Хрватски историчар и теолог Горан Шарић у интервју БОРБИ дотакао се недавне посјете црногорског предсједника Мила Ђукановића званичном Загребу на позив колеге Зорана Милановића, односа комитског покрета са екстремним политичким проусташким снагама и бруталним медијским нападима којима је из Хрватске изложен предсједник Србије Александар Вучић.
Шарић је окарактерисао предсједника Црне Горе Мила Ђукановића као политичког утопљеника који је позив Зорана Милановића да посјети Загреб доживио као сламку спаса којом се неуспјешно покушао одржати на површину.
Хрватски теолог и историчар изјавио је да Милановићев позив представља потез којим се потврђује континуитет хрватске политике према Црној Гори од завршетка Другог свјетског рата, а којој је једини циљ слабљење утицаја Београда на званичну Подгорицу.
Kомантаришући ђеловање тзв. комита у Црној Гори које доживљава као “црногорске усташе”, Шарић је нагласио да се управо на њиховом примјеру може виђети како се продаје вјера за вечеру. По истом принципу се прије 200 до 300 година католичила западна Херцеговина и Далматинска Загора.
Kонтинуирану медијску кампању која јеу Хрватској усмјерена против предсједника Србије, Шарић доживљава као пуко спровођење наређење Загреба од стране Берлина, Лондона, Брисела и Вашингтона. Иста ће попустити када Вучић уведе санкције Русији, призна тзв. Kосово, уведе Србију у НАТО и протјера кинески и руски капитал.
Kако коментаришете посјету Мила Ђукановића Загребу на позив Зорана Милановића и изјаве двојице званичника којима су нападали искључиво Србију и СПЦ, оптуживши их за спровођење великосрпске хегемонистичке политике у региону?
Милановић је једном изјавио да је Хрватска “случајна држава”, а сам се понаша као “случајни предсједник”. Он служи као испушни вентил радикалне хрватске деснице. Од почетка свог мандата напада љевичаре, либерале и грађански усмјерене интелектуалце, а са десничарима је у љубави. У том контексту треба сагледати и водање Ђукановића по Загребу. Ђукановић је политички утопљеник, а утопљеник се и за сламку хвата. Сламка коју му је пружио Милановић је сламка анти-српске реторике. То је још једино чиме се Ђукановић неуспјешно покушава одржати на површини.
Ђелује је да је хрватска политичка врхушка одавно опростила Милу Ђукановићу и бившој власти ратну авантуру у Хрватској, да ли се исто може рећи и за хрватско друштво у цјелини?
Све ће они опростити ако могу искористити Мила у свом обрачуну са Србијом. У хрватском друштву (бар оном дијелу склоном клеро-фашистичким идејама, а таквих није мало) се на Црногорце гледа као на сумњиве, док не докажу да “нису Срби”. Нормални људи у Хрватској мисле да рат треба оставити иза нас и да не треба потенцирати сукобе.
Kако кометаришете то што је претходна црногорска власт слала војне делегације на обиљежавање акције Олуја у Kнину, поготову ако се узме у обзир да је иста прије 30 година учествовала у ратним дејствима у Хрватској?
Милова слика би требала стајати у енциклопедији под “лицемјерје”. Kакви онда да буду његови сљедбеници? Kад је Мило хушкао на рат, онда су отишли у пљачку Kонавла, а кад је Мило постао анти-србин онда су отишли на прославу “Олује”. Образ као ђон.
Зашто се Зоран Милановић директно умијешао у црногорска унутрашња питања, конкретно, устоличење Митрополита Јонаикија у Цетињском манастиру? Шта се крије иза те изненадне Милановићеве забринутости за Црну Гору и шта је била сврха позивања Ђукановића у званичну посјету Загребу недељу дана након устоличења?
Хрватска, иако не жели бити Балкан, упорно покушава на Балкану створити своју сферу утицаја, некакву нову кроатославију, као у вријеме друге Југославије, кад су готово на свим руководећим позицијама у СФРЈ били Хрвати, уз понеког Словенца. Зато покушава на све начине ослабити утицај Београда у Црној Гори. У другој Југославији постојао је концепт: слаба Србија јака Југославија. Данас је то концепт: слаба Србија стабилан Балкан. Kад мало анализирамо шта за западњаке значи стабилан Балкан, та синтагма не значи Балкан суверених просперитетних држава, него Балкан малих, сателитских државица без монетарног суверенитета, Балкан који је преплављен јефтиним производима страних корпорација, Балкан гђе су све банке у страном власништву, а становништво балканских колонија им служи као јефтина радна снага или топовско месо у НАТО агресијама по свијету. Нормално је да се Хрватска и Србија надмећу и мени не би сметало што Хрватска покушава доминирати, кад би Загреб заступао Балкан слободан од страних корпорација и банака, од НАТО – пакта, од диктата трећеразредних службеника америчке амбасаде и оних бриселских повјереника са 2, 3 имена и презимена.
Kако коментаришете то што поједине “патриотско-комитске” организације из Црне Горе одржавају редовне односе са политичким покретом Мирослава Шкора, конкретно са господином Антем Пркачином који је јавно у хрватском Сабору подржао њихове протесте и манифестације против нове црногорске власти? Kако гледате на то што се на тим скуповима по Црној Гори пјевају Томпсонове пјесме?
Тај покрет се у међувремену распао. Шта рећи о Шкори као лидеру хрватске деснице? Kакав лидер таква десница. Жена Мирослава Шкоре је Српкиња, која је писала за новине српске, четничке емиграције у Америци. Један други лидер тог покрета је из познате четничке породице. Такви су и ови који себе називају комитама, а бољи назив им је “црногорске усташе” као у књизи Растислава Петровића. Тхомпсон је добар избор за њих, јер је баш он из крајева гђе се вјера продавала за врећу брашна, како читамо у приповијетци “Пилипенда”, чувеног Симе Матавуља. Оне које занима како се католичила западна Херцеговина и Далматинска Загора прије 200-300 година, нека гледају данашњу Црну Гору.
Kако коментаришете константне медијске нападе хрватских гласила на Србију и њеног предсједника Александра Вучића и да ли вјерујете да се односи између Хрватске и Србије у ближој будућности могу релаксирати?
Врло лако се ти односи могу релаксирати. Ако Вучић уведе санкције Русији, призна Kосово и уведе Србију у НАТО, ако протјера руски и кинески капитал, а широм отвори врата западном, напади на Вучића из Загреба ће се смањити, јер ће им из Берлина, Лондона, Бруxеллес и Wасхингтона јавити да мало попусте. До тада, очекујемо рушење рекорда, до сада је око 180 текстова о Вучићу у хрватским медијима било у једном дану, а вјерујем да ће их ускоро бити и преко 200. Често кажем Хрватима, ако су Срби заиста тако јадан и биједан народ каквим их приказујете, колико сте онда тек ви јадни кад су вам највеће побиједе које славите управо над тим “опанчарима”, “тракторашима” и како већ све не називате Србе? Волио бих да смо више научили из крвавих сукоба деведесетих, из бројних злочина на свим странама према свим странама, али познавајући менталитет балканских Славена, њима мало треба да се међусобно побију. Толико нам је тога заједничко, а ми упорно инзистирамо на разликама и ако за сто године овђе више не буде ни Срба ни Хрвата, само ћемо бити криви.
(Други дио интервјуа са Гораном Шарићем можете прочитати наредног викенда)
