Петра II Петровића Његоша (1813–1851)

„Благо томе ко довијека живи, имао се рашта и родити.“

13. новембра 1813. године, у селу Његуши рођен је Петар II Петровић Његош — владика, владар, песник, мислилац.

Владика Црна Гора у Његошево време није била призната држава, већ слободна и разуђена заједница племена, без јасне управе, са снажном племенском структуром.

Сва власт — судска, духовна и политичка — била је у рукама митрополита Цетињског, који је уједно био и владар.

Његош је наследио функцију владике и господара након смрти Петра I (1813). Као младић од 17 година, морао је да уђе у свет реалне политике, дипломатије, крвне освете, народних подела и страних притисака.

Црна Гора је била исцрпљена сталним међуплеменским сукобима, самовољом, и недостатком закона. Крвна освета је била толико распрострањена да су читава племена живела у сталној приправности. Његош је то јасно осликао у „Горском вијенцу“.

Он покушава да уведе поредак — ствара Суд честности, гради школе, уводи писмени порез, али наилази на отпор — и унутар Црне Горе, и споља.

Османско царство још увек је било јака сила. Црногорци су имали крхке примирје са Турцима, али су сукоби били чести — посебно на границама са Скадром, Херцеговином и Босном.

Његош није имао војску у модерном смислу — имао је племена и народ који се уједини само кад дође до непосредне претње. Управо зато је морао да ради и као вођа и као проповедник.

Православна црква била је кичма народа. Манастири су били центри писмености, културе и отпора. Његош као митрополит није био само обредни вођа — он је био гласник Логоса у народу који није читао, већ памтио и веровао.

У времену без државе, Црква је била држава.

Његош оснива школу на Цетињу (1834), а потом и штампарију (1833), из које излазе његове књиге. Он је био први просвећени владар, који је схватио да се борба не води само пушком, него и књигом.

Са кнезом Милошем у Србији односи су били затегнути — Милош није хтео да помаже Његошу у рату са Турцима, иако су делили национални идентитет.

Са Русијом односи су били ближи — Руска царевина је давала помоћ у новцу, али никада није директно признала Црну Гору као државу. Русија је више гледала на Његоша као на „братског владику“ него као на „независног владара“.

У Његошево време, Црна Гора је била:

-ни држава, ни колонија

-ни мирна, ни у рату

-ни потпуно слободна, ни поробљена

Али била је нација у настајању, са духовним центром, културним језгром и борбом за опстанак.

Његош је живео на раскршћу: између средњег века и модерне државе, између митрополије и суверености, између народа и хаоса.

Петар II Петровић Његош је одрастао у Цркви — образовао се у Цетињском манастиру, потом у Топли код Херцег Новог под надзором архимандрита Јосифа Троповића. Са 17 година постаје владика Цетињски.

 Његова духовност није била само формална — прожимала је сваки аспект његовог живота.
Носио је монашку схиму, али је био и философ у трагању за вишим смислом, и песник који је у Богословљу видео личну драму човека

ЊЕГОШЕВА ДЕЛА

„Горски вијенац“ (1847) – драмски еп о моралној борби народа против туђинске и унутрашње пропасти. Није само историја, већ етичко огледало народа.

„Луча Микрокозма“ (1845) – метафизичка поема о паду човека и његовом трагању за смислом. Први покушај српске хришћанске философске поезије.

„Лажни цар Шћепан Мали“ (1851) – историјска драма о превари и нади. Питање вођства, правде и истине.

Разна писма, посланице, и проповеди које откривају духовну зрелост, али и реалполитику.

ЊЕГОШЕВ АМАНЕТ 

Његош је јасно оставио тестамент/аманет:

„Да ме сахраните на Ловћену, на врху, где сам подигао капелу.“

 Његош је још за живота саградио малу камену капелу на Језерском врху (највишем врху Ловћена) посвећену Светом Петру Цетињском.

Тај врх гледа на целу Црну Гору. Симболички: то је изнад народа, али са народом. Његош тиме каже:

Сахраните ме не у долини, већ на врху — да чувам и гледам Црну Гору у вечности.

Не у луксузу, већ у камену и тишини — монах, не цар.

ПУТ ЊЕГОВИХ МОШТИЈУ

• Прво је сахрањен у Цетињском манастиру (1851)

• 1855. пренет на Ловћен, у капелу коју је сам подигао

• 1916. Аустроугари га скидају са Ловћена током Првог светског рата

• 1925. Краљ Александар га враћа на Ловћен

• 1974. Комунистичке власти руше капелу и подижу Маузолеј, противно Његошевој вољи и без благослова Цркве

То остаје отворена рана — јер Његош није желео споменик, већ молитвену ћелију.

ЊЕГОШЕВ ДУХОВНИ АМАНЕТ НАРОДУ

Његова порука Црној Гори и српском народу није идеолошка већ хришћанска и морална:

-Бори се, али не хули

-Буди слободан, али у истини Божјој

-Боље гроб него образ без части

-Не прихватај туђу веру ни због страха ни због дара