Ништа се не дешава случајно, нити спонтано. Ништа од оног што наводим није народна иницијатива, нит емоционални набој који се прелива у политику. Ово је дуго, плански и систематски планирани пројекат. Вишегодишњи. Темељан. Стратешки. Без иједне грешке у корацима. Ђоковић није кандидован -он је конструисан-од својих 10ак година изложен јавном мњењу-креиран као пројекат.
Григорије, владика који се отворено одметнуо од мисије Цркве и почео да скупља људе као политички комесар, први је уочио употребну вредност Ђоковића. Још 2021. покренуо је план окупљања „300“ – елите за нову Србију. Али није био јасан ко ће ту елиту водити. До сада.
Његова теолошка реторика је подметнута. Григорије је јавно изјавио да је све што зна о православљу – научио од гуруа Садгуруа, индијског духовњака. Суштина: правоверје замењује личним осећајем и утицајем источњачке философије. Он не проповеда Христа – он промовише „духовност“.
Григорије није теолог, већ пројекат секуларне духовности обучен у црну мантију. Његова изјава да је све о православљу научио од индијског гуруа Садгуруа није духовна ексцентричност -већ отклон од догме. Он не проповеда Христа, он трансформише теологију у етеричну „духовност“, погодно неутралну за политичке операције. Уместо Логоса – осећај. Уместо Сабора – елита. Од 2021, он говори о окупљању „300“ – модела преписаног из западних образаца системске промене: не кроз вољу народа, већ кроз селекцију подобних.
Исту ту линију налазимо код Ђоковића, чији духовни водич је Моханђи -гуру из Индије. Он у Србији не би могао да отвори центре без дозволе државе. А отворио их је. Широм земље. У тишини. Са логистичком подршком. Системски. Није то само питање религије – то је сигнал државне сарадње и заштите.
Ако је Ђоковић духовно формиран у тим круговима, а Григорије се теолошки везује за гуруе, поставља се питање: у чијим рукама је идеја о „новој Србији“? И да ли је то Србија или нешто друго, упаковано у познате ликове – али с потпуно (не)познатом суштином?
У тај конструкт укључује Ђоковића. Не као политичара. Не као критичара. Већ као фигуру. Његов гуру, Моханђи, отвара центре широм Србије – у тишини. Без протеста. Са државном логистиком. То је сигнал — да иза паравана постоји дозвола. Дозвола значи план. А план значи да Ђоковић није ту случајно. Он је конструисан. Идеалан: популаран, некомпромитован, глобално признат. Ћутљив. Прецизно уметнут. Платформа за емоцију.
Вучић је ту прагматични гарант. Политички прагматичар који, кад нема снаге да нападне, припушта, контролише, апсорбује. Његова изјава да ће „увек навијати за Ђоковића“ није навијачка. То је тактичко осигурање. Он зна да ће изгубити када изгуби хероје. Зато их не прогони — већ их симболички задржава у оквиру своје политичке орбите.
Кључна реченица: „Победићемо ту политику, али ћу увек навијати за њега.“ Политичка манипулација спроведена кроз емоционални наратив. Вучић Ђоковића не види као опозицију. Он га припрема као резервну опцију.
А сам Ђоковић? Ћути И ПУМПА за студенте. Појављује се у кључним тренуцима, на правим местима, са симболичним порукама. Увек побеђује-НЕ ПРИЗНАЈЕ, НИТИ ПОЗНАЈЕ ПОРАЗ, вођен Моханђијевим духом, без емоција побеђује. Подржава студенте, подржава мајке, подржава правду – али никада не улази у политички окршај директно. Он је „изнад“. Управо зато – идеалан. Чист за пројекцију. Ту почиње његова улога: не као актера, већ као симбола.
Он није само играч. Он је платформа. Учињен је универзалним симболом националног поноса, али без обавеза. Идеалан за убацивање у политичку игру без партијских прљавштина. Без прошлости. Без одговорности. Али са огромним утицајем.
Савремени политички простори нису арене отворених сукоба, већ екрани на којима се пројектују фигуре симбола, идеологије и контроле. У том троуглу – Григорије као теолошки кормилар, Вучић као прагматични контролор и Ђоковић као народна емоција – формира се механизам дубоке манипулације масама, осмишљен прецизно, стратешки, дугорочно.
Ђоковић није алтернатива. Он је резервна команда. Пројекат унапред припремљен да делује као спаситељски покрет, али изведен са врха. Онај ко га гура није народ. Гурају га они који имају моћ да га не нападну. То није подршка. То је управљање. Политичко. Медијско. Духовно.
Вучић то зна. Зато не напада. Он изговара: „Навијаћу за њега свим срцем.“ То није љубав. То је прагматизам. Он не може изгубити симболе – јер без њих, губи контролу над наративом. Ђоковић му није непријатељ, већ неизговорена опција. Зато каже: „Победићемо ту политику, али ћу увек навијати за њега.“ Перфидно раздваја човека од политике, чувајући га као карту у рукаву.
У том односу, Григорије је иницијатор, Вучић је оперативац, Ђоковић је симбол. Стратегија – команда – фигура. Григорије се удаљава од Цркве јер му је мантија постала инструмент утицаја, не вера. Вучић не напада јер припрема. Ђоковић ћути јер ћутање пројектује аполитичност. То није политичка неутралност – то је прикривени потенцијал. Идеалан за спровођење уласка у политику без политике.
Не смемо дозволити да нам симболи замене систем. Ни да нам ћутање буде програм.
Ово није ни предвиђање ни мишљење. Ово је анализа онога што је већ почело. И зато мора да буде прозвано: директно, јасно, без патетике. Ђоковић је пројекат. И ако не буде заустављен – биће спроведен.
А ми? Ми смо публика. Ако не разоткријемо структуру, остаћемо у илузији. Ако дозволимо симболима да замене систем – изгубићемо државу.
пише: Енџи
Тај механизам није народна воља. Није спонтано. Није искрено. То је прецизно испланирана промена идеолошког дискурса у Србији. Са православља на источњачку релативизацију. Са избора на утисак. Са система на симболе. Ђоковић је платформа. Григорије је инсталација. Вучић је гарант.
Ово није оптужба. Ово је анализа. Без патетике. Без пристрасности. Без страха.
Истина је оружје. Истина је дужност.
