Александар Дугин упозорава да нови мултиполарни светски поредак није утабан и да га је мало вероватно прихватити мирно, већ ће се он обликовати кроз ескалирани сукоб, подсећајући да се историјске промене углавном решавају непредвидивим током рата.
Промена светског поретка обично се дешава кроз рат. Врло ретко они који држе глобалну моћ добровољно је препуштају. Држе је до самог краја, док не буду уништени и сведени на рушевине. Исто је несумњиво и данас.
Наравно, у историји се дешавају разни обрати. Због тога се само хипотетички може очекивати, надати или бар пожелети да ће западни лидери добровољно препустити своју хегемонију. Али нешто ми говори да се то неће десити. А ако се то не деси, онда ће бити рата. Тај рат је већ у току: рат у Украјини, ратови на Блиском истоку. Али он још није у пуном замаху. Засад је то само предзнак великог, фундаменталног рата који ће се водити око прерасподеле стварног суверенитета међу снагама које се данас разграничују.
Данас често кажемо: ево, мултиполарни свет је ту, свет више није униполаран, постоји БРИКС, постоји „веће човечанство“ и тако даље. Међутим, видимо да је хегемонија униполарног система још увек јака. То је упркос томе што је она у опадању и што њена колосална унутрашња криза, урушавање западног друштва и целокупне западне цивилизације, очигледно тиња. Али, у извесном смислу, упркос овом силазном таласу, западна хегемонија је још увек снажнија од мултиполарности.
Будимо искрени: она је још увек способна, на пример, да обликује ситуацију и однос снага у постсовјетском простору. Знамо да глобалисти делују у Украјини, Молдавији, Јужном Кавказу и Централној Азији већ три деценије. Али ми смо им то дозволили. И сада, чак и упркос томе што је Запад подељен у две или чак три снаге — глобалисти, ЕУ, Трамп и МАГА — ипак су успели да силом издејствују изборе у Румунији, да замене кандидате који су непожељни за глобалисте, да убију неколико десетина кандидата из Алтернативе за Немачку, прикривајући то као „несреће“, и, коначно, да наметну изборе у Молдавији. У исто време, рат у Украјини се наставља. Запад се не повлачи и веома је тешко постићи одлучујућу Победу.
Прерано је рећи да униполарни свет више не постоји. Он постоји, мада у агонији.
И, наравно, сасвим је могуће да ће, ако се униполарни свет у блиској будућности не уруши, све ово прерасти у велики рат.
Нисам сигуран где ће се тај рат водити, да ли у Пацифику против Кине или Индије, на Блиском истоку, или ће директно укључити нас. Сасвим је могуће да ће почети са нама. Зато оно што се догађа у Украјини може бити почетак већег, страшног рата.
Са нашим нуклеарним оружјем, нашим територијама, нашим историјским идентитетом и нашом способношћу да концептуализујемо светске процесе, Русија је неколико корака испред Кине. Кина тек сада постаје права глобална сила. То је нови квалитет, ново стање за њу. Нема гаранције да ће Кинези то успешно поднети. Ми смо били велика светска сила у 20. веку (једна од две) и у 19. веку (једна од неколико). Кинеска величина била је у антици. Несумњиво је да је Кина данас једна од најважнијих држава првог реда, једна од две или три које владају светом. Али то је ново искуство за савремену Кину. Она се још увек мора припремати за то и може направити много грешака. Ми имамо живо искуство у томе, и зато је Русија главна препрека за глобалисте и њихов главни непријатељ. Зато смо ми, а не неко други, главни учесници у овом рату, главни проводници светлосног зрака светске историје. Ми смо ти који градимо мултиполарни свет.
Да ли се трећи светски рат може избећи у овим околностима — велико је питање. Засад је једина опција која се нуди за његово избегавање капитулација, односно намерно окончање рата унапред, подизањем беле заставе и предајом на милост и немилост победника. Али свесно признање пораза не значи и крај рата. Ми смо још пуни воље и снага и идемо ка Победи, а не ка поразу. Зато, ако се велики рат може избећи само поразом, онда то није наш случај, и у таквом случају рат се не може избећи. Али да ли ће га бити — не зависи од нас. Зависи од тога да ли ће униполарни свет, који га организује, изабрати нови ниво ескалације.
У целини, слажем се са анализом да великог светског рата не можемо избећи. Такав рат ће увући Кину, а највероватније и Индију, цео Блиски исток, исламски свет. Истовремено ће се, наравно, одразити у Африци и Латинској Америци, где се такође обликују две коалиције: они који су за униполарност и они који су за мултиполарност.
Тако да човечанство чекају чудовишна искушења. Она се већ дешавају, ми смо већ унутар њих. Оно што имамо сада изгледаће као дечја игра у поређењу са оним што долази. Наравно, као сваки нормалан човек, не ликујем нити се радујем томе. Али ратови се практично увек дешавају онда када људи говоре да их не желе. Ратови не зависе од тога да ли их људи желе или не. Постоји извесна логика историје коју је готово немогуће избећи.
извор: арктосјоурнал
