Србија као центар за обуку професионалних револуционара
Србија је увек била мета или раскрсница геополитичких игара јер је «кућа на путу» и сходно томе место активности већине светских обавештајних служби. Стога не чуди што је постала центар за обуку професионалних револуционара, посебно у контексту обојених револуција. Та теза се често се појављује у одређеним круговима као део шире приче о геополитичким играма и борби за утицај између великих сила.
Ова идеја, иако на први поглед контроверзна, има своје корене у историјским догађајима и перцепцијама о улози Србије у глобалним политичким процесима. У овом тексту ћемо испитати ову тврдњу, анализирајући историјски контекст, улогу Србије након 5. октобра 2000. године, и центре за обуку револуционара, као и везу са историјском улогом Јосипа Броза Тита и Југославије у глобалним револуционарним покретима.
Да кренемо од историјског контекста, од Тито и револуционарне традиције. Титов комунистички покрет и пре Другог светског рата је у Југославији имао упориште а одавде су ишли бројни револуционари и авантуристи по задатку где је било «потребно» као што је Шпански грађански рат. Балкан је увек био расадник тог анархичног и бунтовничког елемента. Сви се одмах сете Гаврила Принципа али се мало њих сети Мустафе Голубића који је кренуо као четник добровољац па младобосанац који учествује у атентату на принца Фердинанда да би завршио као високи официр совјетске обавештајне службе.
Зато је сасвим логично што је Југославија под вођством Јосипа Броза Тита професионалног револуционара, обавештајца и терористе била је позната по својој активној улози у међународним револуционарним и антиколонијалним покретима током Хладног рата. Као један од оснивача Покрета несврстаних, Тито је Југославију успешно позиционирао као мост између Истока и Запада, али и као подршку антиимперијалистичким борбама широм Глобалног Југа. У том контексту, Југославија је често пружала подршку разним ослободилачким покретима, укључујући обуку бораца и револуционара из Африке, Азије и Латинске Америке. Ове активности титоистичке Југославије иако на први поглед идеолошки мотивисани су готово увек били повезани са Западом а прецизније са Вашингтоном и Лондоном. Они су се истовремено и вешто уклапали у ширу визију несврстаности и борбе против колонијализма. Тако се активност подршке револуционарним покретима попут Алжира у виду наоружавања и обуке са циљем избацивања Француске из Алжира некако увек уклапало у стратегију Вашингтона да се расклопе старе колонијалне структуре моћи али да те «деколонијализоване државе» не оду у наручје Москве. Томе је служила оперативно Југославија кроз деловање на терену а политички кроз покрет Несврстаних који је одрадио тај задатак.
Иако је Тито био комуниста он је уско сарађивао са Западом у економском и политичком смислу иако је можда претерано тврдити да је он деловао искључиво „за рачун Запада“. Југославија је била прагматична у својој спољној политици, балансирајући између Истока и Запада, што је омогућавало да Београд постане место сусрета различитих актера, укључујући и оне који су се борили против западних интереса. Ова традиција међународног ангажмана и подршке револуционарним покретима створила је перцепцију да је Београд био центар за обуку и координацију таквих активности.
Чак и после Титове смрти су се југословенске службе бавиле тим субверзивним активностима. Пример је учешће наших служби и медија а нарочито ТАНЈУГ-а у свргавању Чаушескуа и његовог режима. Очигледно је да је лидер СССР-а Горбачов у својој прозападној политици жртвовао Чаушескуа Американцима и «пустио га низ воду». Део посла су одрадиле и југословенске службе а поменути ТАНЈУГ је пустио «вест» да је режим Чаушескуа одговоран за смрт више хиљада цивила. Вест је прострујала светом али и Румунијом што је додатно ослабило режим у Букурешту и убрзало његов пад. Касније је утврђено да се није десило никакво масовно убиство али «вук је појео магарца».
Током распада СФРЈ и крвавих ратова деведесетих ми нисмо били центар за обуку али смо били огледно добро и мета различитих суверзивних операција. Пад Слободана Милошевића 5. октобра 2000. године често се сматра првом успешном „обојеном револуцијом“ у посткомунистичком свету. Овај догађај, вођен покретом „Отпор“ и подржан од стране прозападних невладиних организација, означио је почетак низа сличних покрета у постсовјетском простору, укључујући Грузију (Револуција ружа, 2003), Украјину (Наранџаста револуција, 2004) и Киргистан (Револуција лала, 2005). Тврдња да је Србија постала центар за обуку професионалних револуционара произилази из јасне и доказане улоге појединаца попут Срђе Поповића, једног од оснивача „Отпора“, који је касније кроз своју организацију CANVAS (Центар за примењену ненасилну акцију и стратегије) обучавао активисте широм света у техникама ненасилног отпора.Ове активности су биле финансиране и подржане од стране западних институција, укључујући америчке невладине организације и фондације попут Фонда за отворено друштво Џорџа Сороша. Ово је довело до међународних забрана за појединце из Србије да уђу у неке земље које су веровале да су «следеће на реду». Тако је Србија или барем неки кругови у владајућим структурама после 2000-те постали инструктори у бројним светским обојеним и другим револуцијама. Тако је Србија и званично постала центар за обуку професионалних револуционара и на неки начин постала „извозник“ револуционарних техника за рачун западних интереса. При томе ове тврдње не долазе само од извора који су склони антизападним наратинима већ и од самих инструктора попут Срђе Поповића или западних аналитичара обојених револуција за које не можемо рећи да су антизападњаци.
Недавне тврдње да је Србија била укључена у центре за обуку за „обојену контрареволуцију“ у Молдавији, наводно финансиране од стране Русије, додају нови слој овој сложеној причи о «центру за обуку». Ове оптужбе сугеришу да је Србија, након што је била центар за прозападне револуционарне активности, постала и место где се обучавају актери који делују против западних интереса, у овом случају под утицајем Русије. Овакви наводи често се појављују у контексту геополитичких тензија између Русије и Запада, где се Молдавија налази на линији фронта између прозападних и проруских снага. Међутим, ови наводи су слабо документовано и често служе као део пропагандног рата у Молдавији и алибија да се опозиција одстрани из политичког живота.
У том смислу, идеја о „контрареволуцији“ у Молдавији у којој учествују и кадрови обучавани у Србији може бити део ширег наратива о хибридном рату, где се различите стране међусобно оптужују за субверзивне активности. Србија је од 2000-те дефинитивно део западне или америчке сфере утицаја и тешко је у њој било могуће да Русија преко својих људи организује обуку људи који треба да дестабилизују неку трећу земљу попут Молдавије. Поред тога нисмо видели ни назнаке те дестабилизације у виду протеста, хаоса или екстремизма и тероризма у Молдавији.
Тврдња да „сви путеви воде ка Београду“ када је реч о извозу обојене револуције по источној Европи или северној Африци и Блиском Истоку је историјски утемељена. Да ли ће актуелни протести са елементима обојене револуције у Србији бити у новом таласу обојених револуција 2.0 бити извезени у Западну Европи или чак у Америку против власти Доналда Трампа иако звучи као претеривање су реална опција. Но наша теза није да смо ми центар који вуче конце већ центар за обуку јер је Србија због своје геополитичке позиције и историјског искуства, постала место где се укрштају различити интереси и идеологије. Београд је, током историје, био центар где су се сусретали актери са различитих страна света, од обавештајаца, мисионара до револуционара и анархиста. Све то је допринело да он постане некаква балканска Казабланка у којој имамо деловање свих светских служби и уз то и идеолошке и геополитичке утицаје са више страна света.
