У понедељак 25. октобра на првом програму покрајинског јавног сервиса у емисији Ино-стране коју уређује и води историчар Срђан Граовац, гостовао је Бојан Панаотовић. О актуелним политичким питањима поводом немира на северу Космета, високом степену напетости у Црној Гори, узаврелој ситуацији у Босни и Херцеговини, те утицају великих сила на трусно балканско тле, поред Панаотовића говорио је и историчар Милован Балабан.
„Мир је насушна потреба на Балкану.“
Тензије у региону, које су ових дана главна тема, не представљају никакво изненађење, с обзиром на то да се све одвија по већ виђеној матрици потраге за кривцем за нечије „мрачне пројекте“. Регионална стабилност је давно препозната као кључни приоритет Владе републике Србије, а и сам државни врх се из седмице у седмицу управо за то залаже.
– Неки центри моћи одлучили су да поново Срби и Србија треба да буду кривци за васколика непочинства на балканском тлу – истакао је Панаотовић.
„Вучић и Србија су учинили све да односи са БиХ буду добри.“
Када се ових дана повела реч о стању у Босни и Херцеговини и Републици Српској, Србија је од стране једног историчара неправедно окривљена да индукује проблеме на Балкану.
– Србија апсолутно и у свакој прилици признаје суверенитет и интегритет БиХ, и јавно, и на папиру, и реторички. Србија је та која гради ауто-пут према Сарајеву. Србија је та која је послала, у најкритичнијем тренутку када није било вакцина широм света, вакцине у Сарајево. Србија је та која је уз Македонију и Албанију осмислила Open Balcan који подржавају САД, па чак и Ангела Меркел – рекао је Панаотовић, питајући се шта више од тога можемо урадити за регионалну стабилност.
„По ком аршину је добро имати целовиту БиХ, а истовремено осакаћену Србију без Косова и Метохије?“
Иако је политика Србије и Александра Вучића усмерена на очување целовитости БиХ, елите у Сарајеву константно инсистирају на признавању независног Косова. У међународном праву или постоје принципи, или анархија и беспуће.
– Ако се залажемо за територијалну целовитост држава, ако то важи за БиХ, онда мора важити и за Србију. Дакле, онда Косово и Метохија не могу бити независна држава. Ако се залажемо за Sui generis решења и ако ће по том принципу Косово и Метохија бити независна држава, онда је Додик у праву када каже да исто тако и Република Српска може бити независна држава. Чак ни Тито тако нешто није имао у корену својих замисли, јер би онда Војводини и Косову дао републичке границе, а не покрајинске. Према томе, Србија није узрочник регионалне нестабилности. Србија је та која ради у прилог миру. У Бога се господа надам да ће преовладати разум – нагласио је Панаотовић, додајући да мир заиста нема алтернативу.
– Проблеми које сада видимо изазвани су садејством више фактора. На Балкану је по среди она фројдовска о нарцизму малих разлика, али овде нажалост, упркос тим малим разликама, постоји много трвења, љубоморе, лошег историјског наслеђа, убијања, осветољубља, комплекса. На то долазе страни фактори којима очигледно не одговарају мир и стабилност. Али ми смо ипак креатори своје судбине. Можемо и да не мислимо исто, да се не саглашавамо, али не морамо да проливамо крв – апострофирао је Панаотовић.
Надовезујући се на изречено, Балабан је додао да Српски свет као модел мора на три нивоа (политички, економски и културни) деловати како Србија не би поново била оптужена, јер се чини као да се само на то чека.
– Проблем Косова и Метохије и генерално проблем у региону морамо посматрати кроз призму
светских геополитичких и стратешких кретања, јер без тога не можемо ни схватити шта се овде дешава – рекао је Балабан.
„Милу и Дритану сметају српски национализам и Српски свет, а не примећују пројекат Велике Албаније који предвиђа ампутацију трећине Црне Горе.“
Према речима Мила Ђукановића, Тадићев импотентни национализам заменио је агресивни Вучићев национализам оличен у Српском свету. Питајући се како је могуће да неком смета једна културолошка матрица, а великоалбанске мапе вођене су национализмом који је све, само није импотентан, Панаотовић наставља:
– Како је могуће да сметњу представља теза о Српском свету или то да ће се митрополит устоличити тамо где су се вековима уназад устоличавали митрополити? И Црна Гора и Србија су у својој историји биле и у заједничким државама, а много више независне државе, и то нико нормалан не оспорава. То је још једна замена теза и логика „држ‘те лопова“. Нико нормалан не оспорава црногорску државност и традицију, али зашто би ова друга опција која сања о заједничкој држави представљала неки грех! До пре петнаест година смо били у заједничкој држави – рекао је Панаотовић.
„Инсистирање да лидери српских странака не уђу у владу Црне Горе је политика апартхејда.“
Црна Гора је напустила заједничку државу гласовима својих грађана, на референдуму. То је непорецива историјска чињеница.
– Ни озлоглашени Слободан Милошевић, ни краљ Александар, ни Борис Тадић нису ставили Црну Гору у неки Српски свет у ком је она нестала. Напротив, то су тезе како би се избегло да се каже да Срби као конститутивни народ у Црној Гори, можда и најбројнији, имају суверено право на своје место под сунцем. Не можете правити апартхејд, ако сте Милан Кнежевић не можете да будете министар у влади. То је апартхејд, то је расизам, то је кастињски систем, ти људи су добили гласове на изборима. Нигде у свету не постоји експертска влада – изричит је Панаотовић.
„Лепо је имати подршку Ескобара и центара моћи, али буџет Црне Горе напунили су летос грађани Србије.“
Дритан Абазовић посетио је Вашингтон и оптимистично се вратио уживајући подршку из Вашингтона и подршку великих сила. Балабан упозорава на сложеност ситуације у Црној Гори и исказује бојазан да се уз благослов великих сила ишло на стару варијанту да се промени све да би све остало исто, а репрезент те политике је управо Дритан Абазовић. Ипак, на једну чињеницу Панаотовић нарочито упозорава.
– Не раде велики центри моћи то да би вас усрећили, нити ће вас учинити богатим и просперитетним друштвом без корупције. Они то раде зарад својих интереса, а буџет је спасио еуфемистично именовани „туриста из региона“. Према томе, у интересу је грађана Црне Горе да негују добросуседске односе са Србијом, не само због буџета, већ и због нормалности, културне сарадње, родбинских веза… Из Србије је рука пружена.
„Марљиво и гандијевски радити, али истовремено јачати борбену готовост.“
– Ми не можемо допустити да неко као ловину наш народ стреља на северу Косова и Метохије – упозорио је Панаотовић и додао како нам је то и по Уставу задатак. Србија је гарант Дејтонског споразума по коме Република Српска неупитно постоји без обзира на то које су странке на власти. Неће доћи до помирења тако што ће се једна страна увек и по сваку цену стигматизовати, навео је Панаотовић и поставио питање зашто се не донесе резолуција о злочинима у Јасеновцу, Олуји, Бљеску, Кравицама.
– Пут ка помирењу јесте тај да се сви аутентично покају за своје злочине и да се сви они сагледају реално, без спољног тутора који ће нас гурати у резолуције и у причу о злим и добрим момцима, јер то је модел подстицања подела, а не истинског помирења – закључио је Панаотовић.
„Драгица Гашић у Ђаковици не може никако да угрози албанску већину, а трпи невиђени притисак да се исели; желе да сатру помен на српско име, а томе се морамо супротставити.“
– По природи ствари не можете бити претња, ни безбедносна ни национална нити мајоризовати Албанце, као што то није и не може урадити Драгица Гашић која се вратила у свој стан у етнички чистој Ђаковици. Ипак, она се суочава са свакодневним претњама, разбијеним прозорима и немогућношћу да купи чак и хлеб. То је поуздан знак да неко жели да затре и помен на било шта што има везе са Србијом и Србима у овом тренутку, а то ми не можемо да допустимо – истакао је Панаотовић.
„Хрватска штампа диже паничну буку око аеродрома у Требињу, као да ће се тамо правити атомска бомба, а не цивилни аеродром.“
Чланак „Слободне Далмације“ на две густо куцане стране о аеродрому у Требињу репрезентује хистерију и хаос због изградње цивилног аеродрома на којем ће се транспортовати роба и људи, а од чега ће сви имати користи.
– Некада сте провокација самим чином што постојите – истакао је Панаотовић, надовезавши се на Балабанове речи о томе да постоје „компромиси“ на које ипак не треба пристајати.
Целу емисију можете погледати путем линка
