Разум је одавно напустио политику у Србији. Када говоримо о разумевању политичког живота у нашој земљи, појмови из сфере религије су нам кориснији и од рационалних аргумената и од идеологије. Од ортодоксије европског пута Србије и Европске уније као „обећане земље“ и хиљадугодишњег рај(х)а, прошло је доста времена. У међувремену, наш политички простор је регресирао од идеолошког и квазирелигијског, у коме су се надметале конфесије европског пута и посрнуле Велике Србије, до мистичког и харизматског. Тако су разлике у конкретним политикама потпуно изгубиле на значају. Расправе о спољној политици, Косову, економији или образовању су резервисане за РТС који и даље неуспешно покушава да глуми одговорног друштвеног делатника. Уместо класичних политичких дебата, добили смо надметање мистика. Култови су заменили политичке странке и покрете.
Шампион ове промене је наравно – председник Александар Вучић. Заокретом од 180 степени, одбацујући идеал Велике Србије за прагматичну проевропску политику, срушени су идеолошки темељи постпетооктобарске Србије. У истом табору су се нашли некадашњи радикали и „жути“. Ипак, у првим годинама напредњачке власти је и даље постојала одређена кохерентност политике, која се заснивала на преовлађујућем мишљењу да је, и поред наше љубави према Русији и Косову, једини могући пут – онај европски.
Данас у европску будућност Србије нико не верује, чиме је нестао програмски минимум СНС-СПС режима, док је лична власт Александра Вучића неконтролисано расла. Како се СНС све више ширио, прождирући савезничке и супарничке странке, покрете и личности, независно од тога да ли се они налазе „лево“ или „десно“, да ли су националисти или либерали, тако се променио и идеолошки карактер владајуће странке. Од једне прагматичне партије десног центра, СНС је постао кеч-ол партија, идеолошки и програмски потпуно аморфна.
Тако у режимским медијима редовно можемо видети „аналитичаре“ који се три сата свађају о Украјини, Косову, геј паради, Европској унији и Трампу, али који на крају сваке расправе уредно закључују да је Александар Вучић најбољи могући председник и да ће он сигурно донети најбољу могућу одлуку. Напредњачки кеч-ол се свео на безусловно поверење у мудрост нашег председника, мудрост коју није потребно правдати аргументима. Она је мистична, неухватљива, изван сфере разума и људскога морала. Користећи се протестантским речником, у темељима напредњачког режима су Sola Fide (само вера) и Solus Вучић (у оригиналу Solus Christus / само кроз Христа).
Да би неко и даље подржавао ову власт, неопходно је да има веру, и неопходно је да прихвати да се до Бога/раја/обећане земље може стићи само и искључиво кроз личност председника. За разлику од мејнстрим протестантизма, у чијим је темељима и Sola Scriptura (само Библија), СНС одавно не поседује било какав идеолошки и програмски темељ. Не постоји текст који нам може служити као мерило правоверности политичког деловања ове власти. Нема начина на који можемо да проверимо да ли је конкретна политика у складу са прокламованим напредњачким патриотизмом. Штавише, једини прави тумач и мерило србског патриотизма је, погодили сте – Александар Вучић.
Рационално разматрање конкретних политика је не само непожељно, већ и штетно. Ако вам разум говори да нека политика није добра, то значи да немате довољно вере, али и да нарушавате мистично јединство србског народа окупљеног око свога вође. Као што је Аврам био спреман да на заповест Јахвеа жртвује свога сина, тако се и од србског народа очекује да прихвати бриселске, вашингтонске и све друге споразуме које председник потпише. Такве, и све сличне штетне политике ове власти, људи који себе и даље називају националистима и патриотама правдају четвородимензионалним шахом и великим планом, односно веровањем у мудрост и добре намере вође.
Комплетна политика србског председника се сада заснива на квазирелигијској пароли: „Чудни су путеви Вучићеви“. Председник је одавно престао да буде обичан политичар. Он је мистик, пророк, вођа култа. Док су у класичним верским системима правила релативно јасно дефинисана, па се чак и папа може наћи на мети критике када флагрантно прекрши неку римокатоличку догму, у случају култова личност вође се издиже изнад доктрине, покушавајући да опонаша Исуса Христоса који се издигао изнад заповести Старог завета. Вођа култа често намерно крши библијске прописе, притом користећи дату трансгресију као доказ сопствене изабраности и јединственог статуса, на тај начин себе представљајући као личност која стоји изнад обичних правила и световних закона, поистовећујући себе са самим Господом. Парадоксално, морални прекршај у овом случају само јача мистички ауторитет вође.
Зато награђивање „жутог олоша“ важним државним функцијама не представља никакав проблем за рејтинг власти. Постављења Гордане Чомић на позицију министра или Драгана Шутановца за амбасадора у најважнијој светској престоници нису изазвала ни најмање незадовољство међу бирачима владајуће странке, као ни међу лојалистима који су се заклели „на крв“ да никада неће са „жутим олошем“. Штавише, овакви потези нису уопште били предмет рационалног разматрања или критике. Једноставно, председник зна разлоге у које обични смртници немају увид. Немогућност идеолошког или пак утилитарног оправдавања оваквих и сличних одлука није доказ непринципијелне (неки би рекли издајничке) политике. Напротив, она служи као један у низу доказа мудрости Александра Вучића.
На овај начин су неутралисани сви који би желели да расправљају о конкретним политикама. У ствари, одбрана политике напредњачког режима више ни не постоји, барем не у равни овоземаљског. И председник лично категорички одбија да брани своје поступке. У изузетним приликама, када новинари добију шансу да му поставе незгодно питање, он одбија да пружи рационалан одговор. Уместо тога, бира патетику, увреде или непријатно ћутање. Новинар изгледа као да разговара са зидом, односно испада будала и лудак зато што је одлучио да доведе у питање вођину мудрост.
Председник игра на претпоставку да ће гледалац интуитивно закључити да је питање глупо (иако није), увредљиво, и да не заслужује одговор. На крају крајева, како ико може знати боље од вође? Да разјаснимо, аутор текста не мисли да председник жели да постане вођа култа, да за себе мисли да је месија, нити да су његове присталице верски фанатици. Циљ је био осветлити начин на који пропагандна машинерија СНС-а користи ирационално да би попунила сопствену идеолошку и програмску празнину. Дуго је режим радио на разарању рационалног и идеолошког у политичком животу Србије, али опсена може бити корисна као привремени инструмент. На њој не може заснивати одржива и одговорна политика. Илузија не може трајати вечно, мистична аура господина председника ће бити разбијена, кад-тад.
Проблем је тај што ће се отрежњење и повратак у реалност, као у случају бројних харизматских култова са трагичним крајем, десити тек када ствари оду превише далеко. На нашу жалост, уместо повратка класичној политици, програмима и идеологијама, на супротном крају политичког спектра се појавила политичка опција која почива на сличним принципима. Присталице најснажније опозиционе силе се више не разликују превише од присталица режима. Као и дрвени адвокати председника Александра Вучића, и они одбијају да правдају своје политичко опредељење. На питања о идеологији, програмима и личностима рационалног одговора нема. Само је потребна чврста вера у правду и борбу против корупције.
Србска напредна странка је годинама гајила политичку културу мистицизма и ирационалности. Сада је постала жртва исте. Аутор се за будућност СНС-а, његовог лидера и његових чланова не брине, али је дубоко уверен да народу који се налази под опсадом стил политике који је устоличио Александар Вучић не може донети ништа добро.
Мачак
