„СТРАНАЦ У ШУМИ“ КАО СУПТИЛНЕ ОПТУЖНИЦЕ
„Сваки човек је странац у шуми овог света…“ сведочи нам Лајфкоуч Гласноговорник Дизел фра Григорије. „Странац“ је голим оком видљива аутопројекција и отуђење од Цркве:
Ова мисао може звучати као поетска медитација. Али, у контексту деловања владике Григорија, она указује на његову сопствену позицију странца унутар Цркве. Та „шума“ није само метафора света, већ изгледа као пројекција његовог осећања неприпадања унутар Синода, Сабора, Светосавског Предања. Он себе слика као рањеног пророка у шуми екуменистичког хаоса, а у ствари — сам себе изолује, бивајући истовремено и опростиви изопштеник и скривени критичар Цркве.
У целој књизи Христос се не појављује као Једини Пут, Истина и Живот, већ као фигура која се стапа у психолошке обрасце и егзистенцијалне симболе. Дакле, Владика нам декламује кроз свој наратив одсуство јасног Христа – присуство хуманизма. Духовност је обојена лајфкоуч терминологијом: поверење, страх, осећања, разговор, прихватање. Христос као Истина бива замењен људском истином.
„Слушати другога, са пажњом и љубављу, најдрагоценији је дар.“
То је лепа мисао, али у контексту црквене борбе, где је неопходно исповедништво, не мекоћа, овакав став делује као пасивна побуна против Цркве која позива на борбу, крсни пут и смирено послушање.
„Монашење је, како монаси кажу, добровољна смрт.“ сведочи нам пластични неомонах Фра Григорије. Презентује нам монаштво као „добровољна смрт“, али без Васкрсења
Григорије се овде манипулативно дистанцирао, наглашавањем: „како монаси кажу“. Не сведочи на сопственом примеру. (није ли он монах?!) Овим се приказује као познавалац, али не и живи учесник подвига. Тај тон одвојености види се и у његовом јавном понашању. Јасна, категорична дистанца од Патријарха, од саборског духа, монашког предања, Косовског завета, Литургије као центра живота.
„СТРАНАЦ У ШУМИ“ је књига подељена на 12 рунди, што подсећа на спаринг (12 рунди-12 месеци?)
Књига је представљена као „духовни бокс“. Поставља се питање: са ким се то Григорије бори? Са својом сенком или са институционалном, Црквом (како је сам види)? Са Богом као судијом или са онима који га нису хтели за Патријарха?
Структура књиге није нимало невина. 12 рунди као обрачун са традицијом, води Григорије меч кроз живот 12 рунди као обрачун са традицијом. Она носи поруку борбе са „старим“, „укрућеним“ структурама. Рунде уместо глава, боксерски жаргон уместо јеванђељског мириса — све то указује на подсвесну агресију ка онима који су „у систему“.
Владика Григорије се кроз књигу портретише као усамљеник, туђинац, осећајан, болан, али не као покајник. Наглашава романтизам уместо покајања, види себе као „изопштеног поету“. Не носи Христов Крст него свој бол. Уместо смирења – у књизи влада тон надменог бола: ЈА! страдам јер сам дубљи, другачији, бољи у срцу, али ме Црква не разуме. То је позиција емоционалног егоизма, типичног за нову теологију отуђену од подвига, канона и Светих Отаца.
Књига је скривена под велом духовног пуча. „Странац у шуми“ није само књига о поверењу, већ манифест тихе побуне против онога што представља Српска Православна Црква у Предању: послушност, саборност, истину, подвиг и Литургију.
Владика Григорије не наступа отворено као јеретик , већ наступа као човек осећања, интелектуалац у шуми, писац који размишља, а у ствари тиме подрива суштину православног етоса. Он не проповеда Христа распетог и васкрслог, већ себе распетог од усамљености и „неразумевања“.
То је савремена стратегија псеудо-црквених гласова: да не руше храм споља, већ изнутра – са пером, метафором и књижевним болом.1
Књига одудара од православног духа тиме што централна оса није Христос, већ сам аутор. Она више личи на „психолошку духовност“ – блиску западним терапијским моделима или источној медитацији.
пише: Енџи
