Свети Арсеније Сремац био је други архиепископ српски, наследник и највернији ученик Светог Саве. Рођен је у благочестивој српској породици у Срему, у време када је вера у Христа дубоко прожимала живот нашег народа. Од младости је волео молитву и тиховање, и срце му је горело жељом да служи Богу. Зато је оставио световни живот и ступио у манастир, где се подвизавао у посту, послушности и чистоти.
Његова смерност и разборитост брзо су га истакле у братству, па је убрзо постао игуман манастира Жиче, коју је у то време водио Свети Сава. У Арсенију је Сава препознао човека који не тражи власт, него истину; не углед, него службу. Зато га је, по надахнућу Божијем, изабрао за свога наследника и увео у службу архиепископа српских и приморских земаља.
Као архиепископ, Арсеније је мудро и тихо водио Цркву. У време када су српске земље биле узнемирене нападима и унутрашњим метежом, он је показивао спремност да се жртвује за јединство народа и за очување вере. По Савином благослову, пренео је седиште Српске архиепископије из Жиче у Пећ, поставивши тако темеље Пећке патријаршије, која ће вековима остати духовно средиште српског народа.
Његов живот био је тих, али испуњен делима која су оставила трајан траг. Оснивао је манастире, помагао сиромахе, штитио монаштво и укрепљивао веру. Није оставио ниједну оштру реч против непријатеља — његово оружје била је молитва, а његова победа — смирење.
Пред крај живота, осетио је слабост и повукао се у свој мир, где се припремао за сусрет са Господом. Упокојио се 28. октобра 1266. године (10. новембра по новом календару), а његове мошти постале су извор утехе и исцељења многима.
Истинска снага није у гласу који наређује, него у души која ћути и служи.
Свети Арсеније нас учи да је послушност већа од власти, да је смирење пут ка мудрости, и да се Божије царство не гради буком, већ молитвом и трпљењем.
Као што је он у време немира пренео седиште Цркве у мирни Пећ, тако и ми данас треба да пренесемо своје срце из немира света у мир душе — јер где је мир, ту је и Бог.
