„Удри бригу на весеље! Kако да не, драги мој! Али ја не могу као ти да одем у неку крчму да потражим радост, како ми ти саветујеш, на дну чаше. Тамо не бих умео да је нађем ни на неком другом месту! Ја, драги мој, одлазим у кафе, међу отмен свет, који пуши и чаврља о политици. Ми бисмо могли да будемо весели, чак срећни, само под једним условом, како вели један безначајни адвокат, монархиста, који долази у мој кафе, а то је да нама влада неки добар владар апсолутиста. Не знаш ти те ствари, несрећни пијани филозофе, то теби није ни на крај памети. А знаш ли ти шта је разлог свих наших зала и свеколике наше туге? Демократија, драги мој, демократија, односно владавина већине. Јер, кад је сва власт у рукама само једног човека, тај зна да је сам и да мора да задовољи мноштво људи, а кад владају многи, мисле само како да задовоље себе и онда добијемо најшашавију и најодвратнију тиранију : тиранију прерушену у слободу. Него шта! „
