У згради ОЗНЕ није било текуће воде и млади комуниста је морао да пере руке у лавору.
Крв се сливала у посуду попуцале глеђи…
Младић је уморан, није лако дуго тући човека, макар он имао повијена леђа и седе бркове.
У просторију улази потпоручник са мастиљавом оловком иза ува и седа за сто.
– Знаш ли ти кога уопште тучеш друже? Одмори мало видиш да су ти руке крваве, обраћа се младићу.
– Ко је, шта ја знам ко је, народни непријатељ.
Јуче су га покупили на неком Врачару, не да каже кућу, помиње и неки кајмак.
Ето папира пише ти све ту друже потпоручниче, рече младић и дода, нема више куће деда, све је то сад наше, народно.
– Знаш ли ти да читаш друже, наставља потпоручник, тај деда под твојим ногама је Бојовић Петар, војвода.
Ударна песница српске хегемонистичке клике.
Не спомиње он никакав кајмак већ Кајмакчалан, а Кајмакчалан, ух, то ти је већ дуга прича.
– Шта је војводо, знаш ли ти да читаш?
Упита Петра млади комуниста бришући крваве руке од чакшире.
– Знам српски, немачки и француски одговори војвода.
А и ђе не би знао када је још после Другог српско-турског рата 1878. године, када ова двојица нису била ни рођена, Петар Бојовић тада као први у класи Артиљеријске школе, преводио стручну војну литературу са немачког и француског језика и тако усавршавао своје знање о коњици.
– А знаш ли како комунисти туку?
Настави младић разјарен војводиним одговором, и поче да га гази сад већ од крви црвеним чизмама.
Ако су му руке уморне ноге нису…
– Доста је друже, прекиде га потпоручник показујући мастиљавом оловком на лист папира.
Овде пише да треба да умре природном смрћу.
Комунистички зликовци из ОЗНЕ након 3 дана мучења вратили су војводу Бојовића његовој кући а фотографија доле показује да је у то доба имао 86 година.
Кући га је дочекао млади Коста Ракић, породични пријатељ и послужитељ у дому Бојовића.
Човек на основу чијих сећања данас знамо како су изгледали последњи дани војводе Бојовића, и који је приче о њему препричавао све до 2019. године кад је умро.



