Сведоци смо појаве наизглед разнородног савеза: самозваних гуруа, „духовних вођа” попут Моханђија, следбеника источњачких култова, атеиста-рационалиста, као и „алтернативних хришћана“ и нових „хуманиста“ – који заједнички наступају против једног: Српске православне цркве. На површини, они делују неповезано. Али иза те разноликости крије се дубоко укорењена идеолошка матрица: антихришћански, а пре свега антиправославни синкретизам.
Овај фронт, префарбан у боје слободе, мира и љубави, носи у себи агенду — духовну, политичку и културну – усмерену на деконструкцију Крста као симбола поретка, Логоса и идентитета.
Синкретизам ових група није резултат „трагања за истином“ већ одбијања Истине. Уместо једног апсолута, нуде се флуидне духовности, мешавине источњачких медитативних техника, New age психологије, полуисправљених теологија и секуларног хуманизма.
Моханђијев покрет, у суштини, пропагира индуску доктрину „божанства у себи“ (атман = Брахман), која је у директном сукобу са православном антропологијом. За његове следбенике, Христос је „учитељ“, а не Спаситељ. Спасење није дар, већ „енергијски рад“. То је гностицизам у новом руху.
Григоријанци и модерни католички дисиденти, под плаштом екуменизма, теже разграђивању догматских темеља Цркве. Њихова идеја „љубав изнад свега“ подразумева релативизацију истине. За њих је истина флексибилна, а „догма“ опресија.
Атеистички активисти и либерални рационалисти, иако одбацују духовност као „заблуду“, парадоксално се повезују са езотеричним покретима, јер у Цркви препознају симбол поретка који желе да сруше.
Њихова заједничка осовина је бунт против Крста.
Заједничка карактеристика ових група је одсуство покајања и хијерархијског поимања стварности. Људска егзистенција се не доживљава као пад и уздизање ка Богу, већ као „самоостварење“, „рад на себи“ или „ослобађање од традиције“.
Такав човек није покајник, већ конзумент „духовности“, зависник од еуфоричних стања, самозваних откровења и лажне слободе. Он не прихвата Оца, јер мрзи ауторитет. Он не прихвата Цркву, јер не жели да буде дете – хоће да буде свој бог.
Овај психолошки профил је идеалан савезник политичког либерализма и постмодерног неомарксизма, који руши сва упоришта идентитета – веру, породицу, нацију.
У бројним протестима последњих година у Србији – било да су под заставом екологије, социјалне правде или „борбе за људска права“ – видимо јасан образац: Црква се напада, било отворено, било кроз подсмех, лаж, и дезинформацију.
-Симболи Цркве се пале, исмевају и вређају.
-Њене владике се представљају као „послушници режима“,
-Христос се своди на „религијски производ“ или „мит“.
Ово није спонтано. То је идеолошки инструисана хулитељска култура, у којој се СПЦ третира као „мета легитимне мржње“. То је замена метафизичке побуне из Руске револуције у новој, технократској верзији.
Широка коалиција анти-Крста
Јасно је да се формирао неформални, али веома конкретан фронт:
-Моханђијевци са источњачким култовима
-Григоријанци и квазикатолици
-Атеисти и научни редукционисти
-ЛГБТ активисти и постмодерни „уметници“
-Геополитички актери који користе „невладине“ структуре
Сви они знају да православни Крст није „верски симбол“, већ последња линија одбране поретка, логоса, смисла.
Крст је граница коју не могу прећи, па морају да га сломе.
Оно што наслеђујемо у православној вери јесте живи Бог, у телу, у историји, у заједници. Њихова вера, пак, није вера — већ бунт. Њихов Христос је само симбол, архетип, метафора. Њихов „духовни рад“ је луциферијанска самоспасилачка илузија.
Сваки покрет који руши Цркву, а нуди „љубав“, „свест“, „мир“, а нема покајање, подвиг, Тајне – јесте лажна религија антихриста.
Или ћеш бити уз Крст, или против њега. Или си син Божји, или син отпора.
Православље није „традиција“ – оно је Истина, у телу, у вечности.
