„Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што сте као окречени гробови, који се споља виде лепи а унутра су пуни костију мртвачких и сваке нечистоте“
Ћутање пред руглом није мудрост. Ћутање пред хуљењем није смирење. Ћутање пред гажењем Патријарха Павла и Свете Цркве јесте саучесништво. Ћутање и покривање туђим ћутањем је лицемерје и кукавичлук.
У Зрењанину је постављена карикатура под маском „уметности“. Али тај „рад“ није ништа друго до нож у леђа светињи. Док једни стоје у реду за Свету Литургију, други стоје у реду да се подсмехну, да коментаришу, да аплаудирају цинизму. То је исто као да на Велику суботу одбијеш да уђеш у храм, али зато пристанеш да гледаш како се распиње Христос у позоришној представи.
Да ли је лицемерно ћутати у ова смутнаја времена?!
Ако ћутимо над карикатуром Патријарха Павла, сутра ћемо ћутати над карикатуром Христа.
Ако нам је лакше да се правимо „фини“, чекамо да видимо шта ће даље бити, него да станемо у одбрану светиње, онда смо већ у реду за духовну смрт.
Ко каже: „Није страшно, то је само уметност“, тај би сутра рекао и: „Није страшно, то је само књига, само икона, само крст.“
Српска православна црква је мета јер је једина тврђава која стоји. Када се све друго покори и продаше, остаје само Црква. Зато је ударајају подсмехом, јер се мржња кукавички храни смехом. Али ми знамо да је боље стајати у реду за причешће него у реду за коментарисање. Боље у реду за покајање, него у реду за подсмех.
Ко ћути над гажењем Патријарха Павла, већ је стао у ред – али не за Литургију, већ у ред за издају.
Ко хладно гледа како се подсмехом кидају одежде, већ је изабрао страну.
Нећемо да будемо статисти у њиховом карикатуралном позоришту. Ми смо војници Христови. Ми смо народ Патријарха Павла. Ми смо чланови Свете Цркве.
И као што је Павле говорио: „Будимо људи, иако смо Срби“ – али људи, а не карикатуре.
Енџи Френгос
