Марко Миљанов Поповић (1833–1901), војвода из Куча, књижевник и јунак, ушао је у историју као живи бедем српске части. Његов пут није био пука племенска борба, већ непрестано сведочење српског имена, језика и вере у Црној Гори.
Када је 2. фебруара 1901. године умро у Игалу, Краљ Никола је наредио да се капела на Цетињу затвори и да нико не сме да му ода почаст. Али историја се не уписује у царске указе него у срце народа. Народ није ћутао. Тада устаје Симон Иванов Вукчевић, диже Љешански батаљон, шаље „абер“ кроз сва села, и народ – војно способни, жене, деца и старци – креће у поворци. На Царевом лазу заплакали су и испратили војводу до Ситнице.
Тада је изговорен аманет који је постао више од стиха:
„Ти си мога, ти си хтио, када други није смио, нашег војводу си лично код Царева Лаза срио, залелекао као брата и до Ситнице испратио.“
То није било само опело; то је био проглас части. Народ је тиме рекао да војвода Марко није припадао двору, већ њему – као симбол српске слободе, непоткупљивости и чојства.
Марко је у „Примјерима чојства и јунаштва“ оставио више од књиге: оставио је јеванђеље народне етике. Његова реченица — „Јунаштво је када себе браним од другога, чојство је када другога браним од себе“ — постала је морална заповест Србина. У њој је сабрана суштина православља: Христово смирење, жртвена љубав, одрицање од нагона освете ради закона савести.
Миљанов није био теолог у књигама, али је био практичар Јеванђеља. „Вјера без дјела је мртва“ (Јак. 2, 17) – то је он живео. Бранио је слабијег, праштао непријатељу, чувао достојанство Цркве. Када је рекао: „Не дам да се поп руга. Док сам жив, поп ће бити поштоват“, он је у ствари бранио саму српску душу, јер где нема Цркве – нема ни народа.
У педесет првој години научио је да пише. Није то учинио ради себе, већ ради народа: „Описменио сам се да бих записао што ваља да се зна.“ Мач је положио, али је перо постало ново оружје. Његове поуке нису биле празна философија, већ војнички кодекс:
Не убиј, ако није ради правде.
Не освети се, ако можеш праштати.
Не срамоти слабијег, него га заштити.
Не живи за себе, него за другог.
Тако је његов живот постао сведочанство – једно Јеванђеље без слова, али пуно Божије светлости.
Симон Вукчевићев пиштољ, који се и данас чува у музеју, није пука реликвија, већ симбол отпора власти која је хтела да понизи Марка, а понизила је саму себе пред народом. Народ је доказао да је војвода више од титуле: он је био жива снага српске слободе и образа.
