Аутор: Александар Ђурђев,
председник Српске лиге
Текст је посвећен царевићу светом Алексеју Николајевичу РОМАНОВУ
Мало ко зна, да је енергетска сарадња Србије и Русије такође историјска категорија, а не само савремена реалност за нашу земљу, јер су још 1906. године цар Николај Други Романов и краљ Петар Први Карађорђевић потписали споразум о нафтној и енергетској сарадњи између наших земаља. Повољна цена гаса из Русије јесте темељ економског раста и инвестиционе стабилности савремене Србије. Последњих година Србија је постигла стабилан економскираст, раст реалних плата и инвестиционих улагања, упркос глобалним кризама и ратовима који су пореметили тржишта енергената у читавој Европи. Мало ко жели да призна да иза тог успеха не стоје само реформе, одговорно управљање и инвестиције, већ један кључни фактор — повољна и стабилна цена природног гаса из Русије, која је омогућила да Србија остане енергетски и индустријски функционална када су многе европске привреде посустале. Енергетска безбедност јесте предуслов развоја. Енергетика је темељ сваке савремене државе. Без сигурног и приступачног гаса нема ни индустрије, ни производње, ни топлих домова. Док су државе Европске уније током 2022. и 2023. године плаћале рекордне цене гаса, чак преко 2.000 долара за 1.000 кубних метара, Србија је,захваљујући дугорочним уговорима и пријатељским односима са Руском Федерацијом, имала цену од свега око 270 долара за 1.000 кубика. Та разлика није само статистика — то је практично спас за привреду и грађане. Повољна цена гаса омогућила је да индустрија настави рад без прекида, да цене грејања за грађане остану стабилне и да држава избегне енергетску рецесију која је погодила остатак Европе.
Да повољна цена гаса није само политичка флоскула, већ конкретан економски резултат, потврђује и Фискални савет Србије. Његов члан, Владимир Вучковић, навео је да ће профит јавног предузећа Србијагас за прошлу годину износити око три милијарде динара, управо захваљујући повољним околностима — пре свега ниској цени гаса и побољшаној наплати потраживања. „Процењујемо да је текућа наплата око 80 одсто, што је боље него раније када је била 60 одсто, али не би било довољно да се оствари профит. Чињеница је да је наплата старих дугова увела предузеће у профит“, нагласио је Вучковић. Тај податак показује да је енергетска политика државе директно утицала на стабилност јавних финансија. Грађани су почели редовније да плаћају грејање, топлане своје обавезе према „Србијагасу“, а приход од енергената почео једа пуни државни буџет — уместо да га празни. Повољан Гас из Русије јесте фактор инвестиционе привлачности. Ниједна озбиљна држава не може привући стране инвеститоре ако им не може гарантовати сигурну енергију по разумној цени и дугорочним уговорима. Због тога је Србија, управо у време енергетске нестабилности у Европи, постала једна од најатрактивнијих дестинација за индустријска улагања. Компаније као што су Линглонг, Бросе, Хенкел, Мишлен, Зијин и бројне друге у својим студијама изводљивости су навеле да је енергетска стабилност и повољна цена гаса један од три главна разлога за улагање у Србију, поред пореских подстицаја и квалитетне радне снаге. За енергетски интензивне гране као што су хемијска, металска, керамичка и прехрамбена индустрија, гас представља до 40% производних трошкова. Захваљујући контролисаној цени гаса, српски производи су остали конкурентни, фабрике нису затваране, а радници нису губили посао — док су у исто време у западној Европи затваране читаве фабрике због енормних рачуна за гас и нафту. Такође, један од најважнијих ефеката повољне цене гаса јесте очување социјалног мира. Србија је успела да задржи најниже цене грејања у региону. Док су у Немачкој, Аустрији и Холандији цене грејања порасле за више од 100%, у Србији су повећане тек симболично. Повећана енергетска дисциплина грађана — редовно плаћање рачуна топланама — довела је до стабилнијих јавних финансија. Тај новац се, кроз буџет, враћа у нове инвестиције у енергетску инфраструктуру, што ствара затворени круг стабилности и раста у нашој Србији. Повољна цена гаса из Русије није случајност — то је резултат одговорне енергетске политике Србије, која се темељи на партнерству, предвидивости и заштитина ционалних интереса. Тај модел је омогућио да Србија сачува индустријску производњу у време глобалнеенергетске кризе, повећа број страних инвестиција, обезбеди профит јавним предузећима, заштити грађане од енергетског сиромаштва и задржи социјалну и политичку стабилност.
Енергетска политика није само питање привреде — она јепитање државног суверенитета. А Србија је, захваљујући повољној цени гаса и енергетској стабилности, показала да уме да сачува и своју економију и достојанство у временима глобалних потреса.
Последњих дана поново слушамо неистине и површне интерпретације историјских догађаја који се тичу односа Србије и Русије, као и улоге Русије у догађајима из 1999. године. Тврди се да је операција руске војске на аеродрому Слатина измишљена, као и да Русија није имала реалну улогу у борбеним дешавањима током повлачења српске војске са Косова. Такве тврдње представљају не само непознавање чињеница, већ и покушај умањивања једног од најзначајнијих симбола српско-руског савезништва у новијој историји.
Слатина није мит – већ пример војне дисциплине и савезништва. Руски падобранци који су се 1999. године нашли на Косову нису били никаква филмска легенда, већ прави људи у стварним борбеним условима, који су деловали под великим политичким и оперативним притиском. Упркос томе што су наређења из Москве у то време била нејасна и неодлучна, руска јединица је самостално извела пребацивање из Босне у Приштину, што је био један од најсмелијих и најодлучнијих потеза у новијој историји руске војске. Та акција није подразумевала масовну битку, јер је њен циљ био стратешки успостављање присуства пре него што НАТО уопште стигне на терен. Руски војници нису „ушетали“ у празан простор, већ су контролу успоставили захваљујући дисциплини, брзини и професионализму. У том тренутку су се на Слатинама још налазили српски тенкови и авиони, а локално српско становништво је руске војнике дочекало као праве савезнике и заштитнике.
Аеродром Слатина није био тек симбол, већ кључна војна тачка за сваки будући план одбране Косова и могућег повратка српских снага. Русија је била свесна те чињенице на Слатинама се већ налазио комплекс ПВО система С-300 и велике количине муниције и технике. План је био да се тај простор касније употреби за слетање руских и српских транспортни авиона Ил-76, како би се обезбедила подршка евентуалном повратку српских снага након Кумановског споразума. Политичке промене у Србији после 5. октобра 2000. године потпуно су промениле ток догађаја. Руски контингент остао је у саставу КФОР-а, изолован и без реалне подршке из Београда. Убрзо је донета одлука о њиховом повлачењу — не зато што нису желели да помогну, већ зато што је нова политичка реалност онемогућила било какав заједнички потез Србије и Русије. Још једна честа манипулација последњих дана у српским медији а ствара злонамерне заблуде а тиче се тврдњи о наводном “слању српског оружја у Украјину“. Истина је сасвим супротна: током деведесетих година, Украјина је била је једна од главних снабдевача оружјем хрватске војске.
Радило се о совјетској техници која је остала у украјинским складиштима након распада СССР-а. Та опрема тенкови, артиљерија, муниција, као и хеликоптери Ми-24 — продавана је директно Хрватској, која је њоме извела офанзиве и операције „Бљесак“ и „Олуја“.
Док су српски цивили страдали у Крајини, од оружја и муниције из Украјине то оружје није било „симбол трговине“, већ средство убијања и етничког чишћења Срба са вековних огњишта из категорије конститутивног народа. Зато је апсурдно и нечасно данас говорити о Србији као земљи која наводно помаже Украјини против Русије, као и злонамерно тврдити да је Русија наоружавала Хрватску против Срба. Историјске чињенице показују управо супротно — управо је Украјина снабдевала оне који су убијали Србе, док је Русија, упркос политичким ограничењима тог времена, учинила све што је могла да помогне нашем српском народу. Истина мора да се бори против пропаганде. Русија не треба да се правда за своје потезе на Балкану 1999. године. Она је деловала у складу са својим тадашњим могућностима, у тренутку када је Србија била потпуно изолована и када су сви остали савезници већ окренули леђа. Њено присуство на Косову било је симбол отпора једнополарном свету и доказ постојања савезништва које није засновано на интересу, већ на заједничком идентитету и историјској блискости. Историја није пропагандни PR спот или филм, већ запис борбе малих и храбрих народа који су у тешким временима остали уз своје пријатеље.
Слатина је била и остаће симбол тог савезништва. И да закључимо са светом поруком светога Николаја Велимировића:
„Савест наша нас приморава да плачемо када Руси плачу и да се радујемо када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ народу. Али дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови, ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави него ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати да иду у смрт.“
