Случај протојереја-ставрофора др Велибора Џомића није само лична голгота једног свештеника, већ парадигма односа државних структура Црне Горе према Српској православној цркви и њеним пастирима. У више наврата, институције МУП-а и АНБ-а доносиле су одлуке о одбијању његовог боравка, позивајући се на „националну безбједност”, али је Управни суд чак седам пута утврдио да су такве мјере неуставне и незаконите. Упркос томе, прогон се наставио, сада у форми фактичке забране уласка – без јасног акта, без транспарентности, без права на одбрану.
То више није питање појединца, већ питање идентитета. Забрана уласка Џомићу јесте забрана да се Српска црква брани, да се народно памћење чува и да истина уђе у јавни простор.
Велибор Џомић није тек свештеник. Он је доктор правних наука, правни савјетник СПЦ и универзитетски професор. Дипломирао је на Правном факултету Универзитета у Приштини. Специјализацију је стекао радом „Начело одвојености цркава и верских заједница од државе и његова примена у уставном систему Србије и Црне Горе“. Магистрирао је на раду „Однос Цркве и државе у уставима Србије и Црне Горе у XIX и ХХ веку“.
Његово академско бављење односом Цркве и државе било је у функцији истине и права. Због тога је у Црној Гори постао мета – јер је његов ауторитет као правника и свештеника рушио наметнуте идеолошке конструкције.
Атак на оца Џомића није пуки административни спор. Он је представљао Цркву коју је годинама заступао – као правни савјетник, духовник и пастир. Његов глас упозорења – било о прогонима свештенства, било о скрнављењу споменика, било о опасности од братоубилачке мржње – стигматизован је као „безбједносна пријетња“.
У ствари, стварни циљ био је да се ућутка Црква, а не да се брани држава. Напад на Џомића = напад на СПЦ.
Његов случај показује правни парадокс: држава везана владавином права упорно игнорише судске пресуде. Седам пута је доказао да је држава у безакоњу, а држава се понаша као да пресуда нема. То није само ароганција – то је урушавање уставног поретка.
Забрана оцу Џомићу постала је оруђе политичке идеологије: изједначити Цркву са непријатељем, пастира са пријетњом, истину са опасношћу.
Џомић је постао симбол Цркве која опомиње и упозорава. Његове изјаве о неопходности помирења, о голготском страдању народа, о гробовима без обиљежја – биле су глас истине.
Напад на њега није лични прогон, већ прогон историјског памћења и духовне саборности. Забранили су њега јер нису могли да забране памћење.
Неоснована забрана уласка оца Велибора Џомића у Црну Гору остаје отворена рана у правном и друштвеном ткиву ове државе. Она разобличава дуготрајну стратегију дискредитације Српске православне цркве.
Забрана уласка оца Велибора Џомића није удар на једног човека, већ на Цркву, на памћење и на сам српски народ. Седам пута је држава поражена на суду, али прогон траје – јер није ријеч о закону, већ о планском гушењу Цркве.
Отац Велибор је упозоравао на братоубилачку мржњу, говорио истину о страдањима и гробовима без обиљежја. Забранили су њега јер нису могли да забране памћење.
Нећемо прихватити лаж, нећемо пристати на ућуткивање Цркве, нећемо дозволити да прогон свештеника постане прогон народа.
Црква је трајна, истина је вечна. Свако безакоње ће пасти, а народ ће трајати – јер је његов завет вјечан.
Српкиња
ЧОВЕК СНУЈЕ, ГОСПОД ОДРЕЂУЈЕ! Божја је задња.
