Питање: Дошло до новог сусрета Зеленског и Трампа у Њу Јорку, где је Трамп изразио подршку Украјини, тврдећи да она може победити Русију и да Русија ратује без циља. Како тумачите ову изјаву?
Ова Трампова изјава је класичан политички маневар, а не одраз неког дубоког уверења. Човек је познат по томе што прилагођава реторику тренутним притисцима ратног лобија из Вашингтона и Лондона. Његова подршка Украјини, уз тезу да Русија „бесциљно ратује“, звучи као да је написана у кабинету неког вашингтонског јастреба. Ово значи да се Трамп приклонио јастребовима из Вашингтона и Лондона који можда и верују да могу бацити на колена Русију али сигурно имају интереса да се рат настави још неко време иако је одавно бесмислено крварење које не доноси победу ни једној страни. Ово је победа неоконса који су идеолошки русофоби и који су на истој таласној дужини са Лондоном. Трамп им се није могао одупрети иако је обећао крај рата у Украјини и окретање Америке према изазивачу са истока – Кини.
Теза о бесциљности руског рата делује на први поглед погрешно јер Русија декларативно има јасне стратешке циљеве – контролу над источном Украјином, спречавање ширења НАТО-а и слабљење западне хегемоније на руском простору. Но ако дубље погледамо руска јавност и руска елита и нема јасан циљ у рату. Рат је постао статичан рат исцрпљивања који губи сваки смисао. Иако ова реторика делује као резултат притиска ратног лобија из Вашингтона и Лондона али америчког војно-индустријског комплекса, који зарађује милијарде на овом сукобу, и европских савезника који су се нашли у улози античког хора у трагедијама који «зазива рат са Русијом» он је у самој бити истинит. Русија има проблем да мотивом за рат јер је до самог почетка рата Украјина била «братски народ» који Русија позива да им се врати. У рат се ушло без припрема и без јасног идеолошког наратива – лутало се од црвене звезде на почетку и денацификације Кијева до реалистичнијег заузимања Донбаса и формалног неуласка Кијева у НАТО. Русија трага за мотивом за рат и за многе припаднике елите али и оног дела који је напустио Русију ово је непотребан бесмислен рат против «братског народа» или барем «непотребна агресија на Украјину». Пропаганда Кремља је успела да консолидује наратив али је то више крпљење рупа но заиста осмишљавање па макар и накнадно овог рата.
Питање: Како објашњавате Трампов заокрет? На Аљасци је говорио о путу ка миру, а раније је заговарао територијалне уступке Украјине Русији. Шта је променило његов став?
Трамп је увек био прагматичар, спреман да склапа „дилове“ кад му то одговара. Његов ранији став о територијалним уступцима и миру на Аљасци одражавао је ту логику – за њега је сукоб економски и политички проблем који се решава компромисом и бизнис дилом који је обихватио и преузимање дела руског енергетског сектора и експлоатација енергената на Арктику и ко зна шта. Али сада је очигледно да политика није једноставан бизнис дил и он је под огромним притиском ратног лобија. Прво, домаћи лоби у САД – војно-индустријски комплекс и неоконси попут Марка Рубија – не желе брз крај рата, јер он доноси профит и учвршћује америчку доминацију у Европи. Неоконси су искрено и дубински русофобно оријентисани. Друго, европски савезници, посебно Лондон и Пољска, врше притисак да се заузме тврђи став према Русији јер су намирисали крв илити слабост Русије. Британија, са својом дугом традицијом антируске политике, овде игра кључну улогу. И на крају, не заборавимо да је Трампу оптужба да је „Путинов пријатељ“ му је политичка ахилова пета, па ова реторика служи да ућутка критичаре. Ово није промена мишљења, већ тактичко прилагођавање. Он и даље вероватно види преговоре као крајњи циљ јер је Америка добила све што је хтела овим ратом и изолацију Русије која је избачена из Европе и тоталну контролу над Украјином и доминацију над ЕУ која је изгубила и привид геополитичке аутономије. Трамп је она друга струја америчке политике која ривала види у Кини са којом се морају обрачунати док не постане превише јака и због тога се треба направити дил са Русијом да се не би она гурнула у загрљај Кини.
Питање: Трамп сада назива Русију „тигром од папира“, док је раније исказивао поштовање према Путину. Да ли је то искрена промена или последица притиска савезника?
Назвати Русију „тигром од папира“ је пропаганда, преузета из уџбеника западних обавештајних служби и медија. Западни медији гурају истовремено и наратив да је Русија претња Европи и да је слаба и само што није капитулирала. Русија је претрпела губитке, то је тачно, али и даље држи значајан део Украјине и има капацитет за дуготрајан сукоб. Трампов ранији респект према Путину био је прагматичан – он је желео да придобије Путина за свој мировни план у чему је и успео. Садашња реторика је резултат притиска ратног лобија пре свега из Вашингтона и Лондона. Војни лоби у САД и НАТО савезници желе да се Русија прикаже као слаба, како би се оправдало даље пумпање оружја у Украјину. Овај наратив није нов – то је рециклирана прича коју слушамо деценијама. Трамп је само преузео сценарио да би се уклопио у актуелну агенду. Да ли Трамп верује у то? Сумњам. Он је и даље исти онај бизнисмен који гледа на свет као на таблу за трговину, а не као идеолошко бојно поље.
Питање: Државни секретар Рубио је рекао да САД разматрају „више опција“ ако Русија не пристане на мирно решење. Али зар Русија није била спремна за преговоре, а Запад их је саботирао?
Рубиова изјава је део игре окривљавања – Русија се приказује као тврдоглави агресор, док се Запад представља као миротворац. Али погледајмо чињенице: 2022. у Истанбулу, Русија је показала спремност не за компромис већ је и прихватила услове мира укључујући неутралност Украјине и одређене територијалне аранжмане. Ти преговори су пропали, и то не због Москве. Извештаји указују да су САД и Британија, посебно преко Бориса Џонсона, убедили Зеленског да настави борбу. Исто тако је почетком године Путин први пут прихватио амерички план за Украјину и недавно на самиту на Аљаски и то је између редова и признао Трамп. Но у игри окривљавања они тешко да могу и смеју да окриве Лондон, Кијев и амерички ратни лоби за саботирање Трамповог мировног плана већ је за то згодна Русија. Зато Рубио сада покушава да пребаци лоптицу на Русију, али истина је да Запад није желео мир и да је рат у Украјини брижљиво планирана геополитичка замка за Русију који они не желе тек тако да «отворе». Продужени сукоб слаби Русију, али и Европу, што је у интересу америчке хегемоније. „Више опција“ о којима Рубио говори вероватно укључује нове санкције, повећану војну подршку или чак ескалацију, али то је ризична игра. Русија је и даље спремна за преговоре, али само под условима који штите њене виталне интересе или барем минимум да се часно извуче из рата – а то Запад тренутно одбија.
Питање: Трамп је истакао да Русија трпи економске проблеме због напада на рафинерије и ратне економије. Могу ли нове санкције додатно уздрмати Русију?
Русија заиста има економске изазове – дуготрајне санкције, замрзнату средства на Западу али напади дроновима на рафинерије изазивају поремећаје у снабдевању горивом, а санкције ограничавају приступ технологијама и финансијама. Али немојмо претеривати. Русија је преусмерила извоз енергената на Кину и Индију, створила „флоту у сенци“ за транспорт нафте и развила механизме за заобилажење санкција. Нове санкције могу изазвати краткорочне проблеме, али неће сломити Русију. Барем не на кратке стазе. Историја показује да санкције често више штете онима који их уводе – погледајте само економску кризу у Европи због високих цена енергената. Русија има савезнике (са или без навосника) попут Кине и отпорност на економске притиске. Дугорочно, ратна економија је терет, али Москва је далеко од колапса. Запад то зна, али наставља да гура наратив о „слабљењу“ да би оправдао ескалацију. Исто тако на западу постоји нада да би измучена Русија постала плен неке нове обојене револуције после неуспеха у рату чиме би се поновила 1917-та.
Питање: Трамп је критиковао неке чланице НАТО-а да купују руску нафту, чиме финансирају руски рат. ЕУ каже да ће до 2027. престати са куповином. Да ли је то реално, и хоће ли се Русија вратити на европско тржиште?
Земље попут Мађарске, Словачке, па чак и Немачке заиста индиректно купују руске енергенте, било преко посредника или рафинерија у трећим земљама. ЕУ-ов план да прекине куповину до 2027. звучи као политичка изјава, али је тешко изводљив. Европа је и даље енергетски зависна, а алтернативе попут америчког ЛНГ-а или катарског гаса су скупље и логистички компликоване. Прекид куповине могао би да изазове нове економске шокове, посебно у земљама попут Немачке, где је индустрија већ на коленима због високих цена енергије и губитка источних тржишта. Русија, с друге стране, релативно успешно продаје нафту Азији уз велики дисконт и не зависи толико од Европе колико Европа мисли. Враћање Русије на европско тржиште после рата је могуће, али само ако дође до политичке нормализације. Економска логика говори у прилог томе, али геополитичке тензије то за сада спречавају. Или другим речима Америка и Британија не желе Русију у Европи.
Питање: Како ће Русија реаговати на појачану подршку НАТО-а Украјини и на то што Кијев добија слободу да користи западно оружје за ударе на руске градове? Какве су опције Москве ако је Трампов мировни план одбачен?
Русија је до сада показивала велику уздржаност према западном наоружавању Украјине и удари на руске градове попут Белгорода или Курска западним оружјем нису могли да промене ствари. Можда би удар на Москву са великим жртвама би разбудио руског медведа. Та крени-стани политика оклевања и половичних потеза личи на Милошевићеву политику деведесетих која се завршила лоше и по њега и по Србију.
Москва има неколико опција. Прво, може појачати нападе на украјинску инфраструктуру, што је већ радила. Друго, може ескалирати реторику о нуклеарном оружју – Путин је више пута подсећао на „црвене линије“. Но то је већ све потрошено и нико се више не брине због руских претњи. Треће, Русија може да користи асиметричне методе – кибернападе, саботажу или подршку прокси снагама у другим регионима. Такође, ослањање на блиске државе попут Кине, Ирана или Северне Кореје за оружје и економску подршку је реална могућност. Иако је Русија била спремна за Трампов мировни план, његово одбацивање – под притиском западног англосаксонског ратног лобија – гура је ка наставку војних операција или тражењу алтернативних дипломатских канала, попут Турске или Кине. Ескалација је могућа, али Русија ће избегавати директан сукоб са НАТО-ом, јер то никоме не иде у прилог. Русија реално има мало опција осим да наоружа атомским бомбама Иран и чланице БРИКС-а што би довело до пометње на Западу. Али зихерашка политика Кремља неће да иде путем «ризика» иако је највећи ризик за Русију наставак овог рата исцрпљивања Русије којом њени планери желе да баце Русију на колена током рата или после њега.
Питање: Председница Молдавије Маја Санду оптужила је Русију за мешање у изборе, тврдећи да су ухапшени агенти обучени у Србији. Колико је то реално?
Оптужбе Маје Санду су део добро познатог антируског наратива. Хапшење 74 особе је озбиљна тврдња, али без конкретних доказа – а они нису представљени – ово делује као политички маневар. Санду је под притиском Запада да се дистанцира од Русије, а Молдавија је бојно поље између проруских и прозападних снага. Тврдња да је Србија била центар за обуку звучи сумњиво. Србија балансира између Истока и Запада и тешко да би ризиковала своје односе са ЕУ и САД тако отвореним акцијама. Ово може бити покушај да се Србија индиректно дискредитује због њеног неутралног става према Русији. Да ли Русија има утицај у Молдавији? Наравно, кроз проруске групе и економске везе, али прича о „обукама у Србији“ делује измишљено, да би се оправдала репресија опозиције или скренула пажња са унутрашњих проблема. Она на унуташњем плану даје одрежене руке властима у борби против «дестабилизације» јавност стаје на страну своје државе која је «угрожена» а и Русија је оптужена за «прљаве акције» и уз то Србија која је оптужена да је проруски настројена. Једним ударцем више мува.
Питање: Трамп се похвалио на Генералној скупштини УН да је прекинуо седам ратова, укључујући потенцијални сукоб између Срба и Албанаца. Колико је то реално, а колико самопромоција?
Трампова тврдња да је прекинуо седам ратова, укључујући сукоб између Срба и Албанаца, је углавном маркетинг. На Косову и Метохији напетости постоје, али до отвореног рата није дошло због присуства КФОР-а, сложене равнотеже моћи и дипломатских напора, а не искључиво због Трампа. Вашингтонски споразум из 2020. био је економски договор, али није решио кључна политичка питања попут статуса Косова. Приписивати себи заслугу за спречавање „рата“ је претеривање – сукоб није био непосредан иако је постојао ризик од њега. Што се тиче осталих „седам ратова“, Трамп воли да преувеличава своја достигнућа. У Авганистану, на пример, мировни процес је пропао након његовог мандата, а други сукоби на Блиском истоку су настављени. Ово је класична самопромоција за домаћу публику, где се представља као миротворац, иако његова садашња реторика о Русији иде у супротном смеру. Реалност је да је мало тога заиста решио – само је направио добар шоу.
Интервју дат за ТВ Вести
