Да ли ће Вучић ићи на «нову 1948» и зашто неће?
Судећи према најавама утицајних људи и саветника у медијима чини се да ће Вучић ићи на оштар раскид са Русијом око НИС-а. Но према изјавама самог Вучића то није тако близу јер је направљен договор око промене менаџмента НИС-а из руског у српски и да је то први корак ка повратку контроле над НИС-ом али уз сарадњу са руском страном. Но промена менаџмента у овом моменту тешко може да доведе до скидања санкција јер је ту главни критеријум власништво. Чак и да руси продају своје акције некој српској или страној компанији они који контролишу санкције могу увек рећи да је то „фасада“ отприлике по моделу како иде продаја Лукоила у Бугарској.
Неки прижељкују нови раскид са Москвом попут одговора не Резолуцију Инфорбироа 1948 године а неки су опет против тога иако није јасно за шта је српска јавност у ово смутно време. У прилог томе долазе и поруке из Америке и Британије – «толерисали смо седење на две столице, време за то је прошло а ако то не разумете ваше време је прошло». Власт је разумела поруку. Русија се заглавила у украјинском блату а Србија је окружена НАТО-ом и ЕУ-ом нешто слично 1941. Години. Шта год да урадите једно кајање вам остаје. Сад је питање како изабрати дугорочно мање кајање.
НИС је битан али је прича много шира и значајнија од тога. Контрола над НИС-ом је питање функционисања наше економије и то разумеју сви. Уколико Русија не буде дала прихватљив предлог за решење овог ћорсокака у ком је НИС Србија ће бити принуђена да реагује и преузме ствар у своје руке. Но постоји и питање гаса који стоји као демоклов мач изнад Србије јер уколико не добијемо довољно гаса или пак по много већој цени ми имамо хаос у земљи. А то властима у овом моменту никако није потребно. Зато верујемо да неће бити брзо преломљена преко колена одлука од „новој 1948.“ Иако власт шаље поруку јавности да Србија мора контролисати НИС и извући га испод санкција јер је то питање економске стабилности и друштвеног мира илити „спас од кантица“ није јасно како то у овом моменту може одлуком решити.
Са друге стране каква би била реакција јавности на погоршање односа са Русијом због НИС-а. Иако је добар део јавности емоционално русофилски еуфорија из 2022-ге кад се очекивало у русофилским круговима да „руски тенкови дођу на Дунав“ је потпуно спласнуло. Русија је показала да није велика сила јер нема никакве опипљиве резултате после више од три ипо године крвавог рата у степама Украјине. Срби иако јесу русофили ипак су и реални – чему ми да се надамо ако руска војска не може да контролише руске градове као што су Харков или Одеса а неко време се борила и на својој територији око Курска што је за славну руску војску срамотно. Други елемент реакције на евентуални раскид са Русијом (неки степен разлаза не мора да значи и санкције) око НИС-а српска јавност има одређено разумевање јер је то нешто што у овом моменту „мора бити ван зоне санкција“. „Није популаран али јесте изнуђен потез“ – то би била реакција на евентуалну национализацију НИС-а. Рејтинг не би ни порастао због тога иако би му проНАТО и проЕУ кругови аплаудирали али се његово бирачко тело због тога не би значајно осипало (другачије би било увођење санкција 2022-ге).
Наши русофили су добрим делом били и путинофили и они су створили иделизовану слику о Русији и Путину као „моћном православном цару“ који би могао ако буде прилика да спасе Србе и „врати нам Косово“. Неспособност да релативно брзо и ефикасно заврше рат са Украјином је ту митску представу о „моћној Русији“ и „суперчовеку Путину“ је демантовала. Можда је није скроз уништила али јесте прошлост у српској јавности која као и друге јавности не праштају неуспехе. Због свега тога и уколико би Вучић национализовао НИС а из Москве стизале отровне стрелице Захарове то нашу јавност која је и разочарана Русијом и Путином али и потпуно опседнута својим поделама око блокада и протеста па стога и мало осетљива на ставове Москве. А при том ригидан став Москве којој НИС економски ништа не значи осим полуге за притисак на српску власт још више ствара негативан став према политици Москве и буквално гура Вучића ка Западу не остављајући му много аргументата против – осим несрећног гаса који је остао као последња могућност уцене Србије од стране Кремља. Кремљ је иначе својом пасивном политиком кад је трегало да буде активан и ригидном политиком касније одгурнуо од себе Грузију и Украјину и Јерменију а сличним понашањем према Србији ризикује још једну земљу која ће му окренути леђа.
Како каже Марић за Вучића „Научио је доста од својих претходника. Паметан председник.“ Ова реченица је кључ. Вучић, бивши радикал- националиста, па напредњак, па европејац, па после тога популиста – прошао је све фазе. Од Милошевића је научио како се држи власт у кризи. Од Ђинђића – како се продаје прича о реформама и Западу. Од Тадића – како се користе институције за маркетинг и дневну политику. Од Николића – како се игра на народњачке емоције бирача. Он је од 2012 до недавно настојао да спаја све: национализам без русофилије, европејство без предаје, контролу медија без диктатуре.
Но протести и оно што се дешавало протеклих годину или две су добрим делом уздрмале ту провизорну конструкцију српске власти и до тада добитну формулу. Та времена су неповратно прошлост. Наша будућност личи на црногоски или македносни сценарио јер је запад одлучио да уместо јаких лидера који треба да одраде «посао» створи ситуацију нестабилних влада и новог нивоа зависности од Запада.
