Ко је Здравко Понош, генерал и потенцијални кандидат уједињене опозиције за председника Србије? Многи су се то запитали након што се Поношево име муњевитом брзином проширило нашим јавним простором након најава да је највероватније он тај који ће „стати на црту“ Александру Вучићу. Иако му појављивање у медијима, нарочито онима блиским опозицији, није било страно, не би се могло рећи ни да је завредио велику пажњу у тим наступима.
Ко је Здравко Понош?
О његовом животу до 2008. године када је смењен са места начелника Генералштаба портал „Нова С“, написао је следеће:
„Здравко Понош је рођен у Голубићу код Кинина (Хрватска), 1962. Године.
Како преноси Истиномер, после завршене основне школе у Голубићу, уписао је Средњу техничку школу „Никола Тесла“ у Загребу и Средњу техничку школу Копнене војске у истом граду, али, како истиче, одлучио се за војну школу, јер му је то “било нешто потпуно ново и непознато”.
“У средњој школи сам заволео војни позив. Када сам завршио, био сам у дилеми да ли да одмах почнем да радим као подофицир или да наставим школовање на Техничкој војној академији у Загребу. Прва варијанта ми је била привлачна – зарађивао бих и тако постао самосталан. Међутим, како се примицао крај средње школе, било ми је јасно да то баш и није мудар избор. Између осталог и зато што сам знао да бих као подофицир сигурно био распоређен у неко друго место, а Академија ми је пружала могућност да останем још пет година у Загребу. На крају крајева, Академија је за мене била нови изазов, а ја сам се осећао способним да му одговорим”, рекао је у разговору за недељник “Време”, 11. 1. 2007. године.
У његовој биографији се наводи да је по завршетку Војне академије наставио школовање, уз рад у трупи. Магистрирао је из области телекомуникација на Електротехничком факултету у Београду, а завршио је и високе војне школе и курсеве.
Генералштабно усавршавање похађао је, како се наводи на сајту Истиномера, на Краљевском колеџу за одбрамбене студије у Лондону, а курсеве енглеског језика у Школи страних језика ЈНА у Београду, као и на Колеџу Лидса „Сент Џон“ у Јорку, где је положио тест са НАТО ознаком СТАНАГ 6001.
Завршио је и курс за више извршиоце у центру „Џорџ Маршал“ у Немачкој, као и курс европске безбедности у Женевском центру за безбедносну политику у Швајцарској, стоји у тексту који је Глас јавности објавио 2007. године, а на који се реферисао Истиномер.
У разговору за недељник Време, понош је рекао да је, кад је завршио Академију, желео да остане у Загребу, јер је ту живео већ девет година, а имао је понуду и да остане на Академији као асистент.
“Алтернативно решење је било да одем на Војно-технички институт у Београд – то је било најбоље што је питомац мог смера могао да добије. Међутим, на промоцији ми је речено да идем у Генералштаб у Сектор за везу, информатику и електронска дејства, у Управи за електронско извиђање и ометање. Али, кад сам дошао и јавио се у Београд, каже ми персоналац да имам воз за Ужице у двадесет до четири. Какво Ужице, питам ја. Испоставило се да је батаљон за електронско ометање лоциран у Ужицу, мада јесте био директно потчињен Генералштабу. То је било моје прво путовање у Србији јужно од Београда”.
После Ужица прелази 1988. године у Београд, у Одељење за развој и опремање Управе за електронско извиђање. Од 1988. до 2002. године био је референт за развој и опремање у Генераштабу. У Женевском центру за безбедносну политику 2003. године завршио је Курс европске безбедности, а Курс за више извршиоце у Маршал центру у Немачкој 2005. године.
У Министарству одбране СЦГ био је начелник Одељења за интеграцију у Управи за међународну војну сарадњу до 2004, када је именован за начелника те Управе.
Од октобра 2005. био је заменик начелника Генералштаба Војске Србије и Црне Горе, а одлуком Колегијума ВСО 3. јуна 2006. године постављен је за заступника начелника Генералштаба.
У децембру 2006. унапређен је у чин генерал-потпуковника, а затим је, одлуком председника Србије Бориса Тадића, именован за начелника Генералштаба“, како наводи „Нова С“
Сукоб са Шутановцем и смена 2008. године
Са мјеста начелника Генералштаба смењен је 2008. године, након сукоба са Драганом Шутановцем који му је тада био ресорни министар одбране.
“Није ово сукоб две личности, него судар концепција о томе где ће Србија, као безбедна земља, бити 2015, 2020. Грађани Србије морају знати како се паре у ту сврху троше, а то данас нико не зна осим оних који троше“, рекао је том приликом Понош.
Он је жестоко критиковао ситуацију у Министарству одбране, нетранспарентне набавке, проневере и друго. Осим тога говорио је да Србији недостају темељни документи, стратегије безбедности који ће безбедносној политици дати известан континуитет. То му се изгледа озбиљно замерило у одређеним круговима ДС-а, нарочито од самог Шутановца, те је врло брзо и смењен.
По наводима историчара Николе Самарџића његова смена је имала везе са спољнополитичким заокретом тадашње Владе ка Русији. „Мислим да је у току нека врста тихог државног удара који изводе Борис Тадић и Вук Јеремић, коренито мењајући и спољну и унутрашњу политику земље, што је у потпуном нескладу са изборним обећањима на основу којих су добили мандат за вршење власти – веома јасан, европски и демократски мандат добили су и председник Борис Тадић и коалиција „За европску Србију“. Та измена спољнополитичке оријентације заснива се на обновљеној хладноратовској парадигми, а оријентација генерала Поноша према НАТО пакту и евроатлантским интеграцијама Србије је у овом тренутку постала сметња за Тадића и Јеремића“, навео је Самарџић за РСЕ те 2008. године.
Сарадња са Вуком Јеремићем 2010-2012
Сарадња са Вуком Јеремићем 2010. године вратила је Поноша на високе државне фукнкције. Он је обављао функцију помоћника министра спољних послова до смене власти 2012. Њихова сарадња се наставила и након тога, па тако и у самој Народној странци. При њеном оснивању добио је функцију потпредседника, која је потврђена 2019.
Баш из тога периода у коме је радио као помоћник министра долази и један његов занимљив интервју за „Политику“. Наиме, он се ту доста осврће на питање Косова и Метохије, а повод за интервју је долазак немачког министра спољних послова.
„Посета министра Вестервелеа долази у правом тренутку и прилика је за разговор који би водио компромисном решењу које је прихватљиво и Србији и Европској унији. Србија је спремна за такав разговор и компромисе, али постоје и црвене линије преко којих Србија не може иде, а да не угрози своје виталне националне интересе. За такав конструктиван приступ, који води одрживом решењу косовског проблема, Србија има разумевања међу већином чланица УН, али и међу чланицама ЕУ”, казао је Понош. Можда се ова реторика о компромису и црвеним линијама читаоцима учини познатом из данашње политичке праксе.
Питања Косова се дотакао у још једном дијелу интервјуа: „Један од аргумената који заслужује пажњу је да неко не може једностраним доношењем декларације као папира да постигне независност. То је неприхватљиво. Неопходно је да Генерална скупштина УН усвоји политичку квалификацију саветодавног мишљења Међународног суда правде. Није нама циљ да улазимо у сукобе са ЕУ чији члан намеравамо да постанемо, али имамо различите погледе на ову ствар која је нама од виталног значаја.“
Понош иде на црту Вучићу?
Јуче се у медијима појавила информација да се о кандидатури Здравка Поноша за председника Србије у опозицији озбиљно размишља. То је подржао и лидер ССП-а, Драган Ђилас.
„Ценим га и због чињенице да је више пута показао да је спреман да виши циљ стави изнад личног интереса“, навео је Ђилас.
Сам Понош се огалсио по питању кандидатуре и рако да ће је прихватити само ако опозиција буде јединствена на свим нивоима.
пише: Михаило Братић
