БОЈ НА КРУСИМА – ПОГИБИЈА МАХМУТ-ПАШЕ, БЕЖАНИЈА ТУРАКА: Бацали дукате за собом да их не посијеку ал џаба…

…

Петар I Петровић Његош, црногорски црквени и државни поглавар обратио се Махмут-паши Бушатлији, писмом с питањем због чега гомила трупе према Црној Гори.

Махмут-паша је тврдио како нема намјеру да удари на Црну Гору, већ само на Пипере и Бјелопавлиће (Брда) која тада нијесу припадала Црној Гори ( у то вријеме је било нормално да се каже Црна Гора и Брда), због тога што су се ови осилили, и „путеве затворили, и у градове турске забун учинили”.
Махмут-паша поручио је Петру да ће „свакога ко би евентуално покушаво да помогне Бјелопавлићима и Пиперима ћерати љутом Албанијом“. Но, Црногорци и Брђани су дали писану заклетву како ће се ујединити и заједно одбранити од Турака.

Послије пораза на Мартинићима сујетни Махмут-паша припремао је брзу освету. По опису битке ђакона Алексија, у борби на Крусима учествовало је 30.000 Махмудових војника и 6.950 Црногораца. На турској страни, у резерви на разним граничним положајима Црне Горе било је и 14.660 Албанаца.
Одлучујућа битка на Крусима водила се 19. новембра. По опису ђакона Алексија, битка се водила од осам и по часова ујутру до увече. У боју је погинуо сам Махмут-паша, „од непријатељске црногорске руке“ , како је казао његов брат Ибрахим. По народном предању, Махмута је посјекао Богдан Вуков из Залаза.

Послије Махмут-пашине погибије, код Турака је настала паника, бјежали су у паничном страху.

Ово страшно клање трајало је око четири сата. Приликом бјежања многи су се Турци удавили у Морачи. Борба је прекинута када је последњи Турчин прешао на лијеву обалу ријеке Мораче.

Турски пораз био је потпун. Колики су били тачни губици Турака није познато. Удављени Турци су, по предању, прејазили ријеку Морачу. На бојишту је нађено преко 8.500 погинулих Турака.

Црногорски губици били су: 132 погинула и 237 рањених.
Заробљено је 15 ратних застава и заплијењено много турског оружја, барута и другог ратног материјала.

Побједа над Турцима је била потпуна.

…

Говор Св Петра Цетињског Црногорцима пред Бој на Крусима:

Благособрани војници и храбри витези,

Ево опет дође време, да поновимо наше снажне мишице над крвожедним агарјанским родом! Ево, велим, опет дође време, да покажемо осведочену славу и храброст и достојну одбрану наше слободе, коју су нам наши блаженопочивши предци верно дохранили. Мене ваша осведочена храброст код Мартинића уверава, да ћете још силнији и мужественији у овом другом сраженију бити. Ваше су мишице већ огрезле у текућој крвавој непријатељској ријеки. Вас су непријатељи као љуте рисове разјарили и у вама силни дух храбрости, дух витежтва дише.

Устремите се на непријатеља наше вере, нашег предрагог имена србског и наше дражајше вољности, учините, славни витези! да данашњим даном покажемо то што ће ви вечни спомен међу родом и потомством оставити. Данас са радостним чувством очекује наш мили род ваше витежке подвиге венцем победе увјенчане чути, а потом да ви достојне песме спевају и венце славе плету. Не узтежите у жестокој битки ваше кријепке мишице, које су се навикле јуначки мегдан делити. Будите сложни сад више но игда против нашег обштег непријатеља и учините оно, што ви достојно вашем имену одговара.

Ви и сами знате да су се Турци од вазда бојали, а и сад се боје Црногораца, боје се србскијех витезова, који нису вични своју постојбину остављати, а још мање црним образом на свој се дом повраћати.

Помолимо се милостноме Богу, који је своју благодат над нама не једном показао у крвавим сраженијама, пак ће исти великиј и праведни Бог опет своју милост над својим верним и њега љубећим синовима показати. Спомените Бога са мном заједно, који ви је вазда помагао, пак ће и сад.

…

„Kад је схватио да не може умаћи гониоцима, паша је почео да вади из џепа дукате и баца их по путу иза себе, надајући се да ће их тако преварити и умаћи им…

До су­да­ра дви­је до ис­тре­бље­ња за­кр­вље­не вој­ске до­шло је 3. ок­то­бра 1796. го­ди­не у Kру­си­ма, се­лу из­над ље­шко­пољ­ске рав­ни­це. Цр­но­го­рци су за­по­сје­ли окол­не ви­со­ве Бу­сов­ник, Kе­цан, Варин врх, Пје­ши­вац и дру­ге, а Тур­ци су на­сту­па­ли уз ка­ме­ни­те па­ди­не пре­ма Kру­си­ма, очиглед­но увје­ре­ни да ће се њи­хо­ви про­тив­ни­ци раз­бје­жа­ти кад ви­де ка­ква си­ла иде на њих.

Цр­но­гор­ци су им, ме­ђу­тим, при­ре­ди­ли ве­ли­ко из­не­на­ђе­ње. Са­че­ка­ли су да им Тур­ци до­бро приђу, а он­да, по­што су из сво­јих кре­ме­ња­ча ис­па­ли­ли по тај је­дан при­пре­мље­ни фи­шек, на мра­ви­њак тур­ске вој­ске ко­ја је уз алак и та­лам­ба­се га­ми­за­ла пре­ма њи­хо­вим по­ло­жа­ји­ма отисну­ли су на њих огром­не при­пре­мље­не сти­је­не ко­је су им до тог ча­са слу­жи­ле као грудобрани. По­том су уз гро­мо­гла­сне по­кли­че са ису­ка­ним но­же­ви­ма кре­ну­ли на ју­риш. То је иза­зва­ло ве­ли­ку по­мет­њу ме­ђу Тур­ци­ма, ко­ји су се да­ли у бје­жа­ни­ју пре­ма рав­ни­ци.

– Ов­дје до да­нас жи­ви при­ча да је Мах­мут-па­ша, ко­ји је из­гле­да био до­про до сред се­ла, ме­ђу по­след­њи­ма кре­нуо да се по­вла­чи – ка­зу­је Дра­го Ми­шко­вић, је­дан од по­нај­ста­ри­јих ста­нов­ни­ка Kру­са. – Јед­но ври­је­ме је бје­жао на ко­њу овим со­ка­ком до­ље пут Бе­ра, а кад је опа­зио злу прили­ку да је не­ко­ли­ко цр­но­гор­ских мла­ди­ћа кре­ну­ло за њим и да им не мо­же ума­ћи, по­чео је да ва­ди из џе­по­ва по не­ко­ли­ко ду­ка­та и ба­ца их по пу­ту иза се­бе на­да­ју­ћи се, ваљ­да, да би се мла­ди­ћи око то­га мо­гли за­ба­ви­ти док по­ку­пе злат­ни­ке и да би он то мо­гао ис­ко­ри­сти­ти и ума­ћи им. Но­ва не­во­ља га је сти­гла кад му је коњ ра­њен и кад је мо­рао да на­ста­ви пје­шке јер је изгледа био го­ја­зан чо­вјек, а већ и у зре­ли­јим го­ди­на­ма, и ни­је мо­гао ума­ћи лак­ци­ма. У јед­ном тре­нут­ку је по­ку­шао да се по­слу­жи и лу­кав­ством: док су се ње­го­ви го­ни­о­ци за­и­ста за тре­ну­так за­у­ста­ви­ли због ду­ка­та, он је скре­нуо у стра­ну и кри­ју­ћи се по­ред јед­ног зи­да – ето га и да­нас сто­ји – кре­нуо уз бла­гу уз­бр­ди­цу, са­свим су­прот­но од сво­је вој­ске ко­ја је бје­жа­ла до­ље пут Бе­ри и ље­шко­пољ­ске рав­ни­це. Је­дан од мла­ди­ћа, ка­жу да се звао Бог­дан Ву­ков Ни­ко­лић из његушког се­ла За­лаз, ипак је опа­зио па­шу, су­сти­гао га го­ре на ћу­ви­ку и ту га убио, али му ни­је од­мах од­сје­као гла­ву, јер очи­глед­но ни­је ни знао да је то Мах­мут-па­ша. Тек кад се вра­тио ов­ђе у се­ло и кад је ви­дио ка­ко оста­ли до­но­се од­сје­че­не тур­ске гла­ве и ба­ца­ју их пред Све­тог Пе­тра, ко­ји је, на­кон бо­ја, сје­дио ов­ђе ис­пред цр­кве – ево и да­нас чу­ва­мо тај ка­мен на ко­јем је сје­дио – Бог­дан се по­хва­лио да је и он убио, вје­ро­ват­но не­ког бо­га­тог Тур­чи­на ко­ји је имао пу­не џе­по­ве злат­ни­ка. По­сла­ли су га да до­не­се гла­ву уби­је­ног, али тек кад су до­ве­ли па­ши­ног слу­гу, ко­ји је био за­ро­бљен, са­зна­ли су да је то гла­ва Мах­му­та ве­зи­ра – пре­по­знао га слу­га по зу­би­ма, у гор­њој ви­ли­ци су му не­до­ста­ја­ла два зу­ба…

– Гла­ва овог тур­ског сил­ни­ка и зу­лум­ћа­ра се и да­нас чу­ва на Це­ти­њу у јед­ном др­ве­ном ковчежи­ћу у ста­рој би­бли­о­те­ци Це­тињ­ског ма­на­сти­ра – ка­же исто­ри­чар Пре­драг Ву­кић. – Све­ти Пе­тар Це­тињ­ски, иако је у овим бо­је­ви­ма са Мах­му­том ве­зи­ром и сам за­до­био дви­је ра­не, ни­је, ипак до­зво­лио да се Бу­ша­тли­ји­на гла­ва скр­на­ви већ га је ис­по­што­вао као по­том­ка ло­зе Црнојеви­ћа (по­смрт­на ма­ска, гип­са­ни од­ли­вак гла­ве Мах­мут-па­ше Бу­ша­тли­је чу­ва се у цетињском му­зе­ју, прим, Б.С).“ –  Будо Симоновић

Извор: ИН4С, Фејсбук, Растко, Јадовно