Пише Бобан Арсенијевић из Ниша, професор славенске лингвистике на Универзитету у Грацу
Последњег петка у октобру домаћу интернет заједницу је узбуркао непријатан догађај. Пројекат Дигитални буквар поставио је нови плакат на коме девојка држи ново издање Вујаклијиног речника страних речи, у горњем левом углу пише „Филолошка гимназија Београд“, а испод тога крупнијим словима: „Имаш ли муке с падежима као људи с југа Србије“.
Kада сам први пут видео плакат на једној друштвеној мрежи, био сам сигуран да је у питању монтажа: неко је или изменио већ постојећи плакат или направио нови како би угледној образовној институцији приписао етички и политички срамотан, научно наопак садржај. Онда сам слику пронашао на интернет страни Дигиталног буквара – и помислио да је сигурно пародија, или пример погрешног понашања у дигиталном домену. Поглед на друге садржаје пројекта помогао ми је да разумем да је намера иза плаката озбиљна.
Пројекат Дигитални буквар финансирају УСАИД, фонд Пропулсион, Иницијатива дигитална Србија, Завод за унапређење образовања и васпитања и Завод за вредновање квалитета образовања и васпитања. Носилац пројекта је Филолошка гимназија у Београду, а циљ му је „повећање нивоа дигиталне писмености“. Иако неспретно формулисан, циљ пројекта је добар: дигитална писменост је услов квалитетног живота у времену интензивне дигитализације друштва.
Упркос сличности у називу, дигитална писменост нема много заједничког са традиционалним значењем речи писменост која се односи на читање и писање. Дигитална писменост подразумева широк спектар вештина, знања и других компетенција које омогућују и унапређују живот у друштву које се значајно ослања на дигиталне технологије. Од комуникације имејлом и четом, преко дигиталног обављања свакодневних активности попут плаћања рачуна, пријаве пореза или добијања извода из матичних књига до дигиталне идентификације и сертификата. Основне димензије дигиталне писмености су процедурална знања, етички принципи, друштвени узуси и карактеристични обрасци размишљања.
Нажалост, носиоци пројекта Дигитални буквар ово не знају. Носиоци пројекта који треба да унапреди дигиталну писменост не знају шта је дигитална писменост – сви садржаји пројекта показују да они под дигиталном писменошћу подразумевају поштовање правописа и прескриптивних граматика приликом комуникације на дигиталним медијима. Њихово разумевање појма дигиталне писмености заправо је супротно многим основним принципима дигиталне писмености. Дигитална сфера успоставља своје законе и принципе језичког изражавања, који обично чине да се језик у дигиталној комуникацији значајно разликује од оног какав прописује нормативна литература.
Незнање шта је дигитална писменост носиоци пројекта допуњују незнањем како се она може унапређивати. Вештине и културу понашања у дигиталној сфери не можете побољшати серијом плаката који стоје на некој дигиталној платформи. Све и да ти плакати имају релевантан садржај, као што немају. То је као да учите неког да рони тако што по дну разбацате упутства.
Најзад, ваља поновити да један од најважнијих аспеката дигиталне писмености представља етика понашања у дигиталној сфери. Језички стереотипи су природна појава: људи теже да за неке језичке варијетете везују различите особине. Најосновнија етичност, дигитална и свака друга, подразумевају да стереотипе не треба исказивати, да не треба дискриминисати и стигматизовати различите групе и популације, те да што је шира циљана публика поруке – то опрезнији ваља бити у овом погледу.
Тако и овде, овим увредљивим текстом, пројекат снажно делује супротно свом декларисаном циљу – уместо да помаже у овладавању дигиталном писменошћу, он испољава њен најдрастичнији недостатак.
Дубина усађености стереотипа у ставове о језику који се гаје у Филолошкој гимназији у Београду (и уопште у такозваним србистичким круговима) огледа се и у прагматици поруке на плакату. Порука другим лицем множине сугерише обраћање говорницима српског језика. У истој реченици, помињу се у трећем лицу, као класа поређења, “људи са југа Србије”. Неизбежна импликација је да “људи са југа Србије” не спадају у говорнике српског језика, или бар нису неко коме се пројекат унапређења дигиталне писмености обраћа. Они су треће лице, пример нечег непожељног.
Дизајн плаката који понавља отрцани и већ тада банални образац из кампање Негујмо српски језик, садржај – укључујући и нови Вујаклијин речних страних речи и израза, књигу која ни са јужним говорима и падежима, а камоли са дигиталном писменошћу, нема апсолутно никакве везе, друге плакате који испољавају језички шовинизам стигматизацијом латинице, нових и старих позајмљеница – нема потребе коментарисати.
Још мање је коментара вредно обавештење које се појавило на профилу пројекта наместо повученог плаката, и које не само да не даје извињење, не само да не нуди ни објашњење – бар не неко смислено, које би имало везе са плакатом – већ наглашава да школа узима пуну одговорност и да ће поново објавити плакат (иако измењен?!).
Јужне вести
