткопавања морала, а не легитимна критика.
Наратив о „неодбрањивости“ патријарха Порфирија није спонтани плод јавног мњења, него циљано средство политичко-информативног рата против Српске православне цркве и српског народа. Академски и војнички аргументи показују да је сврха тог наратива – обесхрабрити народ, разрушити поверење у Цркву и тиме отворити простор за спољне и унутрашње притиске. Отуда је одбрана патријарха у овом контексту једнака одбрани саме Цркве и народа: не брани се личност, већ институција и континуитет историјског идентитета. Пошто је Црква одбрањива јер је чува сам Господ, самим тим и њен Патријарх је одбрањив, стога теза да је Патријарх неодбрањив нема упориште ни у Јеванђељу, ни у традицији и предању Цркве и чиста је пропаганда у сврси дефетизма.
извор: Angie Frangos
