Марко Миљанов Поповић (1833–1901), војвода из Куча, књижевник и јунак, остао је у српској историји као живи бедем части. Његов живот није био пука племенска борба, већ непрестано сведочење српског имена, језика и вере у Црној Гори. Када је умро у Игалу, Краљ Никола је наредио да се капела на Цетињу закључа и да нико не сме да му ода почаст. Али народ није ћутао – устао је Симон Иванов Вукчевић, подигао Љешански батаљон, и поворка жена, деце и стараца, корачајући до Царева Лаза, показала је да је војвода Марко више од човека: он је завет.
Марко је сам себе исповедао као Србина. У „Примјерима чојства и јунаштва“ није оставио само књигу поука, већ јеванђеље народне етике. Његова знаменита реченица — „Јунаштво је када себе браним од другога, чојство је када другога браним од себе“ — постала је морална заповест српског народа. У тој мисли сабрана је суштина православља: христолика љубав и жртва, одрицање од нагона освете ради закона савести. Марково православље није било ни књишко, ни академско; било је живо, уписано у свако дело. „Вјера без дјела је мртва“ — то је он доказивао мачем, а потом пером.
Када брани свештеника од поруге, када чува достојанство Цркве, Марко у ствари брани темељ српског идентитета. „Не дам да се поп руга. Док сам жив, поп ће бити поштоват“ — тим речима он подиже зид око светиње, знајући да где нема Цркве, нема ни народа. Његово српство није било реч у празно, него завет у крви и пера: борба за слободу и образ, али увек са свешћу да је част изнад живота.
У 51. години научио је да пише, не ради себе, већ ради народа: „Описменио сам се да бих записао што ваља да се зна.“ То је био чин уздизања изнад ратничке славе — прихватање нове борбе: борбе за памћење и морал. Мач је положио, али је перо постало ново оружје. Његове поуке нису празна философија, већ војнички кодекс:
Не убиј, ако није ради правде.
Не освети се, ако можеш праштати.
Не срамоти слабијег, него га заштити.
Не живи за себе, него за другог.
Симон Вукчевићев пиштољ, који се и данас чува у музеју, није само реликвија, већ симбол тог отпора власти која је хтела да понизи Марка, а сатрла је сама себе пред народом. Народ је доказао да је војвода више од титуле: он је био жива снага српске слободе.
Зато Марко Миљанов остаје у историји као светитељ народне етике, без канонског ореола, али са ореолом части. Његов завет је јасан: српска слобода није могућа без чојства и јединства. Онај ко то заборави, предаје се туђину. Онај ко то памти, живи у Божијој светлости.
Марко Миљанов — војвода и књижевник, али пре свега Србин који је својим животом написао Јеванђеље без слова, а пуно Божије светлости.
Марко Миљанов остаје у историји као светитељ народне етике – без канонског ореола, али са ореолом части. Његов завет је јасан: српска слобода није могућа без чојства и јединства.
Онај ко заборави тај завет, предаје се туђину. Онај ко га памти, живи у Божијој светлости.
И зато стих: „Ти си мога, ти си хтио, када други није смио…“ није само успомена, већ заклетва. То је оружје и завет – сведочанство да народ памти, да част остаје највише оружје, а чојство најјача одбрана српског бића.
