Идеолошки код: „ново хришћанство без Цркве“
И Новак Ђоковић и епископ Григорије својим јавним наступима репродукују модел духовности који није заснован на предању и аскетизму православне Цркве, већ на индивидуализованој верзији вере. Оба модела личе на екуменистичку и нео-јога синтезу: вера као лично искуство, а не као послушност Телу Христовом.
Ђоковић активно пропагира јогу, мантре, чакре, унутрашњи мир и сличне концепте, у супротности са православним подвигом и теологијом кроз Литургију и Свете Тајне.
С друге стране, Григорије инсистира на „унутрашњој слободи“, „аутономији савести“ и подрива традиционалну вертикалу духовне власти.
У оба случаја гради се лик „духовника без Цркве“ – духовност без канона, без покајања, без заједнице.
Култ личности и медијска сакрализација
Медији обликују обоје као духовне ауторитете. Григорије је „епископ новог стила“, Ђоковић је „национални месија“.
Ђоковић користи симболику Патријарха Павла, али у исти мах пропагира источњачке праксе. Григорије се представља као „нови Павле“ – модернизован, али тобоже скроман. Овим се не гради Црква, већ алтернатива Цркви.
Заједнички кругови и посредници
Њихови кругови се преплићу. Дејан Бодирога – Григоријев пријатељ и Ђоковићев контакт. Моханђи – индијски гуру, присутан у оба света.
Речник је исти: „љубав“, „енергија“, „свест“, „хармонија“. То су термини New Age синкретизма, а не православне теологије.
Механизам „клеро-либералне“ хибридизације
Ђоковић мобилише масе, Григорије артикулише поруке. Један носи емоцију, други идеологију.
Комбинација производи нови хибрид: духовност без институције, вера без догме, осећај без покајања. То је „контролисани бунт“ – унутар оквира новог система.
Злоупотреба Патријарха Павла
Павле је био лик смирења и потпуне послушности Цркви. И Ђоковић и Григорије га користе као симбол, али изван контекста. Ђоковић га цитира као рекламу; Григорије се гради као његов „модерни наследник“.
Уместо истине, добијамо симболичку манипулацију – духовни бренд.
Медијска матрица – исти канали, исти уредници
Медији попут Нова.рс, N1, Антена М паралелно изграђују оба лика. Речник је препознатљив: „љубав“, „слобода“, „мир“, али нигде Христа, нигде покајања, нигде Цркве.
То је модел световне духовности – религија без Бога
Психолошки профил: компензација и мисија
Ђоковић – незадовољан пуком славом, жели да буде „учитељ“. Григорије – ограничен канонима Цркве, тражи шире поље деловања.
Један има публику, други има амбицију. Заједно чине системску структуру „новог месијанства“. Без крста, без подвига – али са великом медијском видљивошћу.
Ђоковић као продужетак Григоријевог наратива
Ђоковић, вероватно несвесно, постаје медијски носилац једне духовне агенде коју је Григорије већ артикулисао: „духовност без Цркве“, „љубав без истине“, „слобода без смирења“. Ђоковић је првопрозвани Григоријев Спартанац
Он је постао симбол хармоније модерног човека са вером – али не са Христом. Његова духовност није литургијска, већ мантрано-инспиративна.
Тако на сцени имамо нову парарелигиозну структуру: Ђоковић као каризматик, Григорије као теоретичар.
Заједно – они су наратив новог човека: без послушности, без Цркве, без Истине. Самодовољан, медијски хиперприсутан и теолошки дезоријентисан.
пише: Енџи
