Кнежевина Србија је добила свој први систематски уређен „Закон војени“, документ који представља темељ модерног војног законодавства и војно-безбедносног поретка српске државе, 12. новембра 1839. године.
„Закон војени“ донет је 12. новембра по новом календару 1839. године у време намесништва, после абдикације кнеза Милоша Обреновића и током кратке владавине његовог сина Милана (који је убрзо умро). Србија је у том периоду била у процесу изградње институција модерне државе — са тежњом ка јасном правном поретку и европеизацији војске.
Закон је представљао први кодификовани војни акт у историји Кнежевине Србије, и један од најстаријих војно-правних докумената у српској државности после средњег века. Објављен је на старој ћирилици, под насловом:
„Законъ воєнный, изданъ по Высочайшему повелѣнію, въ Бѣограду 1839“.
Тим актом, објављеним под старим насловом „Законъ воєнный, изданъ по Высочайшему повелѣнію, въ Бѣограду 1839“, постављени су темељи војне дисциплине, службе, казненог права и верске организације у војсци.
Закон је имао 15 глава и преко 150 чланова, у којима су уређене:
-обавезе војника и старешина,
-унутрашња служба и поредак,
-дисциплинске и казнене одредбе,
-верска служба у војсци,
-као и најтежа дела : издаја, шпијунажа и побуна.
Управо кроз ове последње одредбе закон добија свој симболички значај: Србија први пут правно дефинише појам „војне тајне“, дело издаје и побуне против старешине, чиме се у темеље војске уводи принцип државне лојалности и уставне одговорности.
Шпијунажа и издаја
У члановима 7. и 8. Закон прописује да се као шпијун сматра „сваки који јавља непријатељу тајне, положаје и намере српске војске, или на то другога наговори“. Казна : смрт или доживотна робија.
Издаја, названа „невѣрность къ отечеству“, односила се на сарадњу с непријатељем, предају града или заставе, као и одбијање извршења наређења у боју. За ове преступе није било помиловања, чак ни у случају покајања ако је штета нанета држави.
Побуна и послушност
Закон строго дефинише побуну као „заједнички отпор више војника против старешине или наређења“. Вођа се кажњава смрћу, а учесници : губитком службе, батинама или робијом. Ако је побуна настала под страним утицајем, сматрала се издајом.
Симболичка реченица из овог закона:
„Војници су дужни чинити послушност старешини као Богу и закону“
показује спој вере и дисциплине који је обликовао српску војну традицију.
Вера у служби отаџбине
Овај акт је такође први пут правно уредио улогу свештенства у војсци. Војни свештеници добијају чин капелана, дужност да благосиљају бој, исповедају војнике и опојавају погинуле. Свака акција морала је почињати молитвом. Тако је постављен темељ данашње војне капеланске службе у Србији.
„Закон војени“ није био само правни документ – био је печат српске државности. Њиме је Србија први пут озваничила сопствени систем командовања, дисциплине и верског устројства.
Зато се 12. новембар данас обележава као дан почетка организоване контраобавештајне службе и војног законодавства у Србији.
„Закон војени“ остаје сведочанство једног времена када је држава тек учила шта значи слобода – али је већ знала шта значи част.
