У децембру 1927 године сем академије поводом дана Уједињења одржани су у Дубровнику Николино вече и омладинска академија. Николино вече било је новост за Дубровник, па је у граду владао велики интерес за приредбу. Грађани су долазили пола сата пред заказани почетак јер су се бојали да касније не би добили згодно место. Сала је била пуна, скоро као на свечаним академијама. Омладинске категорије друштва Дубровник биле су скоро у пуном броју, близу 200. Дошли су и њихови родитељи. Дошли су и многи родитељи са децом, која још нису била у Соколима. На програму су биле ритмичке игре, неколико музичких комада, а главна тачка био је долазак Св. Николе са пратњом. Св. Никола обдарио је све мале соколиће и свакоме је учинио какву примедбу из соколског живота што је било попраћено живим одобравањем осталих. На омладинској академији је поред гимнастичких тачака омладинских категорија и свирања соколске музике, приказан нараштајски игроказ “Соколићи”. После Нове године просветни одбор израдио је програм приредби и управни одбор је одобрио тај програм. Предњачки збор и управни одбор радили су да нађу место за летње вежбалиште. Тиме су се надали да омогуће вежбање и оних грана телесног васпитања које се нису могле вежбати у затвореној вежбаоници. (1) Приликом открића Гундулићевог споменика 1893 године Дубровчани су први пут могли да виде како изгледају соколи о којима се до тада врло мало слушало, а скоро ништа није знало. У првој половини 1904 године на ускршњи понедељак био је први наступ Хрватског сокола и прва соколска академија у Боудином позоришту. Српски соко “Душан Силни” основан је 1907 године. Били су следбеници исте Тиршеве науке, заједнички су сарађивали и заједнички прекинули рад почетком рата 1914. Тада су настале заједничке патње и прогонства за чланове оба друштва. После ослобођења 1919 године, чим су се браћа вратила са ратишта, из ропства, из тамнице и прогонства, спојила су се оба друштва у једно Соколско друштво Дубровник. Соколско друштво је славило 1929 године двадесетпетогодишњицу опстанка и десетогодишњицу уједињења. Друштво је решило да јубиларну 1929 годину прослави низом приредби и свечаности, које су почињале на Ускрс 31 марта, а завршавале су се децембарском академијом. Био је припремљен програм за ускрсну академију (1.IV.) а рађено је на припреми заједничке вечере коју је требало приредити током априла у почаст браће која су пре Првог светског рата сарађивала у оба соколска друштва. Поред излета у дубровачку околину, биле су приредбе нараштајски дан и Видовданска јавна вежба. Из штампе је излазила илустрована споменица двадесетпетогодишњице рада друштва. Прву четвртину века соколовања у Дубровнку завршавали су соколи са унутарњим интензивним радом. Планирали су да друга четвртина буде посвећена Соколства на селу. Сматрали су да без тога неће моћи да забележе никакав нарочити успех у раду јер тадашња градска дегенерисана младост није могла да схвати узвишеност соколске идеје нити је имала времена за такве “ситнице” док је напротив Народу требало Соколство и Соколству Народ. (2)
Неколико пута је покушавано оснивање дилетантског позоришног одсека Сокола у Дубровнику, али без особитог успеха. У новембру 1928 године су ипак на крају успели. Сматрали су да уз незнатну цену дају чланству и грађанству много лепшу и поучнију забаву него што је то био биоскоп. Доводили су у Соколану и упознавали су са својим радом и онај део дубровачког грађанства којем су противници сокола приказивали соколе у најцрњим бојама. Сем те моралне стране, била је и материјална страна јер су им представе доносиле приходе, који су им служили за санирање финансија. За све то били су заслужни браћа и сестре, који су интезивним радом непрестано доприносили напредку одсека. Поред вредне браће и сестара дилетаната, највеће заслуге припадале су браћи : Божу Бубалу и Александру Тупалову. То су била два стуба одсека, први као агилни прочелник, а други као одличан режисер. Обојица су били иако не професионалн ипак прави уметници-глумци. Под њиховом управом, одсек је кроз кратко време, са великим успехом, дао неколико позоришних комада : И. Војновић “Лазарево васкрсење”, Ј. Девић “Изборна туберкулоза”, А. Аверћенко “Жена и лупеж” (са руског превео брат Б. Бубало), “Нос” Б. Нушић “Аналфабета”, Ђ. Прејац “Провалник”, П. Петровић “Зимски капут”, И. Мјасницки “Ни часак мира” (комедија у 3 чина, са руског превео брат Б. Бубало). Одсек је у свом неуморном раду, припремао мање позоришне комаде, које је требало -ако са техничке стране буде могуће- приказивати у околини приликом соколских излета. (3)
Према одлуци главне скупштине Соколске жупе “Алекса Шантић” и према властитој жељи, организовао се нараштај Соколског друштва Дубровник. Изабрали су свој одбор у који је ушло девет нараштајаца и три нараштајке : председник А.Рибичић, подпредседница Ј.Беута, тајник М. Арнерић, повереник за штампу М. Милић и П.Пасарић, повереник за штедњу К.Торе и Р. Вукмирица, одборници су били Лугер, Милош, Радонић и Задијеловић, барјактар А. Брадарић. У надзорни одбор постављени су од стране управног одбора Б. Хопе, од стране предњачког збора М. Кушћер и М. Груборова. Нараштајци су имали и свој предњачки збор, који је заједно одбором нараштаја спремао и радио да буде приправан да ступи на водећа места у друштвеном одбору и предњачком збору друштва чим наврши године предвиђене за чланство. Организовали су свој први нараштајски дан. Цео дан је био попуњен разним приредбама. Ујутро су била лакоатлетска такмичења на Грушком пољу и покуси за вечерњу поворку. Формирана је поворка нараштаја и деце, која је предвођена соколском музиком обишла град и сврстала се пред општину, где је нараштајац М. Арнерић говорио о значају нараштајског дана, позивајући и остале своје другове да ступе у соколе, по њему најлепшу организацију. После подне био је излет на оближњи оточић Локрум, затим коцерт соколске музике пред оопштином и на крају академија на Гундулићевој пољани. Нараштај је био задовољан са успехом своје прве приредбе, а ни управни одбор није крио своје задовољство. (4)
На Главној скупштини Соколске жупе “Алекса Шантић” одржаној у Метковићу 3 марта 1929 године истакнуто је да је нарочита пажња Техничког одбора била је посвећена нараштајском слету у Дубровнику, одржаном 2 и 3 јуна 1928 године уз суделовање жупе из Сплита. На слету учествовала је школска омладина из Мостара и Дубровника. Првог дана слета биле су утакмице нараштаја и деце, а и школске омладине. Највећу активност показало је у жупи Мостар друштво Дубровник. У жупи је највећи прираст чланства 1928 године био у друштву Дубровник 148 новог чланства. При крају године образован је народно-одбрамбени одсек. Жупа је решила де се после спроведеног дисциплинског поступка бришу они чланови соколских друштава, који су се служили италијански језиком. Решено је да се на свим соколским приредбама изводе народна кола и да на соколским забавама буде представљена народна ношња. (5) У Извештају начелника на седници старешинства жупе Мостар истакнуто је да је од 25 друштава у жупи 15 одржало нараштајски дани и то : Невесиње, Автовац, Столац, Блато, Корчула, Велалука, Вргорац, Чапљина, Гацко, Томиславград, Мостар, Дубровник, Метковић и Требиње. Укупно је у тим друштвима иступило на нараштајском уранку и у свечаној поворци 1.253 свих категорија. Јавне вежбе нараштаја биле су као проба за први нараштајски слет, који је одржан у Дубровнику у мају 1928. На академијама одржана су предавања о теми “Важност соколског нараштаја за отаџбину и Соколство”. (6)
На Анкету о Соколском Гласнику јавио се 3.5.1929. из Дубровника Бранко Хопе. Сматрао је да би се морала укинути сва жупска и друштвена гласила а њихови сарадници требали су да пишу у Соколском Гласнику. (7)
Соколи су у Дубровнику вежбали у соколској дворани до касних часова увече. У дворани су говорили и о планираним излетима. Разговарало се о Трстеном, о његовим чарима, о старим платанима, који су пре три века донесени из Цариграда и разрасли су толико да их по осам људи није могло обухватити. Говорило се о властеоском дворцу Гоце и о његовом чаробном парку, у којем су се налазиле све могуће биљке, стабла, цвеће и воћке. Од ситне мирисаве љубичице до лековитог канфоровог дрва, од северне црногоричне шуме до тропских палми. Душа дворца и парка био је љубазни госпар Конте Вито Гоце, један од задњих потомака дубровачке властеле.
Соколско друштво Дубровник приредило је 26. 5. 1929. излет у Трстено. Из Дубровника је кренуло паробродом 159 чланова сокола свих категорија, на први излет у јубиларној 1929 години. Са њима је ишла соколска музика и доста излетника. Кренули су уз свирку и песму пристаништу Трстено. Ту су их дочекали мештани са народним просветитељем Лујом Мозаром. Мештани на челу са главарем Николом Дољанином и и учитељем Лујом Мозаром срдачно су поздравили излетнике. Милева, кћерка Мозаре срдачно је поздравила соколице и даровала киту цвећа Груборовој. Своје домове окитили су тробојкама. Соколи су били захвални главару Трстеног Николи Дољанину и његовом сину, а нарочито Луји Мозари, који су им били при руци у сваком тренутку. Соколи и соколице приредили су јавну вежбу, а Позоришна секција приказала је актовку „Нада Истре” од Клонимира Шкалка. Вежбе су пратили мештани свих околних села као и многи Чехословаци, који су на вест о излету сокола дохрлили са Лопуда где су били на купању. Мало касније стигло је мноштво официра и питомаца Поморске Војне Академије. Све вежбе су биле награђене бурним аплаузом, а нарочито оне на пречи. Увече су праћени од мештана прошли кроз парк Гоце, поздравивши власника као и на доласку, опростили су се са прелепим крајем. На поласку Трстењани су изразили жељу да их опет скоро посете. Приликом излета поглавару Дољанину поклоњена је уоквирена слика Трстеног, рад фото-секције. После још једне седмице интензивног рада у Соколани, која је изгледала као кошница, Соколи су приредили излет у Стон 2.6.1929. са 161 чланом свих друштвених категорија и Соколском музиком. Кренуло је сокола, соколица, нараштаја и деце, соколске музике и много већи број излетника пут Стона. После два сата вожње били су срдачно дочекани у стонском заливу. Издалека су угледали стонско пристаниште препуно света. Истог дана Соколско друштво Метковић приредило је излет у Стон. На обали соколе из Дубровника дочекала је стоњска омладина и Соколско друштво из Метковића са својом музиком, поклицима краљу, Соколству и Југославији. На обали ћерка апотекара Нада Матичевићева поздравила је соколе својим речима и предала киту цвећа старешини Нику Шутићу. Нико Шутић се захвалио на дочеку истичући идеју јединства и братства као и потребу заједничког рада за добро отаџбине. Поворка је кренула пред Општински Дом, где су се оба друштва сврстала, а њихова старешинства пошла да поздраве Стоњску Општину. Са балкона општине соколе је поздравио начелник Нико Бушко, зажелео им је што лепши и угоднији боравак како би однели што лепши утисак са излета. На поздраву му је у име сокола захвалио др. Мато Кошћина из Метковића, подвлачећи идеју братства, соколства и народног јединства. Дубровачки соко приредио је јавну вежбу, у којој су чланице и нараштајке наступале са новим вежбама за Београдски слет 1930 године. Као и у Трстену и овде су вежбе биле награђене дуготрајним аплаузом, али су највећу пажњу привукле вежбе на пречи. Са нарочитим одушевљењем је поздрављена задња тачка програма “Из братског загрљаја” изведена од чланства. Након вежбе соколска музика из Метковића приредила је концерат са свирањем народних кола и осталих плесова. Истовремено дилетанти соколског друштва из Дубровника приказивали су у Општинској дворани, препуној света, родољубиви позоришни комад „Нада Истре”. Дилетанти су успели да гледаоце уведу у патње и муке неослобођене браће. Дубровачки соколи су се растали са браћом из Метковића и са Стоњанима. Растанак је био дирљив. Стоњани су се на сваком кораку показивали сусретљиви и љубазни, што је допринело да су се обистиниле речи и жеље стонског начелника Бушка. Соколи су понели најбоље утиске са излета у Стону. (8)
Једанаест топовских хитаца на Ускрс у вече, обавестило је Дубровчане да су почеле јубиларне приредбе у славу двадесетопетогодишњице опстанка Соколског друштва Дубровник. Најлепше дело старе дубровачке архитектуре “Спонза” тада седиште Сокола у Дубровнику била је окићена тробојкама и масом сијалица, које су у ноћи још јаче истицале лепоту Соколане. Радознали свет прекрио је Плацу Краља Петра, којом је, у светлу бенгалске ватре, бакљи, лампиона и балона, наступало неколико стотина сокола и соколица, предвођени соколском музиком и барјацима предратног “Хрватског Сокола” и тадашњег Југословенског. Уз песму и музику, поворка је пошла до стана првог старешине Хрватског Сокола брата др. Мелка Чингрије. Подстарешина др. Луко Дражић поздравио га је у име соколског друштва истакавши све његове заслуге за Соколство. Брат др. Чингрија захвалио се говорнику, поздравио присутну браћу и препоручио им да и надаље одважно ступају соколским путем. Уз Здраво ! Живио ! поворка је кренула пред стан брата др. Миће Мичића, последњег старешине Соколске жупе Гундулић, и тадашњег градоначелника Дубровника. Њега је поздравио брат Нико Шутић, старешина Соколског друштва Дубровник. Поворка се зауставила на “Шеталишту Краља Александра” где је командант места, истакнути соколски радник и подстароста Соколског друштва брат пуковник Душан Недељковић, поздравио бр. др. Луку Дражића првог и дугогодишњег старосту Соколског друштва и брата Ника Шутића тадашњег старосту. Позвао је чланство да се угледа на њихов рад и пожртвованост за Соколство. Соколи су њима као и брату Недељковићу приредили бурне овације. Пред општином је маса света чекала соколе. Ту је, у име општине градоначелник брат др. Миће Мичић поздравио соколе. У свом говору истакао је : “Хрватски Соко у доба када је основан, имао је задаћу да шири словенску узајамност, да буде права народна војска, носилац братске љубави, весник дана слободе и уједињења. Ондашњи Хрв. Соко није никада скренуо са тога пута; он је часно испунио своју задаћу. Сачувао је неокаљано своје име. А сад кад се остварио наш вековни сан, Дубровачки Хрв. Соко поносно је завио свој племенски барјак да развије наш Југословенски под којим ће збити своје редове и Хрвати и Срби и Словенци. Кроз десет година државног живота, које су биле огорчене политичким лудовањем, Југословенски Соко није допустио да га понесе поплава страначких борба. Југословенски Соко, као веран носилац југословенске идеје, провео је у својим редовима право духовно јединство. У њему нема племенских разлика; … “. Пред Соколаном је одана почаст заставама. На ускрсни понедељак соколска је музика приредила будницу. Обишла је цео град и предграђе свирајући, а онда је приредила на Плаци Краља Петра концерт словенских комада и маршева. Грађани су одушевљено поздрављали. У вече приређена је академија са игранком у Соколани. Већ у осам сати дворана је била пуна отмене родољубне публике. Забави су присуствовали изасланици свих војних и цивилних власти : заменик великог жупана, командант места, командант Поморске војне академије, председник Управног суда, градоначелник, обласни комесар, срески начелник и други. На програму су биле вежбе познатих соколских радника : сестре Груборове, браће Ковача, Јанковића, Кушћева и Ремеца. Наступиле су све категорије сокола, као и одељење краљевске морнарице са Ковачевом вежбом Бући … бући. Иза сваке тачке двораном се проламао буран пљесак. Ласкаво се изразила једна група Немаца, која је већ налазила на купању у Дубровнику, о лепоти вежби и прецизности извођења, предпостављајући их онима немачких Турнера. Брат Нико Шутић је изнео историју оснивања предратног Српског и Хрватског сокола у Дубровнку, подвукао заједнички рад и заједничка страдања, која су крунисана уједињењем у једно соколско друштво. Сетио се и умрле браће, а међу њима као најзаслужније Милишића, Срзентића, Шишића, Димовића, Јоба, Мариновића, Красовића, Одака, Обрадовића и остале. Затим је поздравио све живе и активне соколске раднике истакавши нарочито браћу : др. Мелка Чингрију, др. Мићу Мичића, др. Луку Дражића и др. Мату Грацића. Свовој говор завршио је : “Поносни смо, што смо кроз цело ово време од два и по деценија увек ишли одређеним смером братства, једнакости и братске слоге. Какви смо били у почетку једнаким мислима прожети устрајали смо кроз за Соколство, теђку предратну и још тежу ратну периоду и такви смо остали и данас. …. Пођимо и надаље овим светлим путевима и следимо оне велике речи нашег умног неустрашивог Сокола Краља Александра. “СОКОЛИ БУДИТЕ ЦЕЛОМ НАРОДУ ПРИМЕР ЈЕДИНСТВА”. “Задаћа је наша, да ову значајну Краљеву поруку до краја и извршимо на наш понос и спас јаке моћне и недељиве Југославије … “ У току месеца планирана је у Соколани интимна и скромна вечера, на којој су требали да се састану и провеселе сви предратни и поратни Соколи са својим породицама. За ту вечеру владало је велико занимање у чланским редовима. (9) Двадесетседмог априла 1929 године соколска дворана је поново добила свечани изглед. Нису је китили ловорово грање ни вештачко цвеће, нису је китили папирнати венци ни раскошно покућство већ су се браћа и сестре окупили да у јубиларној години добију новог полета и нове снаге која им је била потребна за устрајност у доста тешком обрађивању соколске њиве. Њих око стотинупедесет браће и сестара разног занимања и разног сталежа али прожети Соколском идејом братства и једнакости, нашли су се окупљени за једним столом на огњишту братске љубави. Видели су сакупљене најугледније личности : Великог Жупана, Команданта Места, Команданта Поморске Војне Академије, Комесара дубровачке области, Општинског начелника друге представнике војних и цивилних власти. Али то нису били укочени представнци, нису били соколски гости него су били домаћини приредбе јер су сви до једнога били чланови Соколског друштва у Дубровнику. Нашли су се и старији чланови оснивачи Соколства у Дубровнику. Поред њих било је неколико браће и сестара из Чехословачке са братом старешином Карлом Чернијем из Јаблонца на Орли. Много је било официра сокола. И представници локалне, провинцијалне и престоничке штампе који су увек са братском љубазношћу отварали стране својих листова за добробит Соколства. Све најбоље окупило се те вечери и на забави провело неколико незаборавних часова. У свом говору старешина Соколског друштва, национални радник, Нико Шутић истакао је : “… вечерас остварена ова интимна вечера соколске браће … . Мене особито весели што вечерас овде видим многе наше прокушане поборнике “старе гарде” прератног Соколства у Дубровнику а међу њима истичем агилног начелника бр. Др. Мићу Мичића и стару коренику бр. Др. Лука Дражића. Мисли ми лете далеко 25 год. назад и пред очима ми је још слика, кад смо у овој истој дворани – која је била у примитивном стању, на два спрата раздељена а служила за магазин соли и сушених кожа – задојени соколским самопрегором вежбали у прашини, скоро сваке вечери, служећи циљевима водили и довели ослобођењу и уједињењу целокупног нашег народа.Похвална је чињеница да је красни спол у оваквом броју заступљен на нашој слави, да нам даде још јачег подстрека да устрајемо у борби за висока соколска начела јединства, братства и слоге. Наше друштво треба Ваше сарадње и ми рачунамо на Вас. Одушевљени констатујемо, да овој слави присуствује лепи број браће официра, који својим присуством хоће да посведоче да је Соколство и Војска најближе. – Ми сматрамо Војску народном установом, која ради упоредо са Соколством, те смо свесни да узгојем у нашој организацији подупиремо дело војске јер дајемо јак, окретан и морално силан материјал, што је на опћу корист Војске и Народа. Војска и Соколство је оно жариште одакле врцају искре и букти пламен братске једнакости, јер и у нашем друштву као и у војсци има и Хрвата Срба и Словенаца. … Ми се и Војска разумемо, те се сматрам дужан да захвалим представницима јуначке војске на њиховом подупирању и сарадњи, те позивам присутне да кликну “Живела наша узорна Војска”. Поздрављам представника државне власти г. Великог жупана бр. Др. Антуна Перковића, југословена од главе до пете, човека који соколски мисли и осећа и каквога смо неопходно у Дубровнику требали. – Истодобно поздрављам представника дубровачке самоуправне области бр. Др. Милорада Мединиа, … Запала ме је част да позовем на ову вечеру и бр. Васа Стајића, тајника Матице Српске из Новог Сада, који се овде наази на одмору те га срдачно и братски поздрављам. …. . Подстарешина дубровачког Сокола пуковник брат Душан М. Недељковћ као најстарији присутни официр, захвалио је старешини од стране јуначке војске…. “ Др. Миће Мичић – градоначелник Дубровника молио је присутне да својим прилог помогну подизање нове Соколане у Дубровнику. Говор је примљен са великим одушевљењем и том приликом сакупљено је око 3.500 динара у фонд градње дома. Говорила је сестра Милена Груборова, … . Брат Јоша Милославић се сећао брата Ј. Скерлића и остале предратне омладине која је соколски одгајена и задојена идејом братства и југословенства у тешким данима аустријске тираније са песмом “онамо онамо за брда она” наговештавала ослобођење и очекујући беле орлове ослободиоце узидала своје животе у темеље Југославије. Брат Вељко Маричић се захвалио у име најмлађе присутне браће онима који су ударили прве темеље Соколства у Дубровнику молећи их да и надаље својим примером и саветима дају млађима подстрека, обећавајући најсвеснији соколски рад свих млађих за добробит соколске идеје. Сви говори су били пажљиво саслушани и завршени уз бурне поклике помешане са звуцима наше и чехословачке химне. (10)
Свој трећи јубиларни излет приредило је Соколско друштво Дубровник на Лопуд. Место је показало своје највеће симпатије када су соколи две године раније приредили излет и јавну вежбу. На доласку и одласку поздравили су Општину и доброћудног начелника Ђуру Коњуха, који се читаво време задржао са управним одбором друштва исказујући му највећу пажњу и љубазност. Приређена је јавна вежба, која је побудила највећу пажњу и одобравање код свих лопуђана и странаца. У току 1929 године биле су предвиђене многе приредбе и излети, а друштво се спремало да изда илустровану споменицу, која је требала да речју и сликом прикаже историју друштва кроз првих 25 година, као и развој Соколства у Дубровнику. Били су упућени нарочити циркулари на сва соколска друштва, праћени молбом, да у кругу својих чланова нађу бар по једног предплатника, који је требао да наручи споменицу за своју или друштвену књижницу. (11)
У Соколани у Дубровнику 24 јуна 1929 године све категорије сокола су се опростиле са тајником друштва братом Бранком Хопеом, који је кренуо на нову дужност у Бања Луку. У име друштва и управног одбора са “Дудом” се опростио старешина друштва брат Шутић краћим говором у коме је изнео шта је све био и учинио брат Хопе за Соколство у Дубровнику. Био је душа друштва, осовина око које се сав рад окретао, вршио је посве редовно секретарску дужност; активно је учествовао у раду музичке, дилетантске, фотографске секције; па је био зачетник, аранжер и провадач свих приредби и забава и вредио им је као половина друштва. Био је најагилнији и највољенији члан код свих категорија; “Дуде” је електризовао свакога за Соколство, био је апостол, нарочито код нараштаја и деце; осим марљивости и воље имао је много смисла и способности за све друштвене послове и секције, а таква браћа су била реткос у свим друштвима. Нагласио је да је био најбољи тајник што га је Соколство у Дубровнику имало, те је требао да буде пример свима у соколском раду, како се служи соколским идеалима и југословенској мисли. У свом говору истакао је : „Брате Бранко! У часу кад се делимо сматрам се као староста позваним да ти на ивом великом благу којег си стекао за наше друштво неизмерно и топло захвалим, и да ти у име друштва поклоним овај скромни дарак на успомену, нека те подсећа на твоју верну браћу сараднике у управном одбору, на ово шире коло браће и сестара, на твоје миле родитеље, који једнако тужни остају уз нас, на твој мили рођени Дубровник. Нека ти је сретан пут и нека те свака срећа прати у животу и у твоме звању, али ти кажем да би били сви скупа с тобом сретнији, када би се ти доскора повратио и остао међу нама јер си нам потребан као хлеб свакидашњи. Одлазиш нам управо кад нам највише требаш, јер је велико и широко поље нашег рада а особито у овој нашој јубиларној години.” Препоручио му је да остане и даље веран Соколству, захвалио се на свему што је урадио и позвао чету да на растанку брату Бранку кликне трократни Здраво, што су присутни бурно прихватили. Брат Хопе је одговорио да се налазио у неприлици, јер није никако то заслужио. Истакао је да највећу захвалност дуговао Соколу, што је у њему нашао ретке људе, који су му својим примером указали којим путем треба да крене, да постане човеком. Посебно се захвалио брату старости, који је могао да буде свакоме примером како човек треба да врши дужност у приватном, јавном и националном животу. Било му је тешко при срцу да се дели од браће и сестара сокола, од соколског гнезда у коме је најлепше дане у животу доживео и спровео, да се дели од својих старих тужних родитеља и од свог ненадокнадивог Дубровника. Даље је истакао, да није требало даривати му успомене, кад је знао са каквим се финансијским потешкоћама друштво бори, али ипак весела срца примио је дар, који ће га увек подсећати на све њих. Захвалио се свима на исказима братске соколске љубави и позвао их да остану и даље верни сарадници соколске мисли. Обећао је да ће их и издалека подупирати и пратити њихов друштвени рад, и клицао је свима живели. Пришао је старешини и руковао се и љубио са њим. После подне окупили су се чланови на колодвору да се још једном рукују са братом Бранком и да му зажеле сретан пут. Кад је воз кренуо све присутне стегла је нека туга, јер Бранка није било више међу њима. (12)
Док су још били под утиском растанка са братом Хопеом, дошла је вест из Чаковца, да је умро један од најбољих соколских радника, дугогодишњи друштвени просветар и подстарешина брат Франо Вајда. Преминуо је 27 јуна 1929 године у болници у Чаковцу. Соколско друштво Дубровник приредило је 5 јула 1929. у вече комеморацију у Соколани, којој су присуствовале све категорије, а особито велики број чланства. Старешина друштва Шутић упознао је чланство са животом и радом брата Вајде : „… да је један од најагилнијих и најзаслужнијих наших чланова, бивши подстарешина бр. Франо Вајда склопио за увек уморне очи. Пошао је у Липик да тражи лека својој боолести, али није дошао до циља, јер је ради малаксалости морао прекинути пут и склонити се у чаковачку болницу, где је преминуо од капи. … родио се је у Стојнцима при Птују 17. септембра 1876. Учио је гимназију у Птују и Марибору, похађао је филозофски факултет у Гразу и Бечу и год. 1905 положио професорски испит из математике и физике. Именован је суплентом на љубљанској реалци, која је словила као немачки завод. У то време пропагира установљење словеначког професорског друштва, чији је и први тајник. Г. 1907 именован је професором на гимназији у Љубљани. Са гимназије је пошао на Ријеку где је био именован професором ондашње поморске војне академије. Тамо организира Словенце. По преврату именован је директором гимназије у Птују, одакле иде у Београд на место инспектора у министарству просвете. Ту је водио одељење за Словенију, те је у размерно кратко време стекао непроцењивих заслуга за организацију словеначког средњошколства. Из обитељских разлога тражи место у Дубровнику и буде именован на Поморску војну академију за професора. У ђачкој доби много је писао у “Омладини”, а као школски писац приопћио је много чланака у “Попотнику”. Његови темељити чланци угледали су светло више пута у љубљанском “Јутру”, “Словенском Народу” и “Соколском Гласнику”, јер је био њиховим сарадником. Брат Вајда је био прави наставник, особити вештак у свим школским питањима, с којима се је непрестано бавио, те је био један од најмарљивијих и најинтелигентнијих културних радника. У Соколству је сарађивао од своје ране младости, а у Соколском друштву у Птују био је члан управе и један од главних полуга. Нетом је приспио у Дубровник хитао је, да се пријави у друштво. Па коме није позната његова верност и привреженост соколској идеји и Соколству уопште, видимо га као неуморног соколског радника и гдегод се с њиме срели реч је била о Соколству; за њега није ни постојало друго него његова обитељ и Соко. Обнашао је дужност просветара и подстарешине у нашем друштву. Колико лепих идеја, колико паметних предлога је долазило са његове стране; када би му дошла код куће, у школи или на путу каква добра и корисна идеја за Сокола, он би је одмах забележио и истакнуо да се проведе на првој одборској седници. Његово звање му је допуштало, да се посвети свом душом соколској идеји, али не само што је имао воље, него и потребите спреме и челичне устрајности, да проведе у дело своју замисао. Предњачки течајеви које је наше друштво одржало плодови су његова рада и ми без њега не би могли промислити проведење овог великог посла, којег је он вешто, спремно, савесно и са лакоћом обављао. Соколска организација била му је увек у џепу, те ју познавао до танчине као мало тко у целом нашем Савезу. Судбина је хтела, да је преминуо недалеко родне Словеније и његова пребивалишта Средишча об Драви, кога је тако силно волео и љубио. Ми смо одмах по примитку ове тужне вести сажалили у име друштва његовој породици, а замолили смо и Соко у Средишчу, да положи на његов леш венац и да се опрости у име наше са врлим покојником. Нисмо још добили извешће али нам је познато, да је Соко у Средишчу положио венац у наше име, да су га носили Соколи, да је суделовало друштво корпоративно са глазбом и да му је одржано посмртно слово на гробу. Оделио се од обитељи кад им је највише требао, да све чланове изведе на пут самосталности. Тек неколико месеца му је мањкало да пође у заслужено стање мира и да ужива плодове свога тешкога рада. У врлом покојнику губи обитељ узорног оца и хранитеља, Соколско друштво у Дубровнику и цело југословенско Соколство једнога од најбољих својих ступова, а Поморска војна академија вредног професора, првокласног стручњака. …. Твоја слика и Твој велики рад нам је увек пред очима надасве у овом нашем светом храму, у којем си проборавио највише Твог слободног времена. Ми смо Ти неизмерно харни и захвални на оном силном труду и раду, којег си уложио у ово Твоје мезимче за оживотворење соколских идеала, а ми сви који Те добро познамо, заветујемо се, да ћемо следити Твојим стопама, нека нам буде Твој несебичан рад примером, чиме ћеш бити најзадовољнији, а нама је најлепше одужење. Почивај у миру … нек дође дан ослобођења наше словеначке и хрватске браће, која чаме у тешком ропству, нек дође дан да југословенска мисао продре до најзадње сељачке колибе на препород и спас целог нашег народа, а на страх и трепет наших непријатеља. Још једном хвала Ти неуморни поборниче наш на свему што си за нас урадио; Твоје име остаће златним писменима у повести нашег друштва записано. Вечни покој племенитој Твојој соколској души и вечна Ти Слава!” (13) О Фрањи Вајди писао је и Бранко Хопе у Соколском Гласнику. Истакао је да је поред породице најтежи ударац због смрти претрпело Соколско друштво у Дубровнику. Вајда је био уско везан за друштво дуго година као подстарешина. Највећа његова заслуга је била да је својим примером и речју одгајио у Дубровнику целу генерацију правих сокола уливајући у њих све најлепше соколске врлине. Његов стални контакт са вежбаоницом, управним одбором, предњачким збором, просветним одбором, као и његова предавања на предњачким течајевима допринела је да је Дубровачки Соко попримио и заволео соколску тачност Словенаца. Уживао је потпуно поверење код свих сокола у друштву и у жупи. Тако су у многим расправама и дискусијама очекивали његову коначну реч. Читаво своје слободно време проводио је у дворани. Све су га категорије необићно волеле јер је био до краја праведан. Давали су му пуно поштовање, јер је био праведно строг. Нарочиту је пажњу посвећивао дечијим категоријама, које је редовно посећивао и очински их волео. Било је случајева да су најситнија деца видећи вечито брата Вајду на соколском раду на питање предњака : “који су оснивачи Соколства” уверено одговарала : “брат Вајда!” (14) Фрањо Вајда огласио се у Соколском Гласнику чланком “Поука из господарског извештаја ЈСС.”
Истакао је да је Соколско друштво Дубровник било дужно жупи и Савезу. Због тога их је жупа Мостар брисала из својих редова. На седници жупског одбора заступао је дубровачке соколе. Приказујући рад друштва, довикнуо је осталим одборницима : „Немојте ради несретног мамона брисати једно радино друштво!” Друштво је било брисано и остало је брисано више месеци, док није исплатило сав дуг жупи и Савезу. Наставио је : „Иако смо тешко подмиривали своје порезе жупи и Савезу, ипак нисмо више дошли у положај, да би морали бити брисани. Уверен сам, да тако може учинити свако друштво, које ради. А оно, које не ради соколски, нити не треба, да се поноси соколским именом.” (15) Таква су била схватања Фрање Вајде.
Соколско друштво Дубровник је заједно са поморском академијом и војском одржало своју друштвену јавну вежбу 30 јуна 1929 године на којој је друштво показало свој годишњи рад. У чланку у Соколском Гласнику истакнуто је да успех вежбе као и целокупан рад Соколског друштва Дубровник могао да служи многим соколским друштвима као пример. (16) Чланови Соколског друштва у Дубровнику положили су 3 новембра 1929. на гроб Миховила Клаића ловор венац поводом стогодишњице његовог рођења. На гробу је говорио староста соколског друштва Шутић. (17) На Грушком пољу биле су одржане лакоатлетске утакмице дубровачког соколског округа. Учествовала су два друштва : Дубровник са свим својим мушким и женским категоријама и Требиње са врстом чланства. Нису била соколска друштва : Билећа, Цавтат и Стон. Требињци су победили дубровачко чланство у лакој атлетици и у одбојци. Као појединац, првак дубровачког округа био је брат Васо Говедарица из Требиња. Други је био Требињац Ахмет Асланагић. Још као нараштајац је понео једну диплому са утакмица у Дубровнику. Трећи је био Едица Турк (Требиње), 4. Владо Бенић (Дубровник), 5. Миленко Бобић (Требиње), 6. Данило Курилић (Дубровник). Међу чланицама била је најбоља сестра Марија Мозетић (Дубровник), међу нараштајкама сестра Цецилија Какарићи (Дубровник), а међу нараштајцима брат Јаков Царић (Дубровник). Чланство Требињског друштва требало је да наступа у име дубровачког округа на утакмицама Соколске жупе у Мостару. Такмичили су се и у одбојци, јер су победили дубровачко друштво. Друштво у Дубровнику је градило своје летње вежбалиште. (18)
Соколи у Дубровнику прослављали су десетогодишњицу свог рада 1929. и двадесетпетогодишњицу соколства у Дубровнику. То је био тренутак да се подсете кроз шта су све прошли. Основали су дилетантску позоришну секцију. Истицали су да градска дегенерисана младост није могла да схвати узвишеност соколске идеје нити је имала времена за такве “ситнице”. Зато су се окренули селу и оснивању сеоских соколских чета. У Соколском Гласнику и Споменици 25. година соколског рада у Дубровнику представљени су излети дубровачких сокола у Трстено и Стон.
Соколско друштво из Дубровника било је врло активно крајем двадесетих година 20 века, и њихова активност је била представљена у „Соколском гласнику“. У својој јубиларној 25 години рада Соколи у Дубровнику опростили су се од преминулог Фрање Вајде. Друштво је учествовало у такмичењима дубровачког соколског округа.
Саша Недељковић
члан Научног друштва за здравствену историју Србије
Напомене:
- „Соколско друштво у Дубровнику”, „Соколски гласник“, Љубљана, 1 фебруара 1928, бр. 3, стр. 16, 17;
- Х, „Двоструки јубилеј Соколског друштва у Дубровнику”, „Соколски гласник“, Љубљана, 1 априла 1929, бр. 7, стр. 4;
- Х, „Рад дилетантског одсека соколског друштва у Дубровнику”, „Соколски гласник“, Љубљана, 1. маја 1929, бр. 9, стр. 4;
- Х, „Организација соколског нараштаја у Дубровнику”, „Соколски гласник“, Љубљана, 15 јула 1929, бр. 14, стр. 7;
- „Главна скупштина жупе “Алекса Шантић” у Мостару”, „Соколски гласник“, Љубљана, бр. 7, стр. 4;
- Петар Чолић, начелник, „Технички рад жупе Мостар”, „Соколски гласник“, Љубљана, 15 новембра 1928, бр. 22, стр. 138;
- Бранко Хопе, “Анкета о Соколском Гласнику”, „Соколски гласник“, Љубљана,
- Х, „Излети Соколског друштва у Дубровнику.- Трстено-Стон.”, „Соколски гласник“, Љубљана, 15 јуна 1929, бр. 12, стр. 5; „Споменица 25. година соколског рада у Дубровнику”, Соколско друштво Дубровник, Дубровник, 1929, стр. 90, 91;
- Х,“Величанствене соколске манифестације у Дубровнику”, „Соколски гласник“, Љубљана,15 априла 1929, бр. 8, стр. 4;
- Х, „Јубиларна вечера соколског друштва у Дубровнику”, „Соколски гласник“, Љубљана, 1 јуна 1929, бр. 11, стр. 7;
- Х, „Излети Соколског друштва из Дубровника на Лопуд”, „Соколски гласник“, Љубљана, 15 јула 1929, бр. 14, стр. 7;
- „Растанак са бр. Бранком Хопеом”, „Соколски гласник“, Љубљана, 15 аугуста 1929, бр. 16, стр. 5;
- Л, „Помен брату Франу Вајди”, „Соколски гласник“, Љубљана, 15 аугуста 1929, бр. 16, стр. 5, 6;
- Б. Хопе, „Бр. Фрањо Вајда”, „Соколски гласник“, Љубљана, 15 јула 1929, бр. 14, стр. 4;
- Фрањо Вајда (Дубровник) „Поука из господарског извештаја ЈСС.”, „Соколски гласник“, Љубљана, 15 марта 1929, бр. 6, стр. 3;
- “Жупа Мостар”, „Соколски гласник“, Љубљана, 1 октобра 1929, бр. 19, стр. 7;
- „Кратке вести”, „Соколски гласник“, Љубљана, 15 новембра 1929, бр. 22, стр. 3;
- Х, „Утакмице дубровачког соколског округа”, „Соколски гласник“, Љубљана, 15 септембра 1932, бр. 37, стр. 4;
