Владика Григорије Дурић данас настоји да се представи као духовни наследник тројице стубова савремене Српске цркве – Патријарха Павла, владике Атанасија Јевтића и митрополита Амфилохија Радовића, чије је деловање обележило крај ХХ века и почетак ХХI. Без ове тројице стубова Цркве немогуће је замислити ни духовну обнову српског народа а ни политичку сцену. Њихов утицај је био пресудан у кључним историјским моментима српског народа. Ипак, у стварности, деловање владике Григорија показује управо супротно од онога како се представља јавности: он није наследник, него лажни наследник, није ученик, него издајник духовних очева, није син, него расколник.
Док је Патријарх Павле живео, Григорије је био један од оних који су настојали да се, под изговором немоћи и старости, овај прави светитељ склони са трона Светог Саве. Данас, исти тај Григорије не преза да се кити његовим именом, као да му је био најоданији ученик. То није верност, него политичка грабеж и присвајање светости ради личног уздизања. Григорије се заклања именом Патријарха Павла иако сви архијереји знају какав је однос имао према њему за живота овог светог човека. Народ то можда не зна али је толико сведока из редова високог па и нижег клира, да је просто невероватно лицемерје с којим наступа владика Григорије када се позива на Патријарха Павла и његове поуке и пример који је дао српском народу.
Према владики Атанасију, који је био његов непосредни учитељ и духовни отац, Григорије је поступио најсуровије: као владика у Херцеговини, натерао је старца да напусти Тврдош и да лута, боравећи по приватним кућама. То је било понижење, а не синoвска верност. Такво понашање показује дубоку унутрашњу мржњу према духовном оцу – и управо се зато може назвати духовним оцеубиством. Када је митрополит Амфилохије позвао владику Атанасија да се пресели код њега у митрополију и да му обезбеди смештај под Острогом, на чега је Атанасије пристао, Григорије чини један потез којим задржава Атанасија у Херцеговини јер би јавност сазнала за лоше односе. Наиме, окупљају децу са веронауке у Требињу и изводе пред владику Атанасија, знајући колико је Атанасије био снисходљив према српској дечици, и тако га успевају задржати у Херцеговини.
Са митрополитом Амфилохијем, Григорије никада није био у истинском сагласју, али по његовој смрти сада настоји да се представи као „наследник његове борбе“. То је лицемерје и најгори вид присвајања туђег ауторитета.
Христос каже: „Сваки дом који се раздели сам против себе, неће опстати“ (Мт. 12, 25). Управо то ради Григорије: раздваја, уништава, цепа – уместо да гради. Он није чувао очев дом, него га је рушио. Како ли мисли сачувати целу Српску цркву, на чији трон претендује, када се показао неверан у мањем, у једној епархији?
Православље између свих врлина истиче две као најспасоносније и најкорисније за Цркву: врлине послушности и смирења. Син се не уздиже изнад оца, него га следи. Христос Сам каже: „Ја и Отац једно смо“ (Јн. 10, 30), често понављане Христове речи су „Нека буде воља твоја (оче).“ – показујући да је право синовство у јединству, а не у бунту. Григорије, међутим, својим деловањем доказује да није „једно“ са оцима, него управо апостата тј. њихов отпадник.
Уместо јеванђељске речи, из његових уста често избија језик политичког протеста и друштвеног активизма. Уместо благовести, чујемо речи о блокадама, демократији, властима и побунама. Он не проповеда Христа распетог и васкрслог, него себе као „глас народа“. А то је управо оно што апостол Павле разобличава када каже: „Јер ће доћи време кад здраве науке неће подносити, него ће по својим жељама себи нагомилати учитеље, јер их уши сврбе“ (2. Тим. 4, 3).
Григорије је тај учитељ који чеше уши широким масама, али не храни душу.
Григорије је одрастао без оца у породичном животу. Та празнина постала је унутрашња рана која га гони да сваког духовног оца, уместо да прихвати, подсвесно убија – најпре одбацивањем, потом присвајањем њиховог ауторитета кад више нису живи. То је суштина његовог понашања: оцеубиство као модел духовног преживљавања.
Уместо да постане син, он је постао отпадник од очева. Уместо да гради наслеђе, он га руши и узима као украс себи. Тај психолошки комплекс чини га трајно неспособним да буде прави наследник.
Владика Григорије Дурић није настављач дела Патријарха Павла, владике Атанасија и митрополита Амфилохија. Он је њихов лажни наследник и духовни издајник. Он није син који чува наслеђе, него расколник који руши јединство. Његова дела сведоче против њега: покушај рушења Павла, понижавање Атанасија, лицемерно присвајање Амфилохија.
Христос каже: „По плодовима њиховим познаћете их“ (Мт. 7, 16). А плодови владике Григорија нису плодови јединства и љубави, него плодови раскола и гордости.
пише: Енџи
