Пише: Ненад Кецмановић
Када му је ономад у харему Бегове џамије у Сарајеву одржан џеназа намаз, Хасан Ченгић се на табуту, више него икад за живота, нашао под светлом јавности. Истина, током своје вероучитељске, завереничке, политичке и предузетничке каријере био је столачки имам, члан најужег руководства СДА, народни посланик, помоћник команданта главног штаба АБиХ, заменик министра одбране БиХ и председник Сабора исламске заједнице, што су све важне јавне функције. Али он се на свакој од њих трудио и успевао да буде нечујан и невидљив. Неупоредиво важнији послови које је обављао за Алију, џамију, армију и партију били су већ и сами по себи конспиративни, а његову самозатајност у колективном интересу брижно су штитили и његови блиски саборци младомуслимани и припадници „Алијине робијашке халке” осуђени на сарајевском процесу исламским фундаменталистима.
Када сам непосредно након првих демократских избора испред поражених реформиста кренуо да честитам победничким националним странкама, у централи СДА су ме дочекали Алија Изетбеговић, председник, и Мухамед Ченгић, секретар СДА. Приметио сам као необично да је сувоњави младић са цвикерима, који је послуживао кахву са рахатлокумом и химбером са обојицом био на „ти”. Већ током првих дана рата открио сам да Хасан у Алијин кабинет улази ненајављен, мимо обезбеђења и секретарице и „врата отвара ногом”. Био је Алијина десна рука по војној линији и ако би провирио иза отшкринутих врата сале Председништва, Алија је одмах давао паузу и прекидао реферисање команданта главног штаба АБиХ, генерала Сефера Халиловића, школованог официра ЈНА и једног од оснивача паравојне Патриотске лиге.
У Председништву БиХ Алија је уза се имао формално само Фикрета Абдића, као другог муслимана, а фактички и Ејупа Ганића и Стјепана Кљујића. Међутим, Абдић, који је био победник избора далеко испред Алије, муслиманског лидера сматрао је затуцаним фундаменталистом. Ганић је изабран као Југословен и колико год се бацао у ноге никад није третиран као искрени намашчија. Хрват Кљујић је опет био само католички пробосанац – својеврсни претеча Жељка Комшића, који може да послужи као корисни идиот.
Мултиетничко Председништво БиХ, са двоје Срба и једним аутентичним Хрватом Фрањом Борасом, било је само мултикулти излог за спољни свет. Паралелну и стварну власт чинио је врх СДА, а у њему припадници Младих муслимана и робијашке халке, који су и након изборног уласка у власт, наставили да делују конспиративно и ван система. У тој работи тајних операција, завереничке политике, илегале, Хасан Ченгић је пливао као риба у води. Учествовао је у свему, али из сенке, и заметао трагове.
Склон медитацији и већ у годинама, Алија је био је импресиониран Хасановом агресивном одлучношћу, бескрупулозном ефикасношћу, великом енергијом и хиперактивизмом, што се ретко сретало код нагодоних босанских муслимана старијих генерација. Поготово међу хоџама, имамима, муфтијама, па и реисима, које је Алија, како ми је сам рекао, презирао због сарадње са Удбом и комунистичком влашћу. „Карпузе! Споља зелени, изнутра црвени!” Хасан је био један од оних, како је екс реис Мустафа Церић претио, „нових муслимана” који су спремни да гину као шехиди у борби за муслиманску Босну. Сви који су га добро познавали сведоче да је уз специфичне способности и велике заслуге био агресиван, искључив, груб и прек, а какви су били његови политички ставови познати само најужем кругу указује захтев Адила Зулфикарпашића док је још био потпредседник СДА, да се Хасан удаљи. Алија му је одговорио: „Видиш, Адиле, можда си и у праву, али он је човек који на директној вези држи на стотине џамија широм Босне, а то је мрежа наших партијских ћелија.”
По завршеној Гази Хусрефбеговој медреси, касније и Исламској теологији на Башчаршији, службовао је у загребачкој џамији и успоставио је присне везе са првацима хрватских муслимана Салемом Шабићем, Шемсом Танковићем и др., те пресудно утицао на Алију да у задњи час откаже Београдски споразум, и окрене се од Милошевића ка Туђману. Са генералом Сакибом Махмуљаном радио је на исламизацији АБиХ преко мреже имама распоређених у свим већим јединицама. Учествовао је у организацији авионског трансфера муџахедина из Техерана преко Загреба у средњу Босну. Куповао је оружје из Словеније преко премијера Јанеза Јанше. А што је најважније, Алијиним потписом био је овлашћен да подиже петродоларе, који су се у милијардама сливали на аустријски рачун хуманитарне исламске организација ТWР.
Поред Алијине наклоности због специјалних особина, Хасана је по још живом принципу беговског непотизма препоручивао и породични педигре. Међу веома бројним Ченгићима, његов отац Халид био је директни изданак матичног стабла и наследник Ченгића куле у Устиколини поред Фоче. Халид бег или Хаџија, како су с поштовањем ословљавали овог земљопоседника, био је још један пример да ивер не пада далеко од кладе. Говорило се „што год не може Алија, може Хаџија“. Почетком рата се преселио у Високо и са сином подијелио улогу логистичара АБиХ. Хасан ван земље, а бабо у земљи. Део ове породичне сарадње био је и пројекат изградње војног аеродрома у Високом. Хасан је донео паре из Беча, али рат се завршио па Халид није имао потребе да га сагради. Неки сматрају да у томе лежи део објашњења за послератни успон Хасанове пословне империје.
Негде у исто време он је завршио и своју политичку каријеру. ЦИА је открила ирански камп за терористичку обуку у Погорелици недалеко од Сарајева, а домаћи партнер је био, а ко би други него Хасан Ченгић. Наравно, то није могло да буде без Алијиног знања, па је „први у Бошњака” најпре жртвовао свог љубимца, а онда се и сам „због болести” повукао са свих функција. Иако је Ченгић вишом силом најурен из политике, веровало се да му то није пало тешко, јер је поратно политичко ангажовање подразумевало јавност коју је увек избегавао. А у мирнодопској политици је било мање изазова него у биг бизнису. Његов недавни долазак на моћну функцију председника Сабора исламске заједнице изненадио је, али дуже лечење и одлазак на ахирет прекинули су евентуалне даље планове.
Политика
