ТВОРАЦ СРЕБРА

– „Знам чиме се приватно бавиш и замолио бих те за једну консултацију“ – рече ми један мој знанац који живи у једној западној земљи..

– „Неће бити проблем, само ако знам“ – одговорих ја, и допуних – „Шта је у питању?“.

– „Један новчић, то јест лик који је на њему“ – рече ми он.. – „Ако знаш нешто о њему, био бих ти захвалан да ми напишеш“.

Да скратим, разговор се наставио, а ја добих неке податке. Мој познаник је за свог послодавца, једног прилично богатог пословног човјека, набављао некакве не много скупе сребрне новчиће, које је тај из хобија скупљао. И тада кад ми се јавио, набавио му је један о којем није знао шта да исприча. Пошто се радило о новчићу из касноантичког Ирана, надао се да ћу ја знати можда нешто више..

Сад, како ја нисам специјалиста за древну нумизматику, било ми је од бескрајне помоћи што је (будући да је куповина одрађена преко обичног сајта за те трансакције) већ било познато и какав је то новчић, и када и гдје је искован и у чије име. Он ми је све то навео и послао ми слику..

Али полако, да идемо редом – јер ова прича неће бити комплетна ако вам прво не испричам нешто о „наручиоцу новчића“..

Човјек о коме ћете чути – назваћу га овдје „господин О.Р.“, био је ДРУГАЧИЈИ од већине.

Међутим, он је у „свијету већине“ успио и постигао нешто што се у сленгу нашег доба назива „финансијска независност“ – оно лијепо и помало утопијско стање у којем имаш луксуз да више никада до краја живота ништа не радиш, јер си обезбиједио разне врсте прихода на основу којих можеш да живиш са свим подмиреним потребама..

Материјалним потребама наравно..

Нико му прије тога није рекао да тада знају да испливају и неке друге потребе, али да не ширим причу.

Ова прича – да будем начисто – није ништа тајно ни скривено, али је тек донекле у правом смислу аутентична. Онолико колико реално знам о њој, о човјеку и другим људима који се у њој помињу – толико је заиста и тачна. Остало сам додао попунивши рупе онако како сам сматрао да је највјероватније да се догодило, али сам углавном „исциједио суштину“ отприлике онако како се циједи уље из плодова маслине.

Како год, ви сами просудите колико ћете и да ли ћете ми вјеровати.

А сада се вратимо њему кога сам овдје навео само по иницијалима.

Није био посебно омиљен у друштву.

Чак ни у младости.

Колико знам и колико сам га могао разумјети (јер сам разговарао и са њим, и јер му матерњи језик није онај који ми говоримо), обично су га видјели као ОСОБЕЊАКА, тешко уклопивог у оно што обично зовемо „друштвеним обрасцима“ – то ја закључујем, на основу догађаја из његовог животописа који су ми познати.

Особењак.. Ето, чак су му то говорили – пола у шали а пола у збиљи – и његови најближи.

Бољело га је то, али је му је и несвјесно, поставило неумољиве границе.. Оне које може да постави – најчешће без свијести и воље – само родитељ, и још понеко ко из неког разлога заслужи посебно мјесто у нашем срцу, док смо још мали.

Дакле – „особењак“, иако не без друштвених вјештина – напротив, од малих ногу је научио да се снађе међу другом дјецом, да већ на први поглед уочи стереотипне ликове – ко је „А“, ко је „Б“ итд, у сваком друштву у које би ушао, и онда је готово инстинктивно пружао најбољи коктел онога што је датом друштву у датом тренутку требало..

Мада, није га то чинило срећним.. Сналажење међу стереотипним ликовима је доносило неку врсту сигурности, па чак и нечега што је мирисало на задовољство, али праву срећу – не. Уствари, он је тражио нешто ПОСЕБНО у гомили стереотипа, не по сваку цијену другачије него баш аутентично – нешто са СВОЈОМ причом и ликом.. Нешто што личи на неки праузор можда, неки „пра-лик“ са својим индивидуалним „украсима“ – е, ТО је тражио, чак и у далеком добу дјетињства, када те своје потраге није био ни свјестан..

Да ли од рођења, или од неке незгодне повреде у дјетињству (то већ не знам), тек – имао је један не много изражен али ипак видљив ожиљак на врату.

И не треба посебно помињати да му је и ово био фактор да се осјећа „другачијим“, нажалост не на онај љепши и позитиван начин..

Веома рано је схватио да га не занима много оно што је привлачило другу дјецу. Лопта и неке друге игре биле су му стране.

Више је волио да зарони у читање – испрва је гутао бајке и приче о разним херојима и владарима, а касније и реалне приче, најчешће о далекој историји.

А укапирао је брзо и да такве приче већину дјеце, касније младих и још касније средовјечних људи не интересују много; као да је сваки човјеков узраст имао неке теме које су се, готово агресивно истицале у први план, замагљујући поглед већини људи према темама које је он, неким чудом, сасвим јасно видио, као да гледа на мјесечев круг боје сребра који се назире иза облака и, док је већина видјела облаке, он је гледао иза њих и видио диск сребрне боје..

И као што рекосмо – није због тога био срећан, напротив – ЖЕЛИО ЈЕ да га прихвате али су његове особине прије изазивале чуђење, а дјеца која се нечему чуде лако могу бити, како задивљена, тако и сурова.. Њега је нажалост, сувише често западало ово друго па је од малена развио вјештине које су му помагале да „преживи“ – некада камуфлажом, а некада прилагођавањем.

Али оног правог себе није могао затрпати..

А није то ни покушавао – некако је инстинктивно слутио да је тај „прави он“ заправо нешто бескрајно вриједно, нешто што заслужује да се чува као тајни врт усред себе, па је тако чинио и он. И у тај врт није пуштао било кога.

А интересантно – неке људе у којима би наслутио оно „посебно“ и „своје“ – оно што наведох да је тражио – пуштао је у тај свој унутрашњи врт лако и брзо..

Прошло је много година од тих дјетињих сазнања, а он је у међувремену избрусио своје вјештине сналажења, као и вјештину да то сналажење уновчи. Постао је веома добростојећи бизнисмен који је већину онога што је имао створио радећи ненаметљиво и тихо, са веома мало сарадника са којима је имао однос ограничен заједничким интересима и његовом способношћу да другима постави границе до којих ће их пустити у свој интимни свијет.

Гледајући га споља, неки су о њему мислили као о „среброљупцу“, и чак су му пришивали тај „надимак“. И он сам је био тога свјестан. Међутим, то му је истовремено било и збуњујуће, наиме – из неког разлога он је заиста ВОЛИО сребро.

Али није га волио у оном стереотипном значењу гомилања богатства, већ га је волио на неки чудан начин, више него злато.

Знао је то о себи, иако није умио да објасни зашто је то тако.

Након одласка жене са којом се није остварио као родитељ, спас на срећу није нашао у алкохолу или нечему још горем.

Он се окренуо КОЛЕКЦИОНАРСТВУ и то је постала његова, не толико штетна страст.

Питате ли се шта је сакупљао?

– Па какав би он „среброљубац“ био да то нису били СРЕБРЊАЦИ?! И какав био он љубитељ историјских прича био да то нису били сребрњаци са ликовима далеких владара, неких далеких земаља и далеких времена, изблиједјелих ликова и ишчезлих успомена?!

– Ето, такве сребрњаке је сакупљао. Некада мање, некада више скупе, али у сваком случају комадиће историје, сребрне предмете који су као сребрни мјесец пројездили временима и упамтили толико много тога што се данас може замишљати, али не и одгонетнути..

То сакупљање је постао његов практични „линк“, његов контакт – како са историјом о којој је могао маштати, тако и са самим собом из неких давних дана. Колекционарство је – усуђујем се да закључим – постало његово одмориште и извор некаквог задовољства у времену празнине након што је постигао своје материјалне циљеве..

И сада, послије много година – држао је у рукама један сребрни круг..

Није то био мјесец него мали сребрни новчић..

Према подацима које је дао продавац – то није било ништа исувише посебно ни скупо – радило се о СРЕБРНОЈ ДРАХМИ, кованој у сасанидском Ирану почетком V вијека Христове ере, са ликом и у име Краља краљева Ирана и не-Ирана, по имену ЈАЗДАГИРДА („од светих створеног“), и то првог који је носио ово име у својој династији. Та драхма је личила управо на ову коју видите на слици и коштала га је (у новцу) реда величина 150-200 долара.

Ја укратко објасних мом познанику да је овај Јаздагирд владао Ираном у периоду између 399. и 420. године, да је био изузетно поштован и угледан владар, велики пријатељ хришћана, посвећен миру и добрим дјелима, и човјек који је у мистериозним околностима – неспојивим са званичним наративом о његовој смрти, напустио овај свијет можда и као мученик на милиметар од тога да спозна Христа, можда убијен баш да Му не би пришао. Испричао сам му и како се то десило..

Међутим – нећемо сада о овоме, важније је нешто друго.

Причајући ово, поглед ми паде на фотографију сребрне драхме и ја примијетих интересантан облик, као огреботину која се видјела на плитком рељефу – тачно на Јаздагирдовом врату. А кроз разговор сазнадох да и наручилац ове драхме, чудним сплетом околности или случајности – има СЛИЧАН ОЖИЉАК, баш онај који сам већ поменуо.

Човјек који има неку физичку или другу карактеристику које је свјестан као нечега негативног, примјећиваће ту карактеристику око себе – или њу саму, или нешто што подсјећа на њу, и гдје је има и гдје је нема. Зато није никакво чудо што је господин О.Р. чим је, разгледајући понуде које му је нашао мој познаник, бацио поглед на овај новчић, одмах примијетио ову „ореботину“ и затражио је да је купи.

Као што рекох – сребрна Јаздагирдова драхма није уопште ни била скупа, јер је та „огреботина“ била протумачена као траг времена, као оштећење које по правилима тржишта античких новчића СНИЖАВА цијену. Али за господина О.Р. то није било тако – он је древне кованице посматрао као путнике и госте, доспјеле њему као домаћину, након дугог путовања кроз вријеме и небројених искустава и догађаја којима су посвједочили.. Уз то, „ожиљак“ на сребрној драхми га је сигурно подсјетио и на њега самог, па ју је наручио.

Стигла му је у руке једне вечери, и он је изашао можда баш на своју пространу терасу у пентхаусу на једном високом спрату, и бацио на њу први поглед држећи је у рукама док се над њим бијелило сребро пуног мјесеца.. Можда је тако било, ко зна, али била би реално лијепа слика да је тако било.

Но, гледајући сребрну Јаздагирдову драхму, нехотице је дотакао свој блиједи ожиљак на врату, док је мој познаник набрајао – „..искована је почетком V вијека у једној од званичних царских ковница у граду Горгану у сјеверном Ирану, и то може да се види по запису скраћеницом на њиховом писму, бла, бла бла..“

А ја, копајући по наслијеђу древног Ирана, набасао сам и на ову причу која се тиче управо Јаздагирда I, и која на чудесан начин може да премости времена и на благу свјетлост попут мјесечеве, извуче оно што је било одавно ишчезло..

Наиме, једном у вријеме своје владавине Ираном, моћни а добри Краљ краљева кога су његови поданици семитског поријекла који су говорили арамејским језиком, називали „Рамаштрас Издикерти“ („Најмирољубивији Јаздагирд“), походио је управо град Горган на сјеверу, прошавши високи планински вијенац Елбурз и спустивши се у питома крајишта на јужним обалама Каспијског мора.

Читав град Горган изашао је да поздрави свог владара. И старо и младо, и богато и сиромашно.

Пред владарем се поносно вијорила царска застава, а он сам блистао је попут птице Симурга у злату и драгуљима. Клицали су му, желећи му многе године у благослову и изобиљу, а он им је отпоздрављао достојанствено подигнутом руком. Око њега је јахала његова лична гарда у блиставим оклопима а око њих специјалне слуге које су маси бацале – сребрне драхме са владаревим ликом.

Градски гувернер га је увео у градску палату у којој је све било припремљено за свечани доручак. Слично како би било и данас, ту су били постројени сви градски достојници осим једнога – недостајао је хришћански епископ, челник мале хришћанске заједнице у Горгану.. Неке вјечито будне очи из свите то одмах примијетише и шапатом дојавише владару.

Наравно, то је одмах примијетио и гувернер.

Прође нешто времена, а епископ се појави.

Владар га одмах угледа, а тај поглед ухвати гувернер.

Не покушавши да се нечујно угура у масу угледника и тако маскира своје кашњење, епископ стаде и поклони се пред владарем.

Како је било по обичају, гувернер изговори епископово име и титулу да би га представио господару, а затим га – тобоже забринуто упита – „Ниси изашао да дочекаш Краља краљева, миљеника богова и сина светих? Унио си ми немир у срце, јеси ли добро? Да није нека велика невоља кад нам се ниси придружио?“ – а владар је са занимањем слушао како ће се разговор водити.

– „Био сам у нашем храму, часни гувернеру. Служили смо Божју службу“ – одговори му епископ.

– „Да ли си јео од Тијела и Крви свог Бога?“ – упита гувернер.

– „Јесам, часни гувернеру“ – рече епископ.

– „Онда сасвим сигурно ниси гладан, а биће пригодно да Његово Свето Величанство забавиш неком бесједом, док буде трајао објед, ако је то по његовој светој вољи“ – рече гувернер и погледа владара.

Јаздагирд благо климну главом у знак одобравања.

Епископ се тада још једном поклони и отпоче бесједу..

Казивао им је о стварању свијета, дан по дан, све до шестог дана када је створен први човјек.. А тада – да ли је то епископ намјерно нагласио, или је један детаљ сам од себе наглашено одјекнуо у владаревом уму, тек – Јаздагирд подиже руку, и епископ стаде.. Наравно, ућутала се и цијела велика сала чекајући шта ће владар рећи.

– „Кажеш да је Бог створио човјека по свом лику?“ – упита Јаздагирд.

– „Тако је, Величанство“ – одговори епископ.

– „Зашто онда сви људи који живе на свијету, нису исти? И још, зашто постоје лијепи и ружни, умни и безумни, добри и неваљали? Зашто постоји толико много злих?“ – упита владар и додаде, накратко погледавши у гувернера – „Зашто тако мало људи на овом свијету, заиста личи на свог творца?“..

Епископ одговори – „Због тога, Величанство, што је човјек попут сребра у руднику – сјај му је умрљан нечистоћом од земље, и спојен је са тим нечистоћама толико да он сам не зна гдје се завршава он, а гдје почињу оне“.

– „Може ли се та нечистоћа спрати?“ – упита даље Јаздагирд.

– „Може, Величанство“ – одговори епископ, а затим рече – „Био је један велики пророк, именом Малахија. Рекао је – ‘И сјешће као Онај који ЛИЈЕ И ЧИСТИ СРЕБРО, очистиће синове Левијеве и претопиће их као злато и сребро, и они ће приносити Господу приносе у правди’ – човјекову нечистоћу спира Бог, не водом него огњем, онако како се од својих нечистоћа чисти сребро. Човјека чисти Бог, кроз муку и огањ“ – закључи епископ.

– „И у нашој вјери, вјери у Господа Мудрости – Ахура Мазду, ми поштујемо свети огањ и вјерујемо да нас он прочишћава, као и да наш прави лик, наш „фраваши“, који нас чека на небу, ликом подсјећа на Господа Мудрости“ – рече Јаздагирд.

На те владареве ријечи салом прође уздах дивљења, а владар дотаче груди десном шаком и благо се наклони – то је био знак допуштења епископу да одступи, а епископ се наклони и подиже десну руку са савијеним кажипрстом – што је у Ирану тог времена био знак дубоког поштовања према владару – и удаљи се.

Овај „говор тијела“ је значио да је владар задовољан одговором и да уједно жели да се овај скуп настави у неком другачијем правцу.

Гувернер одахну..

Но Јаздагирду су епископове ријечи одјекивале у уму – човјек и сребро?! Пречишћавање на исти начин?! Кроз ватру?

И још, колико је реални човјек овог свијета удаљен од свог „идеалног двојника“, свог фравашија, без почасти и титула – и да ли ће моћи да се, запрљан злом овог свијета, споји са својим фравашијем након смрти, ако још за живота не буде – очишћен?

И, како је био човјек који је – данашњим језиком речено – волио да се лично увјери или разувјери у нешто што би га заинтригирало, он једва видљивим покретом главе позва к себи једног свог вјерног слугу. Био је то црн човјек, Етиопљанин, евнух из његовог најближег окружења.

Наредио му је да у тајности организује владару посјету великој ковници новца у Горгану.

Разабравши вољу свог господара, Етиопљанин се одмах удаљи из главне сале. Ови покрети наравно нису промакли гувернеру и он за Етиопљанином посла свог најповјерљивијег човјека.

Ово је заправо био нормалан начин комуникације – Етиопљанин је управо и очекивао да ће гувернеров најповјерљивији човјек поћи за њим и они се сретоше.

Гувернеров повјереник се дубоко поклони пред Етиопљанином а овај му рече – „Од светих створени Краљ краљева жели да одмах посјети своју велику ковницу у Горгану. Али, мора је посјетити маскиран у обичног достојанственика а не као владар. Посјета мора бити одмах“.

На те ријечи, гувернеров повјереник се умири – то није био тежак захтјев – дубоко се поклони и рече да ће све бити спремно послије доручка, а затим оде да то саопшти и гувернеру.

Недуго затим, у једном тренутку у сали – прво се покрену група владаревих пратилаца а на то као један са својих столица устадоше сви присутни гости и гувернер. Тек затим устаде и владар, а објави се да ће се Његово Свето Величанство сада повући на одмор послије доручка.. Сви га дубоким наклоном испратише док је излазио из сале..

Нико осим гувернера и његовог повјереника није знао да је владар недуго након тога изјахао са малом групом пратилаца, на сасвим другачијим коњима и у другачијим одијелима, у правцу велике ковнице.

Галопирајући подигоше облак прашине а она засу неку жену са марамом и дјететом у наручју док је стајала поред неке чесме на улици у граду.

Не задржавајући се нигдје, убрзо дојахаше до велике ковнице..

Када стигоше, на улазу их је дочекао сам управник ковнице, дрхтећи као прут. Поглед му је шарао по придошлицама јер је покушавао да распозна ко је међу њима владар, желећи да му се поклони, али то никако није успијевао.

На то му се, кршећи неписани протокол, обрати сам Јаздагирд, у благом маниру по којем је остао упамћен – „Добри господине, не тражи онога коме ћеш се поклонити јер ти га нећемо показати, али знај да је међу нама. Долазимо ти у миру и добру. Само нас одведи до твојих мајстора који пречишћавају сребро и твоја доброта ће бити награђена“.

Управник се на те ријечи мало умири и уведе их у велику ковницу.

Убрзо дођоше до радионице за пречишћавање у којој је са страшћу правог посвећеника и заљубљеника у свој посао радио главни, велики мајстор, обилазећи себи потчињене мајсторе.

У том тренутку, не чекајући да управник ковнице позове великог мајстора, великом мајстору приђе сам Јаздагирд, и нико се не усуди да за њим крене.

– „Кажу да је тешко пречистити сребро.. Је ли то истина, поштовани мајсторе?“ – Јаздагирд упита главног мајстора. Овај, помало изненађен посјетом, али угледавши позади управника ковнице схвати без ријечи да је у питању неки важан гост, па стаде да му одговори. Мада, није то био једини разлог мајсторове „благоглагољивости“, никако! Мајстор је лично, на неки чудан начин ВОЛИО сребро, волио је да га држи и да на њему ради, и као што то обично бива – волио је и да прича о ономе што воли.

– „Истина је, часни господине. Сребро је тежак материјал за рад. Када се пронађе у земљи, срасло је са многим нечистоћама и није га лако очистити“ – рече мајстор.

– „Покажи ми како то радиш“ – рече Јаздагирд, а мајстор га доведе до мјеста за рад, сједе на мјесто које му уступи један од других мајстора, и поче лагано да ставља нечисто сребро у пламен пећи за пречишћавање, и да га извлачи из ње, држећи га чврсто и не скрећући поглед са њега.

Јаздагирд га је гледао, са искреним занимањем. Осјећао је да пред њим сједи и ради умјетник који је на неки начин био ТВОРАЦ сребра, јер без њега и њему сличних мајстора, никада ниједан грумен сребра не би могао засијати на овом свијету..

– „Сребро је сплетено са много прљавштине, часни господине. Нема другог начина да се од ње прочисти него кроз огањ. Прљавштина мора да изгори, да би сребро остало чисто“ – објашњавао је главни мајстор.

– „Шта је у томе тешко?“ – упита владар.

– „Тешко је то што врелина пећи мора бити огромна, али то није оно најтеже. Најтеже је што је прљавштина толико срасла са сребром, а температура толико висока, да с прљавштином лако може да буде уништено и само сребро“ – рече мајстор.

– „Како је онда спашаваш сребро док уништаваш прљавштину?“ – упита Јаздагирд.

– „Када сребро постигне праву температуру и прљавштина почне да гори, држим га у огњу тек толико колико треба да га очистим, и чим прљавштина изгори, ја га извлачим вани“ одговори мајстор. „Ако га будем држао прекратко, сребро ће остати прљаво. Ако га будем држао чак и пар тренутака предуго, уништићу сребро.. Сребро гори, часни господине, скоро да осјећам како се мучи у мојим рукама. Оно не зна зашто га жарим, као што ни док је у њедрима земље, оно не зна како сјајно може бити. И не зна да га је његов Мудри творац створио управо да би било очишћено и постало сјајно.. Сребро, добри господине, све то не зна, али ЈА знам“.

Јаздагирд се помакну један корак, искрено задивљен мајсторовом вјештином и одговорима. Колико мудрости се крило у том човјеку! А велики мајстор је сада одговарао већ потпуно лежерно, као да разговара са неким својим колегом; биће да је помогло и то што је сјео да ради са сребром, а радећи оно што воли и причајући о томе, велики мајстор се по аутоматици опустио.. А и самом Јаздагирду је пријао овај начин разговора гдје су, пред жареним сребром разговарала два човјека, као два фравашија без својих титула и почасти, без својих радости и мука, пра-лик са пра-ликом..

„А како знаш, часни мајсторе, у којем тренутку је у ватри изгорјела сва прљавштина? Како знаш када си као творац, створио чисто сребро?“ – упита га владар, неспреман за одговор који ће добити..

– „То је ЛАКО, часни господине“ одговори му „творац сребра“ и настави „Знам када је нечистоћа сагорјела а сребро се очистило, у тренутку када у одразу са тог сребра МОГУ ДА УГЛЕДАМ СВОЈ ЛИК!“.

Схвативши шта је управо чуо, задивљени Јаздагирд се без ријечи удаљи, а велики мајстор у тишини настави да жари сребро..

Чудесни метал који се пречишћава исто као човјек, у његовим рукама се жарио у патњи док је нестајала сва његова нечистоћа, а велики мајстор га је нетремице посматрао стрпљиво чекајући да на металу угледа свој лик..

Помало узнемирен јер није чуо о чему је необични посјетилац разговарао са његовим главним мајстором у радионици за пречишћавање сребра, управник велике ковнице у Горгану је једва дочекао да својим гостима покаже радионице за израду златних динара. Са чуђењем је примијетио да истог оног посјетиоца који му се на дочеку обратио, злато као да није интересовало.. Прошли су га ледени трнци на помисао да би то могао бити сам Јаздагирд али му ни на памет није пало да то упита.

На посљетку, истом том необичном посјетиоцу умјесто златних динара са владаревим ликом, поглед привукоше свјеже исковане СРЕБРНЕ ДРАХМЕ које су чекале свој ред да буду пуштене у редован оптицај. Управнику ковнице би веома чудно што их је посјетилац узео у руке не покушавши да им измјери тежину. Не, само је држао неколико драхми у рукама и гледао лик владара Ирана и не-Ирана који се бјеласао на њима; крајичком ока, управник је покушавао да погоди да ли се и колико профил овог странца слаже са профилом владара на кованици.. Да ли је то он?

– „Шта је ово, часни управниче?“ – посјетилац прекиде неколико тренутака тишине и упита управника ковнице, показујући на чудан зарез на једној драхми, какав није постојао на осталима. Личио је на мали, водораван ожиљак на врату Краља краљева.

– „То је грешка, многопоштовани господине“ гутајући кнедлу одговори управник, сада већ сигуран да стоји пред самим Краљем краљева „Сребро је тежак материјал за обраду и понекад се – мада у овој ковници веома веома ријетко дешавају такве грешке. Нема грешке у тежини кованице, њена вриједност у сребру је тачна, али ово је само грешка у изливању. Даћемо да се претопи, часни господине и изради нова, без грешке“.

– „Немојте“ – рече Јаздагирд и упита – „ако је не желите, да ли бисте је дали нама?“

Управник велике ковнице, препознавши у тону свог саговорника дубок и природан звук ауторитета, сада већ сигуран да пред собом види самог владара, а уплашен оваквим наоко трик-питањем, одговори „Пречасни господине, радо бих то учинио, али ово нису моје драхме нити моје сребро. Све ове кованице власништво су његовог Светог Величанства, Краља краљева Јаздагирда нека је вјечан и благословен, као што њему припада и велика ковница“.

Јаздагирд затим пружи руку управнику. У руци му се налазила једна сребрна драхма са његовим ликом. „Часни управниче, узмите умјесто ње ову драхму. Господ Мудрости нека је свједок да се Краљ краљева неће наљутити на вашу вјерност и предусретљивост“.

Управник се наклони, узе драхму из владареве руке, а у владаревој руци остаде драхма „са ожиљком“.

Изјахавши из велике ковнице и јездећи кроз град Горган, владар заустави коња крај неке чесме и пред зачуђеним погледима своје пратње, даде „драхму са ожиљком“ некој жени у марами која је носила некакво дјетенце у наручју. Она му се захвали, благо се наклонивши, а владарев поглед паде на смотуљак који се мигољио у њеним рукама.. Из смотуљка га на тренутак погледаше једне свијетле очи и господар Ирана и не-Ирана му се благо осмијехну.

Одјахавши, осјетио је не жар, већ само некакву топлину у грудима.

Није могао ни да види ни да зна да се дјетенце у мајчином наручју игра са малом сребрном драхмом гледајући у његов лик у сребру, не испуштајући је ни за тренутак из руку.

Држећи је, као Творац сребра..