После Првог светског рата Соколи су сарађивали са краљевском морнарицом. На пример примљено је 1926. у поморску војну академију у Дубровнику 45 питомаца, од којих је било тридесеторица сокола из разних крајева Југославије. Били су познати као добри вежбачи. Међу њима предњачио је Срећко Сршен из Љубљане. У чланку у „Соколском вјеснику жупе загребачке” истакли су : „Драго нам је, да ће дух Соколства провејавати редовима наших будућих поморских официра, браниоца нашег мора и обале.” (1) Соколско друштво Дубровник је заједно са поморском академијом и војском одржало своју друштвену јавну вежбу 30 јуна 1929 године на којој је друштво показало свој годишњи рад. У чланку у Соколском Гласнику истакнуто је да успех вежбе као и целокупан рад Соколског друштва Дубровник могао да служи многим соколским друштвима као пример. (2)
Као пример како је изгледала сарадња можемо навести сарадњу Соколског друштва Ђеновић са морнарицом у Кумбору. Машинска подофицирска школа Краљевске морнарице била је у Кумбору. Школа је деловала од 1919 године у остацима аустро-угарске подморничке базе као Телеграфска и Стројарска школа. Књига није било, а у колико је било све су биле на немачком језику и у приватном поседу. Потреба за што већим бројем машиниста и електричара је расла, па је школа добила нове просторије. Питомци су долазили у школу млади, неки са навршеном шеснаестом годином, па је за њих сем знања била важна и гимнастика. Вежбали су гимнастику на справама, просте вежбе и све гране лаке атлетике. Имали су велико фудбалско игралиште и вежбалиште за справе уз одличне наставнике, што је довело до тога, да су у појединим гранама лаке атлетике постигли резултате који су били врло близу шампионатима тих грана. Сем тога што је сваки питомац добијао двоструки оброк обичног војника, и добро организирано, велико газдинство доприносило је побољшању хране питомаца. Од почетка до 1928 године, пријавили су се у Машинску подофицирску школу 2.241 кандидата, од којих је примљено за машинску службу 1.060, а за електричарску 129. (3)
Окружни слет жупе Мостар у Тивту одржан је 17. јула 1921. То је био окружни слет Бококоторских друштава на коме су учествовала друштва Херцег Нови, Зеленика, Бијела, Тиват-Ластва, Ђеновић, Рисан и Котор, а као гости Мостар и Дубровник. У 4 сата после подне почела је јавна вежба на слетишту у арсеналском парку ратне морнарице у Тивту наступом нараштаја и подмладка. Иза њих су наступиле соколице из Херцег Новог и Мостара са вежбама са слета у Прагу. После је наступила вежба сокола. Друштво из Мостара (чланови и чланице) извели су најуспелију тачку слета алегоричну вежбу Стане Видмара „Југославија”, која је довршена уз клицање и пљесак публике. Морнари-вежбачи су извели вежбу са веслима. Јавна вежба завршена је са вежбама са справама и скупинама на земљи и справама, код којих се истакло друштво из Ђеновића са својим вођом Иваном Ковачем. После јавне вежбе одржан је на слетишту концерат соколске музике из Херцег Новог, Тивта и Котора и тамбурашког оркестра из Тивта. Осим покровитеља слета и изасланства жупе један од најмилијих посетилаца слета био је Боко-которски бискуп Ућелини. У свом говору одао је признање и похвалио Соколство. (4) Соколско друштво Ђеновић приредило је на соколском вежбалишту у Ђеновићу 7. маја 1922. наступ уз суделовање соколске музике из Херцег Новог. Програм је био : 1. Предаја дипломе новоизабраном друштвеном добротвору комодору Мирославу Грунду. 2) Вежбе са батинама за I. Југословенски Свесоколски слет у Љубљани, изводио мушки подмладак. 3) чланови су изводили Мурникове просте вежбе за I. Југословенски Свесоколски слет у Љубљани. 4) чланице из Херцег Новог су изводиле Мурникове просте вежбе за I. Југословенски Свесоколски слет у Љубљани. 5) Скупинска проста вежба деветорице предњака. 6) Сва оделења на справама. 7) Закључна скупина свих одељења. (5) По Соколском календару 1923 старешина друштва Ђеновић био је Роман Лах, тајник Јован Петковић, начелник Иван Ковач. Било је 112 чланова, 40 вежбача, 28 мушког нараштаја и 10 женског нараштаја. (6)
На главној годишњој скупштини жупе Мостар 5. марта 1922. закључено је да се одрже три окружна слета и то у Ђеновићу, Стоцу и Дубровнику. Први окружни слет одржан је 2. јула 1922. у Ђеновићу. Учествовала су соколска друштва из Боке Которске. Припреме и организацију слета извршило је друштво у Ђеновићу. Старешинство жупе на слету заступали су Јово Секуловић и др. Иво Колбе. Цело место је било окићено зеленилом и заставама. Слет је почео такмичењима. У свечаној поворци која је кренула ка вароши учествовали су соколи, војници и морнари ратне морнарице. Пред улазом у варош био је подигнут славолук. Ту су поворку дочекали и поздравили мештани заједно са својим кнезом. У име жупе узвратио је поздравом кнезу др. Иво Колбе, позивајући становништво Ђеновића, да и надаље помаже соколе, где се омладина васпитава у соколском духу. Одатле је поворка кренула на вежбалиште, где је покровитељ слета пуковник Вуковић поздравио соколе и соколице, војнике и морнаре, позвавши их да очувају слободу стечену потоцима и ријекама проливене крви. Општина Ђеновић је приредила свечани банкет у почаст соколима. Бискуп Ућелини је у свом говору нагласио да Орловство иде за разједињењем, а соколство јача вјеру и јединство народа. Одржана је јавна вежба. Наступали су мушки и женски подмладак, нараштај, чланови, чланице, војници тврђавног артиљеријског пука из Баошића, морнари ратне морнарице у Боки. Једна од најлепших тачака програма биле су вежбе са веслима морнара. На крају вежбе била је закључна скупина чланства сокола, војника и морнара, која је представљала заједнички рад војске и соколства. У вечер је био концерт са игранком на коме је свирала соколска музика из Херцег Новог и месна музика из Котора. (7) По Соколском календару 1924 старешина друштва био је Антон Ленарчић, начелник Иван Ковач, тајник Јово Јеротеј Петковић. Било је 93 члана, 5 чланица, 28 вежбача, 20 мушког нараштаја, 12 женског нараштаја и 4 члана у соколској одори. (8)
Код сокола у Ђеновићима су летовали соколи из градова у унутрашњости. О летовању је писано у “Соколском Гласнику” у чланку “Ђеновић – летовалиште београдских сокола”. Истакнуто је да већ два лета београдски соколи летују у Боки. Ако се за Нови говорило да је летовалиште Београђана, за Ђеновић се могло говорити да је летовалиште београдских сокола. Међу Бокељима су се осећали као код своје куће. За гостопримство Ђеновчана чуло се надалеко. После дугог и живописног пута кроз Босну и Херцеговину стигли су у Боку где су их поздравили стари прошлогодишњи познаници. Возили су се лађицом док се дуж целе обале разлегао братски поздрав : “Здраво и добро нам дошли”. Кад су стигли у Ђеновић који су волели као свој завичај, пожурили су да поздраве старе познанике и сваки кутић на обали. Били су пресречни што су се налазили поново у свом старом месту и у свом логору. На самој обали мора у школском дворишту окружени читавом шумом маслина и смокви сврстани у два реда шатори са “зеленком” на челу. На самом улазу на два стуба било је написано “Табор Београдских Соколића”, на сваком стубу се вила по једна државна застава. У логору је владао примеран ред и чистоћа, што је чинио изваредан утисак како на оне који су боравили, тако и на странце. Логорски живот почео је у соколској дисциплини. Утицај мора, врели сунчани зраци и леп ваздух чинили су своје. Соколи су заморени од градског живота, школског рада, радионица или канцеларија приметили током боравка здравствени напредак. За шест недеља није било ни једног случаја болести. У вече окупили би се журно, на први звук логорског трубача, да саслушају наредбу за сутрашњи дан, да би одмах по том у први сумрак вечерали. Заморени пливањем, веслањем и другим играма окупили би се после вечере на морској обали па почели веселе приче или шале из логорског живота или певали народне песме и играли у колу док би полако падао мрак на Боку и њихове шаторе. Трубач је давао знак за починак. Ноћи су скоро све време биле дивне, а током спавања под шаторима био је увек лак поветарац и свеж ваздух. Двојица по двојица стражара у три смене сву ноћ су бдили у логору, а последња двојица су чим ссе сунце зарумени будила трубача да мало потом пробуди цео логор. Ређало се умивање под тушевима, обавезне стројне вежбе, доручак, … да би око пола десет ишли на купање, ручали на време, напили се изворске воде па до 3 сата спавали. Деца су цело време била заједно. Купали су се или су дуж обале скупљали морске шкољке и сунђере док би други сели у барку са дванаест весала и веслали “као велики” преко мора певајући омиљену логорску песму “Ој, Мораво ој, Мораво, моје село равно” или “Ој, мила ми Далмације, никад те заборавити нећу ја…”. У неколико излета обишли су целу Боку, а старији су се пели на Ловћен. Било им је жао кад су морали да се врате. Колико су жалили што остављамо море и Боку исто толико су жалили свој логор. Кад су почели са мотикама, да руше “Зеленка” неколико малишана је почело да плаче. “Зеленко” их је примао све скупа и за време јела заклањао од сунца или кише. Деца су волела оно што је велико, а он је био највећи и најлепши у логору. Соколи су сем што су лето провели у миру и тишини, дивили се лепоти Боке и плавог Јадрана, заносили се величином Ловћена, учили да распознају знакове морнарице, а ујутро би дуго пратили у ваздуху над водом вежбе хидроавиона. Све су то били спремни да испричају својим друговима кад се врате. Сећаће се Боке и њене обале и драгих пријатеља из Ђеновића који су стојички подносили тутњаву морских валова. Пред полазак на обали се окупило цело село заједно са поп Јовом и братом Ковачом. Бокељи су им братски стисли руку и пожелели им срећан пут молећи да их и идућег лета посетимо. И док се кретао полако се са и са једне и са друге стране чуло трократно здраво, здраво, здраво … . На крају чланка писац је записао : “Нека је хвала Ђеновчанима за гостопримство”. (9)
Као што су морнари учествовали на соколским слетовима тако су соколи учествовали на приредбама које је приредила морнарица. Морнарица је у Боки 1928. прославила своју крсну славу. Старешинство Сокола упутило је телеграм брату адмиралу Коху у коме је истакнуто : “Југословенски Соколски Савез честита десетогодишњицу ослобођења нашег мора и славну морнарицу братски поздравља”. (10) У Херцег Новом је 30 октобра 1928 године био дочек гостију. На железничкој станици били су соколи са музиком, морнаричка музика, представници власти и командант III Обласне Команде контраадмирал Ћ.М. Кох, са официрима. Возом су ујутро стизали представници удружења, међу којима су најдражи гости били представници удружења бивших ратних морнара Чехословака председник Томаш Нитка, инж. Ладислав Кретчмер, инж. Тодт и др. Јосеф Сладечек, одборници. Они су на свом путу кроз Југославији били дочекани и поздрављени по свим станицама од представника огранака Јадранске Страже, где су постојали огранци, а особито у Сплиту, где су у име Извршног одбора изашли пред њих Франо Иванишевић и Рикард Каталинић Јеретов. У Боку су дошли у пратњи изасланика чехословачког посланства у Београду др. Кореца. Истог јутра стигли су у Херцег Нови представници Сокола и Кола Српских Сестара из Београда, затим представници Инвалидског удружења, београдског Обласног Одбора Јадранске Страже, Српске Мајке и Пољско-Југословенског клуба. Из Загреба су стигле гђа Злата Ковачевић и гђа Пелеш, из Суботице стигао је др. Ловро Шкаљер, некадашњи адвокат из Пуле, Боко-Которски епископ Кирил Митровић, генерал Ненадовић као представник команданта треће армије из Сарајева и генерал Милојевић, командант ратне луке Боке Которске. Извршни Одбор Јадранске Страже заступао је др. Божо Вукотић, председник Мјесног Одбора Јадранске Страже у Котору, адвокат, бивши председника Апелационог Суда и бивши народни посланик. Пошто су гости смештени по становима, у 10 сати кренули су миноносцем „Сокол“ у Кумбор, где је извршен црквени обред сечења колача, после кога је адмирал Кох говорио о значењу Славе Морнарице и о данима када се морнарица стварала. На крају свог говора прочитао је песму Рикарда Каталинић Јеретова. Завршио је свој говор речима : „Сад имамо нашу заставу која слободно и поносно лепрша над свима морима далеког свијета, а до нас морнара Краљевске Морнарице је да се увијек и неокаљано она вије. Кадгод угледамо ову заставу сјетимо се свих оних бесмртних јунака, који су пролили своју крв и дали своје животе да наш народ дође до своје слободе на сувом и на мору, …“. После говора следио је велики дефиле морнарице пред адмиралом, официрима и гостима, при чему је морнарица поздрављена дуготрајним, срдачним узвицима „Живила“. После је била закуска у хангару Поморске Ваздухопловне Команде. После подне било је свечано откриће спомен плоче коју је удружење морнара ратника подигло својим друговима, стрељаним од Аустрије због побуне. Говорио је Иван Ткалчевић, председник удружења Морнара Ратника, а за њим делегати свих националних и хуманих удружења. Ткалчевић је спомен плочу дао на чување Соколском друштву Ђеновић. Сутрадан, 1 новембра, кренули су сви гости у Котор, да посете гробове наших и чехословачких стрељаних морнара. Обала у Котору била је пуна народа, који се заједно са гостима одвезао на гробље у Шкаљарима. Говорили су гђа Јованка Шиљак из Сарајева, делегати националних друштава из Отаџбине, Антун Сесан, учесник бокељске побуне, и др. Ловро Шкаљер, учесник предаје аустро-угарске флоте Народном вијећу у Пули. Сесан је истакао да су се наши морнари у аустро-угарској флоти бунили из родољубивих и националних, а не класних разлога, послуживши се при том сведочанством комунистичког писца Бруна Фраја и аустро-угарског адмирала Хансе. Тиме је прослава у Боки Которској била завршена. (11) Морнари из Ђеновића истакли су се на слету у Скопљу 1928. Главног слетског дана 6 септембра 1928. била је поворка, отварање соколског дома и “Бој на Косову”, трагедија у 5 чинова. Пред соколском поворком био је дефиле војске. Нарочиту пажњу привукла је чета морнара из Ђеновића под командом морнаричког капетана и соколског радника Ковача. (12) После подне приређене су соколске вежбе. После вежби сокола вежбали су морнари ратне морнарице. На соколском игралишту један пук војске изводио је престројавања а затим соколске вежбе. (13) По Соколском календару 1929 старешина друштва био је Јеротеј Јован Петковић, начелник Иван Ф. Ковач, тајник Звонко Филипи, предавач Јово Петковић. Било је 74 члана, 35 вежбача, 16 мушке деце, 10 женске деце и 10 чланова у соколској одори. Друштво је вежбало у приватној вежбаоници, приређивало је јавне вежбе, имали су 5 сарадника, 7 предњака и књижницу. (14) У Ђеновићу је 1928. подигнут двоспратни Просветни дом у којем је била смештена основна школа, Соколско друштво, Јадранска стража и друштво Црвени крст. Зграда је била посвећена : „Уједињењу и ослобођењу свих Срба, Хрвата и Словенаца“. По Соколском календару 1930 старешина друштва био је Јеротеј Јован Петковић, начелник Иван Ф. Ковач, тајник Дамјан Мустур, предавач Звонко Филипи. Било је 50 чланова, 38 вежбача, 16 мушке деце, 12 женске деце и 3 члана у соколској одори. Друштво је градило свој дом, имали су летње вежбалиште, приређивали јавне вежбе, имали су 2 сарадника, 18 предњака, књижницу и музику. (15) Соколско друштво у Хецег Новом одржало је 16 јуна 1929 године јавну вежбу. Са вежбама за планирани II свесоколски слет у Београду 1930. наступиле су све категорије и једна чета питомаца Ратне Морнарице. Чланице и женски нараштај извеле су вежбу са певањем “Галија”. Изазвале су дивљење код гледалаца наступи чланова на справама и мушког нараштаја код скокова на коњу, као Мурникове просте вежбе за II свесоколски слет у Београду 1930. чланова и Мачусове мушког нараштаја. Програм је изведен уз пратњу соколске музике. После вежбе соколска музика одржала је концерт, а после концерта била је забава. (16) Соколи у Ђеновићу приредили су 5 јуна 1932 године на школском вежбалишту своју годишњу јавну вежбу. Све вежбалиште су прекрили морнари, артиљерци, чехословачки официри и чета чехословачких војника. Симболичку вежбу “За дом у бојни бојни гром” вежбало је 9 сокола, а вежбу је саставио први начелник друштва брат Иван Ковач. Прашку вежбу за 1932 годину, вежбало је 20 чланова, а исти број и Ковачеву вежбу са веслима. Симболичку вежбу “Хеј трубачу” војске и морнарице за Прашки слет, који је саставио брат Иван Ковач вежбало је 20 вежбача. Три скупине правило је 11 чланова. На справама је вежбало : на ручама 7, а на пречи 6 чланова. Затим је 6 чланова бацало дискос и копље. Коноп је потезало 20 а бацало куглу 6 чланова. Одбојку, вежбу са лоптом, је изводило 12 чланова. Све време вежбања свирала је музика морнарице. Свака вежба била је изведена и награђена од публике аплаузом. (17)
Соколско друштво Ђеновић одржало је своју главну скупштину 14 јануара 1934 године. Скупштину је отворио Стево Мустур. Скупштини су присуствовали : од морнарице контрадмирал брат Маријан Полић и командант места брат Милан Домаинко, од стране Среске испоставе брат Данило Ћоровић, изасланик жупе Цетиње био је брат Никола Цириговић. Послати су поздравни телеграми : Маршалату Двора, Савезу Сокола, адмиралу Прици, бану Зетске бановине, Соколској жупи Цетиње и старешини жупе Гавру Милошевићу. Прочитана је савезна посланица и извештаји о раду. Расправљано је о подизању соколане и оснивању соколске музике. У нову управу били су изабрани : старешина Балтазар Ковачек, заменик Стево Мустур, тајник Матко Родеј, благајник Божо Блечић, начелник Албин Унгерн, просветар Божо Подује, лекар др. Винко Ивановић. За чланове управе, ревизоре и суд части бирана су браћа: официри, подофицири и мештани на челу са браћом : контраадмиралом Полићем, пуковником Жугићем и просинђелом Петковићем. (18)
На први дан православног Ускрса Соколско друштво Ђеновић приредило је академију у просторијама Машинске школе. Вежбали су чланови и мушка деца. Мушка и женска деца декламовали су патриотске песме и дијалоге. Дилетантска секција сокола у Ђеновићима извела је две представе : «Под маслинама на Крфу» од Сретена Динића и «Кијавица» од Нушића. Дворана је била дупке пуна. Учествовали су сви мештани, поред чланова морнарице и артиљерије. Свирала је соколска музика из Ђеновића. (19) У Ђеновићу је 1935 године свечано прослављена Светосавска година. Свету литургију са пригодном проповиједи одржао је војни прота Јован Матијашевић. Одржан је пренос литије од цркве Св. Шпиридона до основне школе у Ђеновићу уз учешће војске, морнарице, соколског друштва и музике. У школи освећена је водица, благослов кољива и резање колача. О Светом Сави говорила је учитељица Јелка Пипер. Школска деца певала су Светосавску и државну химну. Ђаци основне школе рецитовали су : „На Св. Саву”, „Мој рођендан”, „Мртви Краљ”, „Светом Сави”, „Слава Краљу” и „Слава Витешком Краљу”. „Завјет Краљу Петру II” играли су ђаци основне школе из Ђеновића. Домаћин славе био је Стеван Мустур. (20)
После ослобођења и уједињења 1918. соколи су уско сарађивали са војском и морнарицом. Пример такве сарадње био је сарадња морнарице и сокола из Ђеновића. Соколи су учествовали на приредбама које је организовала морнарица, а морнари на соколским слетовима и вежбама. На соколским вежбама у Ђеновићу учествовали су и чехословачки официри и војници. Са своје стране војска и морнарица радили су на телесном васпитању војника и морнара. У Управи Соколског друштва Ђеновић били су официри војске и морнарице. Истицао се начелник Соколског друштва Ђеновић Иван Ф. Ковач. Соколи из унутрашњости који су летовали у Боки Которској упознавали су се са радом морнарице. Војници и морнари присуствовали су позоришним представама на соколским академијама. У Ђеновићу је становао велики број морнара ратне морнарице. Део њих били су чланови соколских друштава. За време Априлског рата 1941. морнари су се током италијанског бомбардовања склањали заједно са цивилима у брдима изнад Ђеновића. Упркос Другом светском рату и револуционарним променама у Југославији сарадња сокола и морнарице није била брзо заборављена. Иако су уместо сокола нове власти основале своје теловежбене организације, морнари су учествовали на XI Свесоколском слету у Прагу 1948 године.
Саша Недељковић
члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
Напомене :
- „Соколи питомци поморске војне академије”,„Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, Октобар-Новембар 1926, бр. 10 и 11, стр. 221;
- „Жупа Мостар”, „Соколски гласник“, Љубљана, 1 октобра 1929, бр. 19, стр. 7;
- „Машинска Подофицирска Школа Краљевске Морнарице”, „Алманах Јадранска Стража за 1928/29 годину”, Београд, 1928, стр.213-223;
- „Окружни слет жупе Мостарске у Тивту”, „Соколски гласник“, Загреб, 1921, бр. 11, стр. 392, 393;
- „Соколско друштво у Ђеновићу”, „Соколски гласник“, Загреб, 1922, бр. 7, стр. 222;
- „Југословенски Соколски Календар 1923“, Љубљана 1922, стр. 113;
- „Соколска Жупа Мостар”, „Соколски гласник“, Загреб, 1922, бр. 11, стр. 363;
- „Југословенски Соколски Календар 1924“, Љубљана 1923, стр. 146;
- Д.Б.Јов., “Ђеновић – летовалиште београдских сокола”, „Соколски гласник”, Љубљана, 1 октобра 1928, бр. 19, стр. 120;
- “Седница стареш. ЈСС 29 октобра 1928”, „Соколски Гласник“, Љубљана, 15 новембра 1928, бр. 22, стр. 138;
- „Јубиларна Крсна Слава Морнарице“, „Јадранска Стража“, Сплит, Децембар 1928, бр. 12, стр. 383;
- Јосип Јерас, “Соколско славље у Скопљу”, „Соколски гласник”, Љубљана, 15. септембра 1928. бр. 18, стр. 110, 111;
- Лела Манчић, „Успомена на Соколски Слет у Скопљу”, „Српско Косово”, Скопље, 15. јула и 1. августа 1929. год, бр. 14 и 15, стр. 24 -26;
- „Југословенски Соколски Календар 1929“, Љубљана 1928, стр. 97;
- „Југословенски Соколски Календар 1930“, Љубљана 1929, стр. 106;
- М.Ј, „Јавна вежба у Херцег Новом”, „Соколски гласник“, Љубљана, аугуста 1929, бр. 15, стр. 7;
- „Соколско друштво Ђеновић“, „Соколски гласник“, Љубљана, 16 јуна 1932, бр. 25, стр. 5;
- О.Ј, „Ђеновић“, „Из наших жупа друштава и чета“, „Соколски гласник“, Љубљана, 9 фебруара 1934, бр. 7, стр. 5;
- „Ђеновић“, „Из наших жупа друштава и чета“. „Соколски гласник“, Љубљана, 20 април 1934, бр. 17, стр. 4;
- „Ђеновић”, Бокељске вијести, „Глас Боке”, Котор, 2 фебруар 1935, стр. 111;
